Последице НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе, претње од јонизујућих зрачења и хемијских агенаса

Карел Кошик^[1] је у сред НАТО бомбардовања СР Југославије написао: „Историја не тежи ка коначном идеалном стању, или врхунцу. Људи се у свакој етапи боре са овом или оном опасношћу, важно је да ли ће претњу на време препознати и хоће ли имати храбрости и снаге да изађу с њом на крај“.^[2] Окончање ратних дејстава НАТО-а против Југославије уследило је Резолуцијом Савета безбедности 1244 од 10. јуна 1999. године, одлуком међународног тела, а не споразумом између зараћених страна. У уводном делу Резолуција потврђује „приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије“, истовремено налаже повлачење „свих војних, полицијских и паравојних снага“, уз истовремено распоређивање међународних војних снага на Косову и Метохији и цивилног присуства под покровитељством УН, кога ће контролисати специјални представних именован од стране Савета безбедности. То значи да Резолуција признаје Косово и Метохију као саставни део Југославије и Србије, али уводи привремену војно-цивилну администрацију уз суспензију власти Србије на овом простору.

Бомбардовање Србије и Црне Горе вршено је радиоактивним бомбама са осиромашеним уранијумом и касетним бомбама. Обе врсте бомби спадају и у ред недискримисаног оружја.^[3]      Бомбе са осиромашеним уранијумом трајно контаминирају животну средину, дугорочно изазивају малигна оболења, доводе до дегенеративних појава код трудница, а деца се рађају са тешким дефектима. При удару бомбе са осиромашеним уранијумом јавља се висока температура при чему део урана сагорева у ураноксид, који се раствара у води и може контаминирати подземене воде, а кроз то и биљке, а део прелази у стање „аерозола“, чије се честице уносе у организам дисањем. За 78 дана бомбардовања страдало је 2000 цивила и 1002 војника. Осиромашеним уранијумом гађано је укупно 113 локација на подручју СР Југославије, већина на Косову и Метохији. Према прорачунима доктора наука нуклеарне физике Владимира Ајдачића на СР Југославију бачено је 13000 тона осиромашеног уранијума, а Американци су признали 11000 тона овог нус-производа уранијума 235 који се користи као гориво у нуклеарним електранама.^[4] Кластер муниција представља систем оружја од којих сваки садржи неколико стотина бомбица или „субмуниције“ која се распрскава на ширем простору у радијусу од око 150 метара. За време тромесечне кампање НАТО је бацио 1800 кластер бомби које су укупно садржале 300.000 бомбица. Према америчким изворима између 15000 и 90000 бомбица остало је неексплодирано и расуто по пољима широм Србије и Црне Горе.^[5] Уранијумске и касетне бомбе коришћене су у рату против Југославије уз пуно сазнање о последицама, због чега се изводи закључак да је рат имао геноцидни карактер.

Дволичност Запада не познаје границе, тако је у априлу 2005. године Парламент ЕУ донео Резолуцију број Б6-0094/2005 којом се регулише процес регионалних интеграција на западном Балкану, тачка 12 у којој стоји узнемиреност због садржаја радиоактивних елемената у контролисаној води и тлу. Парадокс је да САД нису потписале чак ни „Конвенцију о правима детета“ из 1989. године и ако се она сматра једним од најзначајнијих међународних докумената из области заштите људских права.

Осиромашени уранијум се по хемијско-токсичном својству разликује од природног уранијума. Постоје три врсте уранијума и то 234, 235 и 238 који се користи у нуклеарним реакторима и у производњи нуклеарне бомбе. У ту сврху обогаћују га са друга два радиоактивна изотопа која су извучена из минерала уранијума, који пошто је лишен две компоненте, постаје уранијум 238 од 99, 8 одсто тј. осиромашени уранијум, минерал који је двоструко мање радиоактиван од оригиналног. Када пројектили од осиромашеног уранијума експлодирају у додиру са циљем развијају температуру од 3400 степени целзијуса пробијајући и најтврђе оклопе. Након пробијања препреке зрно се претвара у сићушне честице које сагоревају у додиру са ваздухом, изазивајући оштећења трајног карактера код оног који их удише.^[6]

Такође мора се знати да су 19 земаља НАТО пакта које су бомбардовале СР Југославију прекршиле и следеће међународне конвенције и протоколе:

• Конвенцију о деловању на животну средину донету 1977. године;
• Конвенцију о заштити светске природне баштине из 1982. године;
• Стокхолмску декларацију по питању животне средине, 1972. година;
• Додатни протокол број 1 Женевској конвенцији у области заштите жртава међународних ратних конфликата 1949. година;
• Конвенције о забрани употребе одређених убојних средстава;
• Бечке конвенције о заштити озонског омотача;
• Монтреалски протокол о супстанцама које оштећују озон (1987. са изменама 1997. година).

Обзиром на последице употребе уранијумског оружја, поједини теоретичари квалификују агресију на Југославију и као „еколошки тероризам“. UNEP/UNCHSBalkans Task Force (BTF) врши и теоријску процену за инхалацију осиромашеног уранијума током коришћења муниције са осиромашеним уранијумом.^[7],^[8]  Балканска радна група у оквиру Центра УН за људска насеља и животну средину је лоцирала 12 „врућих тачака“, то јест, тачака које су претрпеле највећу еколошку штету током бомбардовања 1999. године, међукојима су: Панчево, Крагујевац, Нови Сад, Бор, Барич, Краљево, Ниш, Нови Београд, Обреновац, Прахово, Приштина^[9] и цео простор Косова и Метохије.^[10]

Др Снежана Антонијевић

секретар СНО Срби на окуп