„ПОСТНИКОЛАЈЕВСКА ЕВРОПА“ – Предраг Драгић – Кијук

(из књиге „Хришћанство без Христа“)

…У доба Николаја и до доба Николаја није било тешко запазити да је Европа изгубила свој компас, да је изгубила свој идентитет а да нови није нашла. Николајевска Европа, као Стари континент, и европска америчка конквиста, као Нови континент, у застрашујуће дугој су транзицији коју таласи нарцисоцентризма разбијају о обале апсурда и очајања. У интеррегнуму, какви су они између светских ратова, ове цивилизације су у стадијуму стрепње без да знају разлоге тој стрепњи.

Тачку тог људског зверињака, духовне пометње, плиме антихришћанства, политичке помаме, рата са филозофијом егзистенције и социјалног дарвинизма, Николај Велимировић препознаје тренутком „протокола суђења између Европе и Христа“.

Наиме, од тре нутка када ће се у олтар цркве Нотд Дам у Паризу устоличити богиња разума, Европа је започела своју ретроградну еволуцију, и та ретроградна еволуција ће се одвијати врло брзо.

И зато је већ у 19. веку Европа не само извела Бога пред судије

(а у претходном га ставила на стуб срама) већ Га је крајем 19.века, и у атеистичком егзистенцијализму 20.века осудила на смрт. Према томе, кризу колонијалне Европе, њену заробљеност сопственом биографијом, Николај Велимировић уочава у „победиоцима деветнаестог века“. По њему, ови победници нису само установили „протокол суђења изм,еђ

У Европе и Христа“ већ трајно успоставили право моћи изнад моћи права, истине и љубави. Човекобожна цивилизација се супроставила божанском смислу и теоантрополошкој симфонији управо онда „када се Бонапарта насмејао светињама у Кремљу, и кад се папа Пијус прогласио непогрешним и кад је Ниче јавно објавио своју службу Антихристу“ (в.књ. „Српском народу кроз тамнички прозор“).

Европа 20.века је остала без Бога, па Николај као сведок таквог времена, у свим текстовима критичке провенцијенције, излаже анатомију европске духовне трулежи…

Последице оваквог опредељења критиковао је владика Николај- препознајући европског човека као вазала бога Мамона и вазала привидних људских права. Доследно томе: у име слободе треба ограничити туђе слободе (што Европа и Америка чине), у име човекобога треба се удаљити и оделити од Богочовека. Уместо вере, спасењу служи сциентизам без обала. Ову духовну патологију владика Николај тачно одређује: „Ако би се историја последња три столећа, 18., 19. и 20.-ог хтела назвати једним правим именом онда се не би могло наћи подесније име него: Протокол суђења између Европе и Христа“ (из књиге „Српском народу кроз тамнички прозор“)…