Епископ Артемије: Сузе Митрополитове

На празник Преподобног Јустина Ћелијског дана 01/14 јуна ове 2012. године, у манастиру Ћалије код Ваљева, приређен је пред невеликим бројем верника до сада невиђени сценарио. Митрополит Амфилохије на гробу светога Старца одржао је дубоко патетично слово.

Почео је са сузама, као што би почео своју исповест сваки искрено покајани грешник: „Аво! Опрости, Аво! Опросто, Аво!…“. И уместо да настави да набраја своје грехе и преступе због којих се каје и моли опроштај (а имао је, заиста, зашта да се каје), он је наставио не само са самооправдавањем, него и са отвореним лажима и оптуживањем другога. Кога би па другог оптуживао до свога брата Артемија. Зато наставља (и даље кроз сузе):

„Наш брат Артемије данас је позван да дође овде.

Зашто се отказује од гроба Светога Аве?

Зашто бјежи од њега?

Зашто бјежи од Светиње Божије?

Зашто цијепа ризу Светосавску, ризу Светог оца Јустина?

Није добро…“

Прва трдња у набрајању туђих (Артемијевих) грехова је лажна, а то је да је „Наш брат Артемије данас позван да дође овде“. Ради истине Божије дужан је да одговори и покаже: када је тај Артемије позван, од кога је позван и на који начин је позван? А тек онда да објасни зашто Артемије није дошао. Зна он добро и разлоге и узроке већ двогодишњег одсуства Артемија из светих Ћелија, у којима је своје власи оставио пре педесет две године. Износећи те разлоге и узроке, чији је он, главом и брадом, био главни, али не и једини актер. Морао би објаснити чиме се руководио и чију је вољу вршио када је, кршећи Устав Српске Православне Цркве и газећи свете Каноне Цркве Православне, удаљио и прогнао свога брата Артемија са његовог епископског трона Епархије рашко-призренске, када је са својим братом у безакоњу запосео туђу Епархију, прогонио и рашчињавао монаштво из манастира косовских и метохијских, остављајући за собом пустош духовну; уводио новотарије у богослужења и духовни живот, уништавајући и обезвређујући све што је тај Артемије градио и стварао скоро двадесет година.

Уместо тога и других својих безакоња он пита „брата Артемија“ зашто „цијепа ризу Светосавску, ризу Светог оца Јустина“, зашто ствара раскол „први пут у историји Српске Цркве Светосавске“. Пошто историју СПЦ тако добро познаје, могао би знати за недавна два раскола (амерички и македонски), као и како су настали. А када би у светлу историјске истине мало дубље завирио у најновија збивања у Српској Православној Цркви, морао би се запитати: ко је стварно у расколу и са ким је у расколу? Није у расколу онај који се труди да остане у заједници са Светим Оцима, са светим Савом, са светим Јустином Ћелијским, да држи њихова предања и следи њихов пут, пут Богочовека Христа, већ они који са тога пута скренуше и дубоко залуташе у прашуму Екуменизма, папизма и… Биће му довољно да само погледа на своју руку и кардиналски прстен на њој, као и бискупски крст који је добио од „светог оца“ Папе. То ће га подсетити на заједничке молитве са разним јеретицима, на пристајање на све и свашта, што одводи од Цркве Божије и уводи у јерес и раскол. Нека се упита да ли је то био пут Светога Аве Јустина над чијим гробом он овако ламентира.

Даље пита: „Зашто (Артемије) бјежи од своје браће“? Јесу ли то она браћа од којих један се труди петнаест година да „сломи кичму Артемију“, од којих други већ десет година чека и интензивно ради на уклањању брата Артемија са Трона Богом му поверене Епархије; или онај трећи – који не престаје „у време и у невреме“ да клевета и оптужује брата Артемија за све и свашта, не наводећи никакве доказе сем својих грубих и увредљивих речи?

Па још: „Звали смо га да разговара. Неће. Зашто неће“? Зато, драги мој брате, што је до сада све речено и – урађено. Чему даља прича и копање по живим ранама? Неће да разговара, не зато „што је очигледно уобразио да је Светац Божији и што се погордио“, него зато што је од своје браће презрен и одбачен као нечиста крпа. Бог зна свачије срце и шта је у њему и по томе ће и судити.

Најављујеш за идућу годину „пренос моштију Светог Аве“. Хоће ли и тада бити Артемије позван, као и ове године? И ако буде позван, у ком својству ће бити позван? Размисли о томе, имаш времена. Дуга је година.

И на крају његова усрдна молитва: „Да му (Артемију) Господ даде мудрости и знања, а надасве покајања и смирења…“. Тако се моли за друге онај који нема греха за које би се кајао, и који има смирења, па му више није потребно. Нека ми не замери брат Амфилохије што ћу његову молитву мало исправити, јер би она, по мени требала да гласи: „Да НАМ Господ даде…“ Таква молитва би, ако је од срца, можда и била услишена од свемилостивог и свепраштајућег Господа.

+Епископ АРТЕМИЈЕ

Преузето са сајта ЕРП и КМ у егзилу