Српско срце у Немцу упамтило Косово!

Поводом најаве славног режисера Емира Кустурице да ће снимити филм о Немцу којем је пресађено срце Србина убијеног на Космету, преносимо причу о књизи, по којој ће филм бити и снимљен. Аутор књиге “Српско срце Јоханово” говори о истинитом догађају, Немцу који је после пресђивања срца постао православац, усвојио сироче са Космета и постао велики српски хуманитарац.

Роман Веселина Џелетовића „Српско срце Јоханово“ истинита је прича о Немцу који у грудима носи срце Србина киднаповано�� на Космету током побуне ОВК. Роман је постао познат тек када га је на Правном факултету у Београду пре две године промовисала италијанска новинарка Марија Лина Века, аутор „Вучјег срца“, приче која се такође бави Косметом и трговином органима.

Са Немцем Јоханом разговарао сам у више наврата, од 2004. године до 2007, када је променио веру, прешао у православље и усвојио дете човека чије срце носи. Поему сам написао 2006, али она је прошла незапажено, јер када Србин тако нешто објави, то нико не чује – каже Џелетовић.

Да ли роман открива нешто што до сада нико није објавио?

– Наравно. Није тачно да су операције, док је трајао рат, вршене у Албанији, то је рађено у Италији. Албанија је била само место где су чувани киднаповани Срби до тренутка када су им поједини делови тела касапљени, а потом у хладњачама транспортовани до Италије.

Да ли се за те податке интересују у истрази коју води Еулекс?

– Недавно сам разговарао са човеком из Еулекса који ми улива поверење, јер је српског порекла. Рекао сам му да истрага мора да се прошири на Италију и на Немачку. Све је почело још пре рата на Космету, где су деца сиромашних из Албаније продавана богатим Италијанима. Ту су успостављени први контакти, који су касније „оверени“ трговином цигаретама и дрогом. Кријумчари су имали глисере, који су за два, два и по сата прелазили Јадран и стизали до Италије.

Књига је базирана на истинитој причи. Како сте за њу сазнали?

Носио сам неке књиге нашем народу тамо, када сам чуо да је жена мог пријатеља, који је киднапован још 1999, не могавши да носи на души срамоту што су је силовала петорица Шиптара, извршила самоубиство. Обесила се, јер није могла да живи са тим. На њеној сахрани, на разрушеном гробљу, појавио се Немац, који је желео да материјално помогне породици, јер је дознао чије срце му је пресађено и хтео је да некако умири савест.

Хтео је да поклони велику суму новца, али је, када је видео да је малишан остао сам и да нема ни мајке, ни браће и сестара, никога свог, одлучио да га усвоји. Њему је срце наредило да усвоји то дете, али како стриц није желео да се дете понемчи, усвојитељ је постао православац. Немац је тек тада нашао свој душевни мир.

Како је изгледао тај сусрет на гробљу?

– Човек је био обучен у скупо одело, које не одговара том времену и простору. Он је са неком аристократском дистанцом посматрао сахрану, а све време га је пратио агент БНД-а (немачка обавештајна служба). Дете се одједном хвата њему око ногу, грли га рукама и зове „Тата“. То је та истинита прича, на основу које сам написао роман. Дете је препознало очево срце у другом човеку. То је стравична прича, на коју нико не може да остане равнодушан. А све је тачно осим имена људи и назива тог места, и догодило се.

(Д.Башовић)

Кустурица: Филм снимам са Русима, од државе Србије не очекујем помоћ

Реагујући на најеву Приштине да ће бити проглашен персоном нон грата због филма о трговини органима, Емир Кустурица каже да није он измислио причу о томе:

“Као специјални известилац Савета Европе Дик Марти је поднео извештај о трговини органима. Нити сам је ја измислио, нити разумем нервозу председника косовског удружења филмских уметника. Ипак, сматрам да је Ћељај разборит човек и да убудуће неће давати овакве изјаве, које задају велики ударац косовској демократији”, каже Кустурица.

Кустурица је за “Данас“ објаснио да се ради о идеји која би требало да буде реализована у наредне три године, али је другом листу, Блицу, рекао да ће филм о трговини људским органима на Космету снимити на основу истините приче, исповести једног Немца коме је уграђено срце Србина који је био жртва злочина у “жутој кући”.
Кустурица, међутим, није желео да открива више детаља о томе ко је тај Немац, где му је трансплантација срца извршена, али напомиње да ће његово остварење отворити једну болну, истиниту тему о страдању српског народа о којој историја, литература и кинематографија свесно ћуте са циљем да се Срби прикажу као геноцидан народ, а никако као жртве.

Филм ће, каже, снимати у Русији, где има пуна пријатеља који ће му помоћи да изгура тај подухват. Од државе Србије, напомиње, не очекује новчану помоћ нити ће је тражити.

+++

Ово су моје опроштајне речи
које приносим времену што следи,
можда ће неком рану да залечи
неког ће другог љуто да увреди.
Зовем се Јохан, Немац по рођењу,
од оца Ханса и мајке Грете
наша је кућа знана по чувењу,
у раскоши живех к’о једино дете.
Наследих фабрике, силна имања,
непрегледне шуме и бројна стада
радост ми трајаше све до сазнања
да тешка болест мноме влада.
Доктори рекоше да нећу дуго
годину једну ил’ можда две
свет ми се сруши, о моја туго,
у једном дану нестаде све.
Рекоше нећу издржат више
најбољи доктори који постоје,
једини лек је, сви се сложише,
да замене другим срце моје.
О, судбо моја, о дивни часи,
најлепши мој животни трене,
када из болнице стигоше гласи,
нашли су доктори срце за мене.
За цену човек тада не хаје,
и не знам да ли за то постоји,
нисам чак пит’о ни ко га даје,
кад живот нови мени предстоји.
Операција прође у најбољем реду
са новим срцем несташе боли,
тек онда схватих, кад скинух беду,
колико се живот цени и воли.
* * *
Недуго затим, кроз ноћи тавне
у сну ми прилазе лица нека
и звона цркве православне,
буди ме њихова тужна јека.
Јасно видим пределе стране,
прелепе шуме и поља плодна,
ливаде и потоке разигране
брдашца блага и винородна.
Видим и двориште између плота,
амбар и шталу, стазу до куће,
старину неку што дуван мота,
док гледа кера и звиждуће.
Старица крхка живину ваби
док баца просо из мале зделе,
а онда журно ка штали граби
да пусти на воду шарено теле.
Прелепа жена, гипка к’о срна,
двориштем хита да ручак стави
за њом вијори коса јој црна
и мало дете очију плави.
О, та ме слика ходила често,
сновима мојим давала срећу,
спавао нисам ал’ то је место,
стварало љубав у мени већу.
* * *
А онда дођоше ружни снови,
које не могах да пребродим,
насташе неки предели нови,
којима свезан, у колони ходим.
Угураше нас затим у нека кола,
пут је трајао бескрајно дуго,
уз псовке, претње, тренутке бола,
од звери се нисмо надали друго.
У Жутој кући, у граду Бурељ��,
сазнасмо тако је месту име,
у албанском приватном мардељу,
тамничише нас до почетка зиме.
Последња слике које се јежим
беше зелена маска докторска
и лице које видех, док лежим,
како се кези мрцина мрска.
И светло јако, јаче од сунца,
које ми сева мозгом к’о стрела
док ме на живо секу к’о јунца
и крв док шикља, последња врела.
Задње што видех бејаху руке,
шиптарске како дигнуте стоје,
на њима дрхтећ’ уз тешке муке
још увек куца – то срце моје.
* * *
Тај урлик страшан што небо пара
враћ’о ме стално из ноћних мора
све сам мислио да сан ме вара
и спас да доноси једино зора.
Кренух на пут, непознат, далек
да нађем извор несаних ноћи,
да решим једном, али за навек,

куд срце вуче – где морам поћи?
Косово беше циљ мога пута
тамо ме поведе душа и тело
кренух к’о путник који не лута
коме је познат и крај и село.
Угледах цркву из снова мојих
пред њом је стража, то ме зачуди,
са војском неку реч прозборих
кажу да чувају цркву од људи
Какви су људи што би да сруше
лепоту ову из средњег века
имају ли они бар мало душе
знају ли каква их судбина чека?
Пред мојим очима пукло село
око њега свуда бодљикава жица
к’о да га нешто за век проклело
и људе у њему згрчених лица.
Гледај, Европо, завриштах тада
погледај, свете, ту правду нашу
докле ће овај народ да страда,
а други и даље оружјем машу.
Изнад те туге, изнад те жице,
осетих поглед који ме тражи
угледах познато дечије лице
које ме ноћу сновима блажи.
И приђе мени кроз жица сплет,
загрли ручицом око врата
то Божје биће, небески цвет,
прозбори нешто: „Тата, тата“.
А срце моје к’о лудо скаче,
шавови хоће да попуцају,
шта ли те речи њему значе
да ли се можда препознају?
Нисам ни хтео ал’ моје руке
кренуше к њему некако саме
то дете нежно, о моје муке,
беше к’о зрачак из љуте таме.
Жена из снова дојури с врата,
из оног истог дворишта преко,
„Милане, сине, то није тата,
он је на небу негде далеко.
Наш Јован, сине, Косово чува
заједно горе с Лазаром светим
чујем га увек кад ветар дува,
тебе кад гледам њега се сетим.“
Стојимо тако, жица нас дели,
а срце спаја љубављу истом,
и свет је застао, управо цели,
заустављен божанском искром.
У повратку мало застах по страни
задивљен, поносан и препун среће,
док Јован и мртав Косово брани,
Србима га нико одузети неће.
Од јуче ја сам Петровић Јанко,
рођењем Немац, Србин по вери,
написах ово јер желим жарко,
истину да сазнају светске звери.
Од стида мало да погну главу,
злочинце казне – добро их знају,
жртвама српским да одају славу,
имена њихова вечно да трају.

Вести
Чланак је објављен 2010.г