Зашто убијаш веру рода мога

Интервју за часопис „Православни Глас“, мај 2012.г.

На дан Преноса моштију светог Николе прошле године, на литургијама у црквама Епархије жичке читана је Пресуда Великог црквеног суда којом је из СПЦ екскомунициран Милоје Стевановић.

Тај велики „успех“ Великог црквеног суда пропраћен je и конференцијом за штампу и великом медијском пажњом како би се линчовао поменути Милоје и утерао страх потенцијалним доброчинитељима страдалом епископу Артемију и његовој духовној деци.

ПГ: Ускоро наша Света Црква празнује Пренос моштију светог Николе – што је, истовремено, и Ваша крсна слава.

Прошле године, на тај дан, у чачанској цркви Ваша деца и унуци су у сузама слушали Пресуду којом сте коначно изопштени из црквене заједнице.

Ове године ћемо, ако Бог да, присуствовати резању Вашег славског колача и освећењу Ваше задужбине.

Шта нам можете рећи?

ГМ: Нека је слава и хвала Богу за све!

Дар роду

ПГ: Ви и Ваша супруга се уписујете у књигу српских задужбинара. Шта нам можете о томе рећи?

ГМ: Слава Богу за све!

ПГ: У предивној Повељи коју сте припремили да уручите владици Артемију, коју је уметнички уобличио академски сликар Мирко Ковачевић, је са мало речи казано много:

„Повеља којом нашем српском и светосавском роду дарујемо имање у Лозници (кп 1361/2 и 1362) са свим грађевинама и нашом задужбином – црквом Светог Николе.

Ову повељу и кључ роду нашему уручујемо преко нашег духовног оца владике рашко – призренског и косовско- метохијског у егзилу Артемија, кога нам подари Господ да страдањем својим сведочи светосавску веру отаца нашијех.

На дан освештања цркве светог Николе 22/9. маја 2012. године Господње у Лозници

„Грешни Милоје и Нада Стевановић“

Ви сте дуги низ година неуморни градитељ, привредник… истовремено чинећи велика добротворја…

Ова црква светог Николе је, чини ми се, дванаеста грађевина коју сте даривали потребитима.

ГМ: Слава Богу за све!

Благодарење

ПГ: Шта год да Вас питам, Ви кажете : Слава Богу за све. Постоје ли и људи који су заслужни што сте се уврстили међу српске задужбинаре?

ГМ: Наравно. Пре свега то je владика Артемије, без чијег благослова не би било овог дома молитве и славе Господње.

Ту су затим архитекте, инжењери, иконописци, дуборесци, тишљери, зидари, столари, керамичари, каменоресци, молери, тесари, електричари, водоинсталатери, електроничари, ковачи, армирачи, копачи, возачи, црепари, машинисти, механичари, геометри, бравари, шнајдери, изолатери, стаклорезци, лимари, кувари, пекари … којима од срца благодарим.

Али, да не огрешим душу, највећа заслуга за ово здање припада господину Иринеју Буловићу. Да он није покушао да оствари свој паклени сан о „ломљењу кичме Артемију“, и да није наложио, а потом пoтврдио, моју екскомуникацију из Цркве мојих отаца, коју је он намерио опучити у лажицркву – ове светиње, на овом месту, не би било.

Светиње Иринеја Буловића

ПГ: Из филма „Чуј Србине брате“ и из књиге „Тајна безакоња“ се јасно види да Иринеју Буловићу ништа није свето: ни канони, ни Устав СПЦ, ни одлуке Сабора…

ГМ: Мислим да нисте потпуно у праву. „Свети“ му је његов „свети отац“, како он из милоште назива највећег архијеретика и србомрсца. Видесмо га испод „иконе“ Степинца. Ваљда му и он дође „свети“. Знате, Међународна комисија о Јасеновцу, чији је члан наш земљак Србољуб Живановић, професор Универзитета у Лондону (кога сам имао част да упознам и од њега много сазнам), је утврдила да је у Јасеновцу страдало преко 700.000 Срба, 80.000 Рома и 23.000 Јевреја. Од преко 110.000 пострадале деце најбројнија су српска деца. Зна се да је 1.371 свештеник од укупно око 2.000 (дакле: од тројице – двојица) учинио најгрозније злочине у НДХ. Са њима и њиховим ђацима се љуби Иринеј Буловић, њих уводи у свете олтаре цркава које саградише оци наши, а у којима „нема места“ за владику Артемија и његова духовна чеда.

Господа Исуса Христа су распели тврдоврати Јевреји са чијим потомцима, који Христа не признају за Месију, г. Иринеј слави празник Хануке и пали свеће у синагоги, те је тако гажење канона још једна његова „светиња“. Једном речју, све оно што доприноси уништењу Светосавља и гажењу светог Предања су „светиње“ г. Иринеја.

Да не буде неспоразума: бити веран своме брачном другу, не значи не говорити са особама супротног пола. Исто тако, бити одан својој вери не значи игнорисати или, не дај Боже, мрзети људе друге вере. Ја имам пуно пријатеља у послу, и иначе, међу муслиманима, Словенцима, Јеврејима, Немцима, Хрватима, Белгијанцима, Французима, Американцима… Али немам ништа заједничко са њиховом вером. Њихова вера је њихова ствар, и ја је не дирам. А моја вера припада мени и роду мојему и не дозвољавам да ми то ико скрнави.

Плодови молитве

ПГ: У Вашем интервјуу који је објављен у „Српским новинама“, бр.665/2012. као и на бројним сајтовима, постављено Вам је питање: „На дан Ваше крсне славе, (Младог Николу) на Светим литургијама је читана Пресуда о Вашој екскомуникацији. Чини ми се да ту има неке симболике?“

Ви сте тада одговорили: „Можда. Видеће се. Кад год јутром и вечером станем пред иконе, између осталог, завапим: Свече мој, Крсна Славо моја, оче Николаје: помози и спаси. И замоли Господа да усмери стопе моје стазама праведнијем!“

Да ли бисте прокоментарисли овај детаљ из тог разговора?

ГМ : Немам коментар. Казано је: ако имаш вере ко зрно горушичино и горе можеш премештати. Овaj манастир је, уверен сам, плод вере светосавског народа и плод молитве владике Артемија и његове духовне деце, у коју, хвала Богу, спадамо и ја и моја Нада.

ПГ: Видим да се поред цркве гради прилично велики објекат. О чему се ради?

ГМ: Кад смо почели да градимо цркву, многи српски синови и кћери, деца светосавска су понудили своју помоћ. Тако Саво и Раде одлучише да направе капију, Милош и Ђорђе звонару, Зоран и Милица дадоше први позамашан прилог на дан освећења темеља, Славко, Зоран и Александар приложише трудодане на изради фасаде… А онда је једна већа група побожних и благочестивих људи предложила да се гради конак, а да ове моје бивше кућице прерасту у радионице за рукодеље монаштва. Добивши благослов кренули смо сложно, братски. Мој прилог за конак је финансирање пројектне документације и финансирање дажбина према држави, како би се испунила заповест Господња: Богу Божије а ћесару ћесарево. Све остало, што се конака тиче, су лепте које од срца прилажу браћа и сестре, деца светосавска широм земље и даље. Неко приложи динар, неко гвожђе, неко грађу… Срећко даде много трудодана не хотећи да наплати добар део мајсторлука, Драган приложи половину потребних каблова за струју, Душко и Надомир своје занатско умеће, Стеван отиде на Свету Гору Атонску и из Хиландара донесе резнице винове лозе, Радољуб даде пристојан новчани прилог говорећи да није у могућности да приложи колко му срце жели али дарива свој воћњак са овлашћењем да се може продати и уградити у конак… Наташа је морала срушити оронулу кућу свога деде, па је понудила велику количину предивног тесаног камена, како би, вели, зној свога деде, кога је много волела, уградила у ову светињу. Петар, чији блаженопочивши отац беше свештеник, такође приложи камен у који је уткан труд његовог оца. Старица Славка је дошла из Ужица, болесна, део пута препешачивши по хладноћи, доневши прилог и говорећи: Морала сам да пожурим, стра’ ме да не умрем, а да не помогнем ову нашу светињу.

Много је предивних примера доброте, љубави, благочешћа, пожртвовања.

Један млади човек Л. је продао стан, у Београду, који је наследио од родитеља и све до динара приложио за једну катакомбу на Косову и за овај конак у Лозници. Чак ни признаницу није хтео да узме рекавши: „Господ, коме, преко Твоје руке, дадох, виде и зна“ и, вели, не пишите ме нигде јер што даде десница да не зна левица. Предобра Миланка из Милановца донесе прилог, који превазилази њене могућности, молећи да се од за њега набави Јеванђеље и Путир. Благочестива Грујова удовица – Зорица даде део своје ливаде како би се проширио паркинг за потребе народа који из свих крајева земље долази у манастир. Koвач Драган скова браву и кључ за манастирска тешка врата, а Перо видевши овај необичан кључ узе те га брунира. Своју љубав и своје таланте овом манастиру дарива Никола из Тополе преко предивно изрезбареног крста у који уградисмо частицу Крста на коме је распет Господ на Голготи – дар владике Артемија, тако да је овај манастир обогаћен још једном великом светињом. Ту су Мирослав из Митровице, Миодраг и Василија из Зеока, Дејан из Котежа, пожртвована Радмила из Карана, Милош из Д. Црнљева, Бобан из Вујетинаца, Андрија, Зорка, Ранислав, Спасоје и многи, многи други.

Ако ми Бог даде дана, написаћу књигу о многом добротољубљу, пожртвовању, … деце Божје, деце светосавске, која уложише своју љубав у овај манастирски комплекс, сведочећи верољубље своје.

Ето, тако ће, ако Бог да, један део од многобројне духовне деце владике Артемија, моћи овде главу склонити и имати услове за молитву, рад и подвиг.

ПГ: Кад се очекује завршетак конака?

ГМ: Кад Бог даде. До сад је доброчинством верног народа обезбеђена трећина потребних средстава. Уздамо се да ће Бог, преко добрих људи, додати недостајуће.

Што писаше, писаше

ПГ: Шта бисте могли поручити господи Хризостому и председнику Великог црквеног суда Амфилохију, који су ставили своје потписе на првостепену и другостепену пресуду о Вашој екскомуникацији?

ГМ: Ништа! Што писаше, писаше.

У подсвести, међутим, прижељкујем да их видим овде, једног дана кад се саџга њихова „сила“ и кад схвате с ким су у ортаклук ушли, у покајању и у загрљају са њиховом жртвом, владиком Артемијем, који чврстим кораком иде тесним путем Светог Саве, путем који води ка царству небеском.

ПГ: А Иринеју Буловићу?

ГМ: Њему бих подарио један од ова четири примерка специјално укоричене књиге „Тајна безакоња“, које малочас добих, која би га подсетила на бившег њега: на речи које је исписао у Атини пре четрдесетак година, кад је био православни јеромонах, или се бар тако представљао, и кад је био пред докторском дисертацијом о светом Марку Ефеском. У том свом писму, које је објављено у „Тајни безакоња“, он критикује једног нашег епископа, зато што овај „екуменише“ по Европи. Тако он, г. Иринеј, каже, ево да Вам прочитам:…„ја Вас молим, не у своје име, већ у име светог Саве и св. Симеона, бораца за чистоту вере православне и за очишћење српских земаља од сваке духовне куге, тј. јереси и кривоверја, у име српских мученика и исповедника, а нарочито у име новомученика наших из последњег рата који у НДХ падоше јер претпоставише Православље јереси, у име св. отаца и учитеља Цркве; у име светог и неизмењеног Предања Цркве; у име свих прошлих и будућих векова историје црквене, у име самог Господа Христа, Начелника и Савршитеља свете и непорочне и савремене вере наше Православне; немојте Владико, Бога ради, немојте!

Досад је Српска Црква вазда уживала велики углед међу Грцима и међу Русима, и уопште у православном свету, због свога трезвеног и благоразумног става према јеретицима, става јеванђелскога, по речи: „Будите мудри као змије, и безазлени као голубови!“

Немојте, преклињем Вас, да преко Вас и за Вас нама једноверна браћа помисле да се , ето и чеда св. Саве утопише у баруштинама пуним муља и жабокречине духовне, које се зову милозвучним именом „екуменизам“, и да стану нарицати: „Како падоше силни“ .

Надам се да ћете разумети моје мотиве за ово писмо и да се нећете озлобити нити пак оскорбити због оваквог мог призива к Вама. Да Вам не написах ове речи и не упутих ову вапајну молбу, сматрам да ми то не би опростио св. Марко Ефески, чије учење изучавам и о којем припремам тезу“…

Издаја

ПГ: И?

ГМ: Онда бих га подсетио на речи Господње: Заиста, заиста вам кажем један од вас издаће ме.

И дошапнуо бих му да је народ, сећајући се тих речи, схватио да је он, Иринеј Буловић, издао веру нашу ругајући се себи самом – својим речима.

Да нисмо то видели, у много случајева, ћутећи – не би греха имали. Сад кад видесмо безакоње његово, поготову после филма Чуј Србине брате и књиге Тајна безакоња – изговора немамо за ћутање, јер ћутањем издајемо Бога. Ћутати о отпадништву је злочин, како уче свети оци.

ПГ: Прича се да велика група побожних људи, од вере и од пера, спрема студију о издајству Иринеја Буловића и још неких епископа.

ГМ: Где има дима, има и ватре. Народ је свагда веру чувао и сачувао… А издаја вере и јереси су увек потицали од митроносаца, а не од обичних људи.

Господ делује преко простодушних људи који чисто срце имају, а сатана преко „преучених“, преко првака, вођа, главешина који су за главно прогласили споредно: њима је примат првачење, прва места… То је циљ и смисао њиховог јадног „живота“. Зато поједине наше пале главешине понизно савијају своје вратове пред папом, затим, ко последње моралне беде клече по јеретичким катедралама, пале свеће по синагогама… и тако газе заклетве своје, али и достојанство наше, без нашег овлашћења.

Њихова мизерија је њихов избор. Ал зато ми нећемо узимати благослов њихов, нити ћемо их сматрати нашим пастирима, него отпадницима и издајницима.

Нама је свети владика Николај оставио аманет, који ће одјекивати у векове, говорећи: Србине, знај ово и запамти и ходи мудро као оци твоји: не дај сваком да ти буде пастир!

Дакле, добар пастир је дар од Бога и треба га поштовати као оца свога и матер своју. А зле пастире, као вукове грабљиве, треба одјурити да не распуде стадо Христово.

ПГ: Ви сте се недавно срели са Патријархом српским и пред много сведока сте разговарали?

ГМ: Да, то је тачно. Али не бих сад о томе.

ПГ: Очевидци кажу да нисте хтели узети благослов ни од Патријарха, ни од епископа шумадијског Јована, који Вам се, такође, обратио.

ГМ: И то је тачно, али заиста, не бих сад о томе.

ПГ: А кад бисте се срели са Иринејем Буловићем, да ли би сте разговарали с њим?

ГМ: Што не може бити, о том немој говорити. Тај се гади на Србље, а поготову на нас просте и посељачене , што би рекао његов полтрон и идолопоклоник из Лазарева града.

ПГ: Ипак, кад би се то десило, инсистирам да претпоставимо такву ситуацију?

ГМ: Па кад би се и то чудо десило – одговорио бих му на свако питање које би ми поставио, гледајући га право у очи.

ПГ: А да ли бисте Ви њега и шта упитали?

ГМ: Вероватно.

ПГ: Да ли бисте га упитали, да ли је он Каранушић или Буловић?

Зашто убијаш веру рода мога

ГМ: Не, не! Уопште ме не интересује да ли је он презимен, безимен, личан, безличан… Не занима ме да ли је и зашто мењао презиме, ни зашто је променио веру.

Његов живот је његов проблем, његова радост или његов чемер и јад.

Али …

ПГ: Шта али?

ГМ: Моја питања би се односила на оно што није његово, већ моје, а он ми то, неовлашћено и безобразно, отима. На оно што припада мојим оцима и мојим праоцима, моме народу и мени, мојој деци и мојим унуцима, а он би да ми то сатре, оскрнави, упрља!

Питао бих га: Човече, зашто убијаш веру рода мога?!?

ПГ: Како се убија вера?

ГМ: Онако како су то чинили сви одступници. Ништа ново. Свети Игњатије и многи други свети оци нас уче како то раде дволични људи који најпре настоје да умноже лажне учитеље и да нам их наметну, е да бисмо примили вука за пастира, а онда почињу да сеју саблазни.

А онда ти отпадници представљају себе за хришћане да би лакше прогонили истинске хришћане плетући интриге, лажи… употребљавајући против истинских слугу Божијих силу власти, клевете, сплетке, гоњења, преваре…

Узмимо пример владике Артемија. Од речи: добри, честити, радни, поштени, вредни… Артемије, с пролећа 2010, до прогона помоћу шиптарске полиције, и до квалификација: ђавоиман, омађијан… И још их ђаво надари да јавно обелодане своје зликовство говорећи да Синод на тај чин чека пуних 10 година! С друге, пак, стране, узмите реч и дело новохиротонисаног епископа крушевачког, и биће и малом детету очигледно како се убија вера.

Сатана би им позавидео на лажима, на злу, на несрећи коју су посејали. И коју, још увек, сеју.

Што би рекао епископ Аверкије, извршена је издаја Светог Православља и само слепац може то да не види.

ПГ: Многи тврде да је барјактар тог чина, издаје у СПЦ, Иринеј Буловић?

ГМ: Ко то не види, кад „одрасте“ и сазнадне кашће му се само. Још је Теофан Затворник казао да ће издајници упркос бусању и празнословљу, упркос велелепним храмовима у којима ће се окупљати са помпом, упркос титулама и чиновима којима ће се китити… лукаво припремати пропаст: Све ће то бити само привид, а изнутра биће одступништво – говораше.

И заиста, погледајмо:

– споља гладац: митра и жезло, вечни члан Синода, портпарол Синода, доктор науке о Марку Ефеском, професор, декан, администратор бечки…

– а изнутра јадац : папин прстен и напрсни крст, Равена, Покајница, новотарије, ССЦ, јеврејско славље у синагоги, ломљење кичме, прогон Јустинове догматике…

Аманет

ПГ: Апостоли су нам, преко посланица, оставили завет рекавши, између осталог: О Тимотеје, сачувеј поверени ти залог…

Грешни Милоје: Дабоме. А шта је „поверени ти залог“? То је Предање, оно што је сваки од нас примио, оно што нам је поверено! А не оно што је измислио неко пошто је докторирао и пошто је турио митру на главу па се осилио и узвијоно, што би рекла моја покојна баба Драгиња .

Оно што је Иринеј Буловић написао из Атине пре 40 година – то је школски пример који показује како треба да се чува Залог: да се епископу истина скреше у брк; да се с њим нипошто не служи Служба Божја зато што „екуменише“, што не поштује Залог, што се укаљао и облатио у баруштинама екуменизма које су пуне духовног муља и жабокречине.

Међутим, ово што сад говори и чини, тај исти човек, то је школски пример одступништва, то је издаја Залога, ругање Залогу.

Дакле, Предање, Залог – то је светиња! Светиња над светињама! То је моја ствар! То је твоја ствар! То није посед Иринеја Буловића.

Према Предању треба да се односимо као чувари. Оно што ти је поверено – то чувај као очи у глави. И то предај!

Не дај да ти неки иринеји или давиди и сви они који, говораћи да су мудри полудеше, подмећу кукавичије јаје.

Не дај! Него чувај и предај! Чисто! Неоскрнављено! Неупрљано! Не додај ништа ново по твојему умљу, нити по било чијем безумљу!

То је аманет богоносних и светих отаца нашијех!

Заклетва

ПГ: Приликом хиротоније Иринеј Буловић се заклео: …„Обећавам да ћу чувати и поштовати каноне светих Апостола, седам Васељенских сабора, Благочестивих Помесних сабора и Правила светих Отаца: све што су они примили , примам и ја; и све које су и они одбацили одбацујем и ја“.

ГМ: На жалост, рек’о па порек’о. Да се не лажемо: он је погазио заклетву своју, попљувао Правила светих отаца.

Погледајте филм „Чуј Србине брате“, завирите међу корице књиге „Тајна безакоња“, и то ће бити довољно да се уверите да је Иринеј Буловић извршио кривоклетство, ако је лагао кад се клео, или гажење заклетве, ако се касније преверио. У оба случаја издаја је очигледна. У оба случаја отпадништво је очигледно! Он се самоекскомуницирао из наше Свете Цркве, па би отуд, из отпадије, из погани екуменистичке јереси, да „чува“ Цркву нашу од нас, да „чува“ Србију од нас Срба, да „чува“ Светосавље од нас – светосавске деце.

Знате, пастири треба да буду чувари вере и образ вернима – правило вери и образ кротости – како слови тропар.

ПГ: У чему образ?

ГМ: У речи, а не у злословљу саблажњавајући и жалостећи децу Божју;

У живљењу, ал’ живећи свето, а не тако што ће смућивати стадо своје;

У љубави, а не у ломљењу кичме;

У духу, а не у злодуху;

У вери, а не у вероломству, гмижући пред папом, клечећи по јеретичким катедралама, палећи свеће по синагогама… газећи каноне;

У чистоти, а не у прљавим играма властољубља, похлепе и човекомрзија…

Молим Вас, упоредите једног пастира попут Серафима Саровског који сваког придошлицу дочекује речима: „Радости моја“ са злим човекомрзитељем који ломи кичму, прети, свети се, кажњава, прогони…

Знате, још је пророк Језикеј видео да ће Господ устати на пастире који не пасу стадо, да ће отети овце своје од њих и да ће их Он, Господ, пасти, да ће тражити изгубљену овцу, довести је натраг, превити рањену, окрепити болесну!

И Нови Завет причом о изгубљеној овци, говори какав пастир треба да буде: да натовари изгубљену овцу и донесе у тор свој и радује јој се.

Зли виноградари

ПГ: Колико је том пастирском позиву близак Иринеј Буловић?

ГМ: К’о пакао рају. Он није пастир већ „администратор“. Он се не стара за душе, а истинско пастирство није администрација.

ПГ: Видесмо шта урадише његови ортаци, који су разбојнички, противуставно постављени за администраторе на Косову и Метохији.

ГМ: Суштински исто што и зли виноградари.

ПГ: Очигледно се остварило Ваше предвиђање у хуморесци „На западу нешто ново“ која описује једну српску брвнару на Косову на чијим брвнима је кречом исписано: Друмови ће пожељет монаха, ал’ монаха ниђе бити неће.

ГМ: На жалост. Није било тешко видети да ће зли виноградари сагубити овце, које у њима не препознаше љубеће оце, но разбојнике.

Пастир треба да позива на послушност Цркви, њеном устројству, њеном поретку, а не на послушност себи! Поготову не, оном палом „себи“ који се срозо’о у слугерању безбожних моћника и који зарад земаљских „части“ ружи и прогони децу Божју.

Екуменистичка пометња

ПГ: Они своје поступке кажњавања, прогона… бране позивајући се на нужност јединства…

ГМ: Каквог јединства? С ким? С јеретицима? С Алојзијем Степинцом? С креаторима „милосрдног анђела“? С ђаволом? Не наседајмо лукавству Латина и лукавству папине недоношчади која су се изродила међу нама! Јер, уједињења могу бити са разним мотивима. Свака багра, свака секта, свака издајничка клика, свака разбојничка банда гради јединство својих чланова.

„Пролетери свих земаља, уједините се“- била је парола хохштаплера- комуниста свих земаља који су вукли човечанство, и наш род, за нос деценијама, живећи на грбачи лаоса Божјег, „усрећујући“ га, обезбожујући га…

Сада други хоштаплери-екуменисти свих земаља , међу којима многи у мантијама, вичу: „Јеретици свих земаља, уједините се“ – хотећи да нас поново преведу жедне преко воде и да нас поново упропасте.

Ови наши „ ујединитељи“, а уствари разбојници, братоубице и вероломци, нас не воде ка Христу него од Христа. Они се уједињују са јеретицима поткопавајући Цркву, саблажњавајући нас…

И зато ми за њима нећемо!

Јер, екуменистичка пометња тежи да безболно ликвидира Православље, да га учини „сољу обљутавелом“, вешто замењујући истину лажју.

Екумениста има право да буде екумениста. То је његова ствар. Али кад екумениста каже да је православац, он тада лаже. Он је лажов. Е, ми за лажовима ићи нећемо!

Шта да се ради

ПГ: Шта нам ваља чинити?

ГМ: Да творимо Јеванђеље, да живимо Јеванђењем. А оно нас учи да ће се појавити ругачи, који ће ходити по својим безбожним жељама стварајући раздоре!

Отворимо очи: само што нема фотографије наших ругача и упропаститеља!

Зар смо слепи?

Зар не видимо како се ругају Светом Сави савијајући своје вратове пред папом?

Зар не видимо како се ругају Христу празнујући и палећи свеће са онима чији оци распеше Христа?

Зар не видимо како се ругају Светим Оцима газећи њихово Предање, кршећи каноне?

И још нас учи Јеванђеље да расуђујемо:

– Да, са расуђивањем, једнима будемо милостиви;

– Друге да спасавамо, у страху, отимајући их од упропаститеља – објашњавајући им лукаву превару и издају.

– Треће да опомињемо и, са страхом, осуђујемо њихове поступке којима настоје да искорене веру Христову и да разруше Свету Цркву, ругајући се Предању отаца наших, поганећи наше свете олтаре.

Питања Иринеју Буловићу

ПГ: Молим Вас да се вратимо г. Буловићу у оном претпостављеном разговору с њим. Која би му питања поставили?

ГМ: Најпре бих га упитао која сила или мука га нагна да се превери? Јер, оно што је говорио док није постао доктор наука, владика, професор богословије… и оно што говори и ради данас, је инкопатибилно, дијаметрално супротно једно другом. А пошто, по истинитој речи Божјој, човек не може служити два господара, питао бих га, шта га је навело да окрене леђа Овом Првом и упадне у клопку оног другог? Или се, можда, претварао, док не шчепа митру и не здомча катедру, па од почетка служи оном другом?

ПГ: Шта би га још питали?

ГМ: Какав је то осећај, то „узбуђење у души“, како он описује сусрете са архијеретиком, кад човек прима папин прстен и напрсни крст, а истовремено носи митру и панагију православног епископа? То мора да је ужасно. Јер, издају ни Јуда није могао поднети.

ПГ: Шта још?

ГМ: Питао бих га како спава након прогнања светог Јустина са богословског факултета?

И да ли зна зашто је пало звоно у Ћелијама на Благовести, 2010, кад је он ушао у порту?

И да ли може да се досети зашто му је припала мука на Литургији у манастиру светог Јустина у Ћелијама, исте године, због чега му се не даде да дослужи Службу Божју и због чега му поскидаше одежде? Да ли је сконт’о да га је свети Авва рашчинио?

ПГ: Шта бисте га још питали?

ГМ: Питао бих, како се осећа човек кад изврши братоубиство, кад оствари свој петнаестогодишњи зли сан и ђавоимани наум о „ломљењу кичме“ праведном владици Артемију. И уопште, какав је то осећај кад погубиш од себе бољега?

ПГ: Шта још?

ГМ: Како се осећа кад погази каноне, кад саслужује са јеретицима, кад празнује и ужеже свећу у синагоги оних који су распели Господа …

ПГ: Шта још?

ГМ: Има ли страх у срцу, кад уводи јеретике у олтаре и кад улази у јеретичке „богомоље“.

Љубав ће сатрети мржњу

Иринеја Буловића

ПГ: Да ли би га питали шта у вези Ваше Пресуде?

ГМ: Не. Не. Не бих. Његова острашћеност, бес, човекомрзје којим је наумио да ме ћушне у вечну погибао, у таму најкрајњу, ми је донело много красоте и добра, хвала Богу. Не бих кварио тај мир који осећам у срцу своме. Јер, нема већег признања пред људима, мада је свако признање људи безначајно за спасење наше, али ја нисам добио већу награду од ове да ме бискуп Иринеј изопшти из његовог друштва, у коме иначе нисам рад бити.

То његово зло ме је зближило са хиљадама православаца широм земље и света, од мог родног краја до Канаде и Аустралије, али и са много јереја, који се моле Богу за мене грешног. Скоро да нема града у српским земљама где Срби живе, нити континента где има Срба, да ми се није јавио по неки јереј телефоном, писмом, доласком код мене или позивајући ме себи у госте, пружајући ми подршку и говорећи да се моли за мене. Љубав им, очигледно, ни зли Иринеј не може занаперити, нити истулити, нити забранити. Љубав ће сатрети његово зло и његову мржњу. Он ће љубављу бити заустављен у свом злоумљу и сам ће сићи с власти и покајати се, с Божјом помоћи.

Ил ће, по речи светог владике Николаја која је цитирана у „Тајни безакоња“, „сићи с памети“, што му не дао Бог.

Једва чекам да добијем Пресуду па да је урамим и ставим у моју радну собу крај светог Николе и светог Марка Ефеског. Нек сведочи „мудрост“ и „љубав“ г. Иринеја и његових потрчковића, који су ми изрекли највећу казну која постоји под капом небеском, само зато што нећу за њима у бешчашће, него чињах оно што ми Јеванђеље Христово заповеда и оно што од предака мојих научих.

ПГ: Па зар нисте још добили Пресуду?

ГМ: Нисам.

ПГ: Зашто ћутите?

ГМ: Не ћутим. Писао сам Великом црквеном суду, смерно молећи да ми пошаљу Пресуду.

ПГ: А они?

ГМ: Одћуташе.

ПГ: И?

ГМ: Стрпљиво чеках, ево прође годиница равно. Чим доспим одаслаћу ситну књигу креатору мог изопштења и његовим послушницима. Нек’ остане и тај траг њихове самовоље: нек се зна да је један зли дуплекс са својом поданичком кликом, у 21. веку, могао да те убије зато што ниси слуш’о њега но Христа, да издејствује најстрашнију казну под сводом небеским, да се о том убиству удари на добош преко конференције за штампу – ради ликовања, да се о томе обавесте цркве и манастири и да се Пресуда чита на Светим Литургијама – ради линчовања. Да о томе знају сви, осим тебе. И Томас де Торквемада, врховни инквизитор, би им могао позавидети.

ПГ: Зашто то чине?

ГМ: То морате питати њих.

Вероватно се плаше да не искористим право које ми дају Кривична правила СПЦ чланом 88 – право да се обратим Светом архијерејском сабору, преко надлежног епископа, ради преиспитивања ове лакрдије…

„Доброчинства“ Иринеја Буловића

ПГ: Рекосте да Вам је г. Иринеј учинио многа добра. Која добра?

ГМ: Најпре, он ме је бесповратно гурнуо у наручје Господу.

Затим, он је заслужан што сам се у састрадању упознао и духовно ородио са великим праведником и Божјим човеком владиком Артемијем.

Он ме натерао да се одрекнем многих овоземаљских планова и да се посветим задужбинарству у овом парчету живота које ми је Господ још оставио.

Он ме је натерао да прочитам многе предивне светоотачке књиге, како бих себе проверио и како бих се безрезервно уверио у то шта је „мисија“ и коме господару служе наши прогонитељи, одступници, вероломци, издајници рода нашег.

Он је заслужан што ће иза мене остати траг од неколико књига, мноштво аудио, видео и других записа који ће сведочити о чеперку времена које нам је Господ подарио да проведемо овде, на земљи.

Он је заслужан за страдање владике Артемија, његове духовне деце, многих благочестивих хришћанае, па и моје маленкости, што нам је на спасеније.

Он је заслужан што ничу катакомбе у којима се чува вера отаца нашијех.

Он је заслужан што се Србљи окупљају на молитве – саборе бежећи од екумениста, јер су схватили да је узимање „благослова“ од њих злослов и проклетство.

Он је заслужан што ће у народном памћењу бити препознатљив по префиксу „Зл“ испред свог имена, и што је своје жртве нехотице безповратно утерао у њиву Господњу да тамо изобилно сабирају благо небеско.

Он је заслужан што ћемо ми, који страдасмо од његове руке, бити упамћени као људи који су покушали да се одупру злу, превари, превери, одступништву и издаји. Што смо, како на сахрани покојном Кијуку рече Петар Арбутина, цитирајући Андрића, били ватра, макар иза нас остао само пепео, док ће иза њих ће остати слинав траг као иза пужа. Још горе: пуж пузи под сводом небеским, па Бог пошаље кишу те сапере тај слинав траг, а они пузе и клече пред папом и његовим злим слугама, и тај смрадни траг остаје во вјеки вјеков у сећању људи и у Књизи вечног живота.

Нека би им Бог помог’о да се покају, јер их само покајање може опрати од погани у коју су се срозали и од злочина у које су огрезли.

ПГ: Шта би сте му, у знак захвалности за та силна „доброчинства“, рекли?

ГМ: Управо бих поновио оно што му поручује филм „Чуј Србине брате“ и оно што му из Црвенке, са промоције тог филма и књиге „Тајна безакоња“, поручи Новосађанин, велики истинољубац Остоја Дражић : Отиди у манастир! Отиди и покушај да се сретнеш са Светим Савом, и окај сво зло које сада чиниш!

ПГ: Шта бисте као поруку послали онима који ће чути или читати овај интервју?

Јаук Грешног Милоја

ГМ: Знате шта, ја нисам достојан да шаљем посланице. Пре бих заплак’о, завапио, зајаук’о из свег гласа, из петних жила:

О, народе мој мили и добри,

Господ нас учи да препознамо знаке времена, које нам је донело вукове у јагњећим кожама, од којих треба бежати, јер по учењу Свете Цркве њихов „благослов“ је злослов.

Бежимо од њих, браћо, да не изгинемо!

Браћо и сестре,

онај ко ревнује за славу Божију и ко слави Бога, не сме и не може бити равнодушан ако се у његовом присуству на било који начин хули на Бога или руга закону Божјем или Залогу – Предању отаца нашијех!

Не издајмо оце наше, јер је земаљско за малена царство! Не саучествујмо у безакоњу и „молитвама“ са екуменистима јер су они јеретици, које су проклели свети оци..

Сетимо се, браћо и сестре,

примера истинског ревновања које сретосмо још у Старом Завету, код светог Илије, на пример, који се није мирио са богоодступништвом свога народа предвођеног нечастивим царем Ахавом.

Питаће неко: Зар нас Господ не учи кротости и смирењу?

Да, браћо и сестре,

ал’ се не дајмо преварити: Господ нас не учи мекуштву!!!

Напротив, Он нас примером учи да се не треба склањати пред злом, већ се борити против зла, јер је говорио: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери… И још је говорио: неверни, покварени, лукави, прељуботворни, слепи, безумни, змије… А безаконицима у храму је испретурао столове, не дозвољавајући им да од дома молитве праве пећину разбојничку. Да, да: испретурао!

Свети Јован Крститељ је фарисејима довикивао: породи аспидини!

Свети Петар је осудио Ананију и Сапфиру због неискрености, а свети Павле осуди лажног пророка говорећи: сине ђавољи, непријатељу правде… поучавајући: избаците злога између вас. Јесте, јесте: избаците злога!

Свети архиђакон Стефан Јудејце назива тврдовратим, издајницима и убицама.

Велики Божји угодник и ревнитељ коме је посвећен овај манастир у Лозници испод Јелице планине, свети Николај чудотворац, је богохулном и безумном Арију опалио шамар на сабору у Никеји. Да, да: шамарчину усред Сабора!

Дакле, нема компромиса кад је вера у питању: пријатељство са непријатељима Божјим нас води у издају Бога. Пазимо: у издају Бога!

Не дозволимо, браћо и сестре,

да нас преваре лицемери, говорећи да смо ми људи, који „заостају за временом“, „фанатици“, људи који су „нетрпељиви“, „тешки“, „православни фундаменталисти“… Да нас не одвоје од Христа , да не пређемо на страну Антихриста, заведени, лукавим и сладуњавим блебетањем о љубави, свеопштем миру, благостању…

Чувајмо се, браћо и сестре,

лукавства и дволичја, да не би били млаки , па да нас избљује Господ! Пазимо: да нас не избљује Господ!

Ето, то бих завапио. Да нам узори, дакле, буду Господ и апостоли његови, Крститељ и свети оци наши а не неки тамо зизјуласи, иринеји и слични душегубци, Боже сачувај, саклони и спаси.

Не мож’ бити грђе

ПГ: Сад су маске поспадале, сад су се офирали, сад се као на длану види ко је вера а ко је невера, зар не?

ГМ: Знате шта: чини се да нас је Господ ставио у решето. Врши се велико „просијавање“.

Једни су препознали лаж, ужасавајући се, опирући се свим силама да их не понесу таласи отпадништва.

Други слепују. Али то слепило је двојако:

– једно је невино и наивно без умишљаја, несвесно и долази као последица неразумевања или потцењивања издаје која се збива;

– а друго је свесно – јер мирење са отпадништвом и одступништвом доноси сласти и части, каријере, овоземаљски рај. Недавно смо видели једног таквог „житеља раја“ у Крушевцу како „исповеда“ веру, заклањајући се и заклињући се у своје „узоре“ као што су зизјуласи, иринеји и други „научници“, који од њега, како рече, ништа направише нешта. Тужно и јадно!

Тешко ономе ко се храни, а још теже ономе ко ђецу своју храни хлебом зарађеним вероломством, издајом вере, издајом Бога. Јер, тај хлеб рађа на крвној њиви. Зар им Јуда Искариотски не говори како се завршава овоземаљско благостање стечено бешчашћем, одпадништвом и издајом?

Зато смо сви дужни да се потрудимо да дотурамо Истину – јер су издајници и отпадници сатанског духа и они се, како Јеванђеље учи, претварају! Њихов шеф – сатана се претвара у ангела светлости, а његове слуге у слуге правде.

Испричаћу Вам, примера ради, збитије о томе како је књига Тајна безакоња унела светлост у таму незнања.

Елем, средином Часног поста сретнем, на пијаци, једног свог школског друга, сељака. Каже, слушај, бре, Мило’е, мишљо сам да вантазираш са тим калуђерима, јел оно што виђек на телевизији и прочитак у новинама о њима, ништа ми се није свиђало. Ал’, да в’иш ти јада: ономад ми дотурише ђеца неку књижицу што написаше неки људи и једна жена , и плус тамо при крају још неке двије жене и још неки људи. Прочитак је трипут. И морам да ти, нако, братски речем, да сам потље решио да догнам, вође на пијац, шаруљу са све телетом, да продам и д’ идем да даднем прилог оним поштеним људима владике Артемија.

Долазио, вели, Поп да ми свети водицу. Даднем му ја ону књижицу и здоговоримо се да ми врати кад прочита. Тако и бидне, разумеш ти мене.

Не прође множе, доње ми он „Тајну безакоња“ и вели: В’ала ти.

Реко, шта велиш Ти попе?

Каже: Ништа не могу да ти кажем.

Реко, лажу ли ови људи, бре?

Каже: Не лажу.

Па, реко, шта ћемо сад?

Каже: Бог ће те научити.

Виђа ли Ти оне слике, попо?

Виђок, вели.

Па смију ли они то да раде?

Па, каже, не знам.

Добро, реко, попо. Пошто Ти не знаш шта се смије а шта јок, и пошто Ти нећеш да ме научиш но то мешто Тебе мора д’ уради Бог, оћу да Ти речем једну, нако са срца. Ал немо да замериш.

Реци, вели.

Реко, лјепо и згодно смо сарађивали годинама. Ти си ми светио водицу, секо колаче, освештаво грађевине, крштаво, венчаво, опоио моје покојне родитеље… Све згодно и нако човечански. Јел тако било – питам ја њега.

Јесте – вели он мене.

Така и така ствар, реко, о Ђурђевудне идем у Лозницу да сјечем колач. Јел, ако Ти сад не мош да ми кажеш ништа, немо ништа ни да ми радиш. Јок. Нећу да ми се ђедови преврну у гробу, док ви ћутите и од Цркве правите комендију. Јел ово што раде ове владике, што су и’ турили у књигу, је грдно да не мож’ бити грђе. Црно без ич бјелог. То није било од кад је крмача реп искривила. Срам и’ било од задњице јел образа ни немају…

Реко, то не заслужу’е поштовање но оплавак, што вико Вењамин.

А поп шути. Нит ромори нит говори. Оде низ пут. Не би му право… Зацрвењела му се увета, нако, ко вински чеп.

Оно не могу губаво да зборим, не би ни мене сведно. Није он лош, убио ти га ратус. Мого би на ране да га привијеш. Ал, ет ко би се надо да ће му доћи преча вечера но вера. Казано ‘е: криво седи ал’ право говори. Кад се сетим његовијег проповједи испред олтара, нако о празницима, чинило ми се да је за Криста и веру спреман да погине. Кад оћеш, чим је мало загустило он оступи. Сад му приличи она: Ој јаруго моја мила друго. Заборавио ону што учаше мое унуке и другу ђецу да пјевају:

Пророци су веру нашу

видовито пресказали,

апостоли раширили,

мученици доказали.

Е, мој попо, мислим се, Ласно ‘е квоцати, треба јаја носити. У добру ‘е ласно добар бити. И он ти дође ко онај његов бивши колега што ‘е говорио Тита волим а Богу се молим. Јадна ти је њина молитва кад би шћeли да служе двоицу. Е, то неће да могадне. Јок брате. Нема ти тујнак трте – мрте. Него или трте или мрте. Јел знаш како ти је, ми сељаци нумијемо да проповједамо, ал нисмо недотавни. Ми ти не знамо ни јајце да снесемо. Што јес јес. Ал знамо шта ‘е мућак. Е, она тројица владика што су иг турили у књигу Тајна безакоња су ти мућак дибидуз. Млого се грдно осећају. Ш’ њима у ревену нећемо. Јок.

Дакле, неупућен човек заборавља да је сатана лажов, клеветник, човекоубица – а такве су и слуге његове који се претварају као служитељи правде.

Погледајте на примеру владике Артемија које су лажи и клевете изговориле слуге злога. И још обратите пажњу како су се многи, иако знају шта је истина ућутали, чекајући да прође олуја, па ће вероватно, кад не буде за њихов комфор и положај опасно, опет „ревновати“ за истину.

Према томе, само је истина мера и разлог богоугодности и спасоносног уједињења људи! А не лаж и превара коју нуде неки наши, у јерес екуменизма пали митронисци. Нити кукавичлук оних који су познали истину и сагубивши страх Божји, ћуте страхујући од људи.

Иринеј би и јаре и паре

ПГ: Кроз овај разговор обновисмо лекцију Господњу да се не може служити Богу и мамону.

ГМ: Наравно. Народ то, да ‘просте екуменоболни епископи што помињем народ на који се они, иначе, гаде, каже: Не може јаре и паре:

-не може се носити панагија и папин напрсни крст истовремено;

-не може се носити жезло светог Саве и папин прстен истовремено;

-не може се славити празник Хануке и палити свеће у жидовској синагоги са камилавком на глави истовремено;

-не може се седети под иконом србоубице Алојзија Степинца и бити учитељ српским богословима истовремено;

-не може се проповедати „вера“ и „љубав“ у „сестринске“ цркве и бити „истинољубац“ истовремено;

-не може се потписивати примат папе у Равени и седети у синоду СПЦ истовремено;

-не могу се уводити јеретици у свете олтаре и бити декан српске Богословије истовремено;

-не може се бранити православној браћи и икони Мајке Божије да уђе у цркве наше, а говорити о љубави истовремено;

-не може се вршити братоубиство над Божјим и светим човеком Артемијем и „лизати“ са србомрзцима и бити „праведни судац“ Великог црквеног суда истовремено;

-не може се прогнати свети Јустин из Богословије СПЦ и обожавати отпадник и јеретик Зизјулас и бити портпарол Синода истовремено.

То, никад, нигде, нико није могао, а да остане неосуђен, некажњен, нерашчињен…

Бирај аго, што је теби драго

ПГ: Осим Иринеја Буловића?

ГМ: На његову жалост, он је узурпирао то право. То му није дао ни Бог ни народ. Он је то халапљиво приграбио.

ПГ: Али, народ хоће да опозове то отето право. На њему је да бира:

– да се јавно покаје, да се извине за лажи и клевете и да тражи опроштај за саблазни које сотвори;

– или да иде тамо где осећа „узбуђење у души“, тамо где га чека његов „свети отац“ и његова екуменска браћа.

ГМ: Тачно тако. Ми му не бранимо да иде у Ватикан и тамо остане, па нек тамо буде и већи католик од папе, а не да нама потура куче под лисиче и да се прави већи Србин од нас Срба усред земље Србије, отаџбине наше, носећи, при том, папин прстен на руци и папин „крст“ око врата.

И да нас он изгони из Цркве отаца наших.

Јеванђеље нас учи: Ако неко долази и ово учење не доноси да га не примамо у кућу и не поздрављамо се с њиме, да не бисмо учествовали у његовим злим делима.

ПГ: Они од вас прогнаних очекују и траже да ћутите, чак да се јавно „покајете“ (попут ректора карловачке богословије) ради „мира у Цркви“.

ГМ: Да су наши апостоли, мученици и свети оци ћутали ради трулог „мира“ у Цркви – од Православља не би остало ни „п“.

Тамо где је лаж, а наши екуменоболни епископи говоре лаж до лажи(!) уместо Истине, тамо нема Истинске Цркве.

Они руше нашу Свету Цркву и на њеним рушевинама зидају Лажицркву!

Али на њину жалост, а на нашу срећу, Истинита Црква Христова ће се сачувати, макар у њој остао само један једини епископ са шачицом свештенослужитеља и верних хришћана, како учи архиепископ Аверкије. А има их, Богу хвала, много више него што су одступници умислили, ућутавши их привремено.

ПГ: Сећате се изјаве једног озлобљеног епископа: „Артемије нема 30-40, у врх главе 50-60 присталица.“

ГМ: Бојим се да су се „мало“ за…(бројали).

ПГ: Ваљало би да одступници завире у биографију епископа Гаврила Мијакића, који се помиње у књизи „Тајна безакоња“, кога народ жива зазида у манастиру Марчи због неверства Цркви.

ГМ: Дај Боже да се одступници и издајницу покају пре него што народу догори луч до ноката.

Разбојништво вештаца у митрама

ПГ: Видимо да су неки епископи, попут г. Давида у њиховом духу. Чак то и не таје. Напротив, хвале се.

ГМ: Наравно. Зато их и хиротонишу како би једног дана „већином гласова“, са привидом законитости озаконили своје безакоње.

Али то разбојништво налик оном у Ефесу 449. године, неће распaлкати нити обљутавити со Духа Светога.

ПГ: Ево, та со се, између осталог, чува и у катакомбама које, милошћу Божијом, ничу широм земље Србије и у којима се неће служити времену него Господу!

ГМ: Тако је: ми чекамо Христа, а не боље време, како песма каже.

ПГ: Да је владика Артемије велики праведник то, сем чланова Синода, и врапци знају. Вас је наш знаменити слободољубац, Предраг Драгић Кијук, Бог да му душу прости, у свом предзадњем јавном наступу, у Крагујевцу, назвао „великим праведником“. Нје ли апсурдно да највећи безаконици прогоне праведнике?

ГМ: Знате ко виче „држте лоповиа“? Лопови.

И знате да апостол каза: Сви, дакле не по неко, него сви који хоће побожно да живе биће гоњени.

Од кога? Од злих!

Зато апостол још каже: Да ће зли људи и опсенари напредовати од зла на горе варајући, и варајући се.

Не дајмо се преварити!

Јер ти опсенари – ти вешци у митрама су извидница и претходница Антихриста.

Они би да потру наше Предање, наше памћење. Подсетио бих Ваше читаоце на аманет једног благочестивог Срба из прве половине 19. века, Теодора Павловића:

Језик, вера и народност

Аманет ти, Србе, брате,

То свето троје

То је извор чести, славе и среће твоје.

ПГ: Како овај аманет спојити са чињеницом да нам се у Синод, на чело Богословије и друга кључна места у Цркви… угурао човек који није ни наше народности, ни наше вере, јер ју је издао, а ми ћутке гледамо како он ломи кичму и прогони православне Србе?

ГМ: Зар нас није распињао коњ’ма на репове један други Несрбин – Јосип, па му ћутасмо ко овце кад гоне на заклање, гледајући како се припрема расрбљивање српских земаља, које нажалост и дочекасмо. Срећом, иако подоцкан, ипак се полако будимо из сна, па нећемо дозволити да нам унаказе оно најважније, а то је вера наша.

Силници овог света могу да нам отму кућу, земљу… Чије није било, чије бити неће. Ал то ће бити привремено, jeр ничија до зоре није догорела. Ако сачувамо веру нашу, ми ћемо опстати у векове векова. Тамо где су се покатоличили или потурчили наши сународници, тамо више нема нашег имена, нашег племена. А одроди наши, своје вероломство покушавају злочинима одагнати из народног памћења.

ПГ: На тој истини народ с правом кличе: Стоп издаји православља! Стоп Иринеју Буловићу! Или Каранушићу?

ГМ: Буловић или Каранушић – то му дође шија или врат. Суштина је она Његошева:

Стотину ће промјенити вјера,

Да учини што му срцу драго.

И зато је добро да су Србљи, најзад, ускликнули: Стоп!

Где је излаз

ПГ: Где нам је излаз пред очигледним отступништвом властољубивих?

ГМ: У народном покајању. Тај квасац постоји срећом нашом. Знате пророчанство о пропасти Ниниве се није испунило због свенародног обраћања Богу њених житеља. Дакле, то је један правац за спас: наше обожење.

А други правац борбе против одступништва јесте да поступимо онако како је то чинио Господ, свети Јован Крститељ, свети апостоли, архиђакон Стефан, безбројни мученици, свети Никола…Да молимо, па да указујемо на њихово безакоње и саблазни, па ако ништа не вреди да најуримо оне који убијају веру нашу, едабисмо и ми, с Божјом помоћи, били у табору светих и богоносних отаца нашијех, а не у табору одступника, вероломаца, оцеиздајица и братоубица. Да им у брк скрешемо оно што из Јеванђеља научисмо: „лицемери, неверни, покварени, лукави, слепи, безумни…породи аспидини… синови ђавољи, непријатељи правде… тврдоврати, издајници…“ Да их, ако мораднемо, подсетимо на безумног Арија, али и на светог Николу и на збитије у Никеји због чега га рашчинише свети оци. Али на кратко!

Да им, угледајући се на Господа, ако затреба, испреврћемо столове ако наставе да од наше Свете Цркве праве пећину разбојничку.

Да се држимо завета светог владике Николаја не дозвољавајући да нам свака шуша и каракуша буде пастир.

ПГ: Таквих јунака је из дана у дан све више. Недавно се Остоја Дражић са трибине у Бачкој Паланци обрати јавно нашим епископима рекавши: „ Данас, добро ме послушајте, данас благочестиви православни народ, спасава Православље у Српској Православној Цркви. Данас православни народ казује епископима који ћуте: немојте ћутати! Па ви не служите Иринеју! Ви нисте његови послушници! Ви сте Божји послушници!…Не будите кукавице! Ако сам ја, грешни, достојан да кажем: Иринеј Буловић је јеретик! Иринеј Буловић служи папи! Иринеј Буловић не може бити православни епископ! Па, изађите и ви на Сабору и кажите: Ти ниси достојан! Напоље! Напоље! (Аплауз.)

И то тражимо од епископа који још увек држе да су православни“1

ГМ: Бог је у роду нашему подигао Остоју, много Остоја, који ће устати и одстајати храбро на бранику вере отачке. И одбранити је! Србија се расрбити не да. Зли србомрзци ће поломити зубе које су искезили на децу светосавску.

ПГ: У листу „Блиц“, од 12.маја 2012, архијерејски намесник и старешина цркве у Чачку Саша Јоловић изјави: „ То што се гради на имању Милоја Стевановића не може да буде богомоља док признати епископ Епархије жичке не благослови и не освешта“.

ГМ: Ја му ништа не замерам. Његово је право да се придружи онима који цене да сам ја најгори Србин, те да су они позвани да ме искључе из Цркве Светог Саве са намером да погубе моју душу. Такође, његово је право избора да ли ће служити Богу или г. Хризостому који ће бити упамћен по гажењу светоотачког Предања у богослужбеном поретку, по гроболомљу у Жичи, по рушењу иконостаса у Студеници, по мржњи… Баш због безакоња властимајућих у Цркви, народ се окупља решен да сачува веру светосавску, подижући иконостасе у срцима својим и по катакомбама. Чини ми се да ће тај покрет народног верољубља нарастати све дотле док се не одагнају слуге зла и слуге екуменистичке јереси са пастирских места која им, по делима њиховим, не припадају, или док се виновници безакоња не покају и не одустану од издаје, од вероломља.

Знате, чачанска црква је преко 200 година била претворена у џамију. Чачани су то преживели и остали верни Православљу и Светосављу. Преживеће, засигурно, и безакоње г. Хризостома. Поштујем г. Сашу али морам да га подсетим да Господ каза: Где су два или три окупљени у моје име, тамо сам и ја међу њима. Ево, са срца позивам г. Сашу да дође овде и увери се у најмање две ствари. Прво, да је ово богомоља, јер се овде искрено Богу слава и молитве узносе. И, друго, да је овде окупљено повише од два или три у име Господње. Осим тога, света Марија Египћанка и хиљаде светитеља и мученика је имало богомоље по пећинама, по пустињама и спасло душе своје. Ако би наше спасење зависило од неких хризостома, иринеја… узалуд би била вера наша. Ми који у Бога верујемо, за Њим идемо. Нипошто за било ким ко не иде тим, Божјим, путем. Нипошто за лажним пастирима, вуковима у јагњећој кожи.

Благословен који долази

у име Господње

ПГ: Шта можете рећи о манстиру Светог Николе у Лозници код Чачка, који се налази на овим предивним падинама планине Јелице на којима су некада узгајани чувени јелички виногради, који ће, ако Бог да, ускоро бити освећен?

ГМ: Оно што ће писати на капији овог подјеличког манастира: „Благословен који долази у име Господње“!

ПГ: Има ли симболике у томе што је црква брвнара?

ГМ: Има. Преци наши су у невољама и у прогонима дизали цркве брвнаре и молитвама у њима спасавали душе своје. И сачували веру нашу.

И ми ћемо, с Божјом помоћи, угледајући се на оце и праоце наше.

ПГ: Нека би тако и било, да Бог да!

ГМ: Амин, дај Боже!