ДА СЕ ПОДСЕТИМО: Део текста „Свето чудовиште“

Предраг Драгић – Кијук (из књиге „Хришћанство без Христа“) 2.

Прозелитизација и верски терор је једно од најважнијих средстава папистичке политичке организације, а од Тридентинског концила унијаћење постаје и приоритетни задатак рмокатолика на све четири стране света. Тортура ће посебно доћи до изражаја у регијама Истре, Лике, Крајине, Кордуна, Баније, Славоније, Босне, Херцеговине и Далмације, како због близине седишта Римске курије, тако и због спорог стављања „шизматика“ под своју контролу.

Деспотија папистичке организације посебно долази до изражаја у XVII, XVIII I XIX столећу на што нас упућују случајеви Беле Крајине, Далматинске и Марчанске епархије. У XVII столећу, на пример, дефинитивно су католинизирани Срби у „Истри, Пивки и Красу, као и у сењској дијацези у Лици и у Драги Винодолској“- по сведочењу загребачког бискупа Бенедикта Винковића (1639.). То значи да су уцене, лажна списа, погрдна изјашњавања о Православном примитивизму, корумпирања, убачене двоструке личности у Православне институције, (прим.подвлачење приређивача), убиства, пљачке, спречавање напретка у служби на територији Војне крајине у случају непристајања на промену вере, давање повластица, пропагандно деловање, стипендирање талентоване деце, сатанизовање Срба и Православља, писање памфлета о злоћудној психологији шизматика, фалсификовање докумената, изгон представника Православне Цркве- најважнији део историје и верског варварства римокатолика у Европи. Иако су притисци повремено престајали (због употребе Срба у аустријским ратовима, у одбрани европске границе према Турској, у политичкој употреби против Русије) прозелитизам је у већој мери испунио свој задатак, па су преверени Срби негде од XVI или XVII, али већ од XVIII столећа, по осећању припадности, Хрвати. Епископије пропадају (Марча у Славонији, XVII столеће), Срби – католици ревнују у новој вери, попут Томе Наталића Будиславића, из Невесиња, иначе требињског бискупа- који се залаже за оснивање Колегија (1636.) међу Православцима како би се деловало унутар живог Црквеног организма.

Истовремено, Православни епископи су протеривани и унижавани: Симеон Кончаревић због притиска Млетачке сињорије, у најжешћој фази унијатства, бежи у Кијевски Петропавловски манастир у коме је и умро 1770.; Герасим Зелић, два пута конфиниран из Далмације и Боке Которске пребегао је у Будим, где је и умро 1828.; Никодим Милаш, епископ Далматински, је сав живот провео под присмотром и у сукобима са латинским властима, а по смрти, у Дубровнику 1915., аустријске власти су бесповратно заплениле сву његову архиву и рукописе.

У времену особите политичке ажурности (XVII столеће) папа шаље Српском патријарху Пајсију архијерејску митру, у жељи да га придобије да Римску курију призна као „матер свег хришћанства“. Србе у Хрватској и Славонији холмски бискуп Методије Терлецки покушава да превери у „праву веру“, а украјински монах Павлин Демски, по задатку Римске курије, спроводи просветитељску расправославизацију: отвара школу са Православним и католичким ђацима у Котору. Разумљиво, католичка пропаганда не мења своје планове (већ само методе) ни у XVIII столећу, па није чудно што Карло VI већ 20. маја 1718. шаље у Србију „мисионаре у славу Божију и за спасење и утеху душе“. Посебна пажња биће посвећена Београду, у коме ће по освајању града Аустријанци населити „ преко 300 немачких породица. Међу њима је био и трговац Јохан Георг Штросмајер, пореклом из Беча“ (Љ.Дурковић- Јакшић, „Србија и Ватикан“)….

….Срби Православци који су живели на територији где су се смењивале власти Мађарске, Турске, Венеције, Аустрије, Француске, те Аустро- Угарске, углавном су имали прблема због очувања свог духовног идентитета. Посебан верски терор примељивали су Аустрија и Мађарска, колико у име римокатоличанства, толико и с разлога што су верско опредељење могли да користе као вид политичког притиска. Привилегије, које су Срби добијали од аустријског двора, биле су више украсна слова политичких фраза (по савету високих представника римске цркве) а мање стварна и озакоњена сигурност. Привилегијама- за које Карл Цернинг, аустријски етнолог, каже да су њима Срби на територији монархије имали статус „признате нације: nation rasciana,nation Ilirica“, треба сматрати царску повељу Карла I (1538.), па Привилегију Фердинанда II (1578.), те Статуте Фердинанда II (Statuta Valachorum) из 1630. Ове статуте потврдио је Фердинанд III(1642.), па Леополд I (1659.) и Карло VI (1717.). Велика Леополдова привилегија донета је 1690., а заштитном дипломом (1714.) Карло Шести потврђује све Српске привилегије. Марија Терезија је (Декларацијом) обеснажила посебна српска права, верно језуитској методи да се привилегије дају, не примењују или поништавају када се за Србима, као ратницима, више није имала потреба. Тако је, одмах по Карловачком миру, извршен језуитски удар на Беч и „језуитска акција“ на Православну Цркву у Хрватској и Славонији. Цару се нарочито сугерисало да се власт патријарха Чарнојевића, која је загарантована царским патентима, мора односити „само на српски народ који је с њим дошао а никако на Србе који су већ били у Монархији“…

5

Употреба верског конвертитства Хрвата, или конвертита- Муслимана у Босни, један је од давнашњих елемената стратегије латинске цивилизације у очувању сопствених или освајању нових територија. Употреба вере, расе или народа против неког другог народа представља одлику политичког хришћанства, као што диригованим хаосом и усмераваном регионализацијом, неаутентично хришћанство покушава да успостави светску политичку контролу…