О НЕПОСТОЈЕЋИМ СЛОБОДАМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ (како је СПЦ злоупотребљена)

Албанцима на Косову и Метохији је много стало да пред Европом, и целим светом, прикажу да су они једно културно, европско друштво, да они поштују друге вере и нације, да су зрели да буду чланови Европске Уније. У ту сврху злоупотребљена је Српска Православна Црква, односно неки њени делови. Почетни план целог тог пројекта је био и споразум о томе да ће албанске фирме да обнављају Српске цркве и манастире.

Самим тим оне узимају себи за право да је то део њиховог наслеђа. По угледу на Амерканце, који у једном истом граду имају поседе многих и разних вероисповести, они су замислили да буду „америчко“ друштво, у коме све што су други народи створили на тој територији, и што су светиње Православне вере, да све то третирају као „албанско“. Зато узима за себе право председница Јахјага да потписује уговоре са Клинтоновом као да ће они да се брину о Српском манастиру, као да нису преставници њихових народа бомбардовали и палили светиње те исте Цркве Српског народа. Да није трагично, било би смешно. А трагично је по наше Светиње. Просто је невероватно колико себи дозвољавају очигледне отимачине и лажног приказивања ствари. Како могу Муслимани и безбожници да чувају Светиње Православне вере и то народа којег убијају, бомбардују, и вере, која је директно супротна од њиховог поимања. То је само једно добро организовано позориште, унапред смишљено, у којем се они јако добро забављају на наш рачун. А наше је да будемо трезвени, храбри и родољубиви, и да НЕ ПРИСТАНЕМО колико год можемо на то.

Друга сцена из тог позоришта је плаћање улазнице у цркву „Богородице Љевишке“ ( због свих ових дешавања у Српским земљама у последњих 21 годину, често се сетим филма „Окупација у 26 слика“- ово је окупација по етапама и сликама). Где је то било, и када, да Православни верници у својој земљи плаћају улазницу да уђу у Православну Светињу, коју су иноверни окупирали- никада, сем у време безбоштва? Дакле, вредности Европске Уније су све супротне од Хришћанских, Православних начела- лаж је „истина“, неправда је „правда“, отимачина је „борба за људска права“…итд.

Нова сцена су гранични прелази, и царина у својој сопственој земљи, као када би између Јагодине и Параћина био гранични пункт, и ту неки странци наплаћивали улаз у град и царинили.

Па, предаја матичних књига са свим податцима о Србима, што је исто што и издаја земље, одавање тајне непријатељу…

Па, уместо слободе манастирима у својој земљи, предаја од стране странаца (којима такође није ту место) чуварских пунктова испред манастира- Албанцима. Каква је то слобода у тој „лажној“ држави где те чува наоружан онај, који је, или чији је рођак, пре пар година пуцао на тебе, отимао ти имовину, спалио ти кућу…?

Па онда, обнова Призренске богословије. То би заиста била радост, и било би велико дело, да је Призрен Српски град, и да су ствари као некад, и да су се Срби вратили у град, и да могу слободно да се крећу, живе, раде. Али не, то је само још једно више позориште за показ Западу, за оправдавање Албанаца, и лажно улепшано приказивање ствари. И што је најтрагичније што сами поједини Срби учествују у том помагању Албанцима да на основу обмане и лажи оправдају себе пред светом, и створе лажну слику о наводној доброти Албанаца, „како они никога не угрожавају“, „како су они способни да мирно живе са другим народима“ ( кад их пре тога убију, и изврше геноцид над њима, и опљачкају им све шта могу, и прогнају преостале, а онда као „мирни“ и „добри“ пусте ради показа двојицу- тројицу Срба да се каже да, „ето, има и Срба“, и „слободно живе, нико их не дира“.

Та јадна деца, богослови, су жртвовани ту да у траумама сазревају, у страху, и неслободи, не могући ни да се прошетају даље од порте цркве и богословије, да би се казало да има слободе у Албанској „држави“ Косову.

Нешто се слично дешавало у Русији у време бољшевизма, када је био одвојен један град, или део града, где су једино могли да уђу странци и новинари, и где су глумљене слободе. Ту су биле отворене цркве, доведени свештеници, да би изгледало како се у Совјетској Русији не гуши слобода вере.

А ово на КиМ је још горе, јер ова деца нису окружена представницима свог народа, него непријатељског, и то друге вере. Вероватно да су њихови родитељи били мотивисани родољубљем када су им допустили да иду тамо, али је цела ова ситуација, у ствари, рађење на руку Албанцима, да они себе лажно величају пред светом, а СЛОБОДЕ НЕМА…

И сад на крају, условљавање Србима да морају да узму Албанска документа у својој сопственој земљи, иначе ће бити прогнани, или неће моћи да путују, купују, раде… И стављање их тако у положај да- или морају да се иселе ако хоће нормално да живе, или да пристану на албанску игру, и да тиме погазе своју савест, и понизе се, и да и невољно саучествују у игри непријатеља са њима, иако свесни свега, и у души не пристајући на то, али приморани силом, и немањем помоћи од своје државе, немањем своје војске и полиције, која би их заштитила од терора и неправди, и отимачина. Што је најгоре, што је све тако организовано да натерају Србе да они сами поклекну, да прихвате то, да би онда рекли како су они то добровољно урадили. И тако џелат изиграва „добротвора“ и „миротворца“, кад су пре тога многе побили, отерали, отерали војску и полицију Српску…

И Православним монасима условљавају да морају да узму Албанска документа, иначе ће бити отерани, и у Српске Светиње доведени римо-католици, вероватно Албанци. И неће моћи да путују, да купују…Њих 5 из Дечана то урадише, али са срамотом, јер су рекли да се то не објављује у медијима. Међутим, Албанци су одмах текст о томе, и њихове фотографије како попуњавају формуларе за албанска документа, ставили у новине, и објавили како и „особље“ (као да се ради о фирми, о запосленима у фирми) манастира признаје Албанску „државу“ Косово, јер узима њена документа.

Дакле, све је у тој функцији признавања нелегитимно створене, на сили и злочину, албанске „државе“ Косово, и сва наводна „доброчинства“ Албанаца, и те „државе“, према Србима на КиМ, нису из добра срца према Србима, него ради формирања лажне, улепшане слике о њој пред светом.

Ако монаси Дечана мисле да раде с тиме на добрим међуљудским односима, треба да схвате да они тиме само додају поене за Албанце на Западу, и за увођење „Косовске“ Цркве, која би била у рукама државе, и да вољно или невољно помажу Албанцима да на крају претворе наше манастире у своје музеје и туристичке дестинације, у којима ће они бити само запослени да опслужују Албанске туристе и странце, и тако „срећно“ уђу у Европску Унију и европска мерила „вредности“.

Коста Љубибратић