Зашто медији не извештавају о нападима џихадиста на хришћане Блиског истока
Уједињене нације, владе западних земаља, медији, универзитети и свезналице свуда инсистирају да Палестинци пате због злостављања од стране државе Израел. Насупрот томе, највећа трагедија људских права нашег времена – прогон хришћана од радикалних муслимана, укључујући подручја која контролишу Палестинци – предано се игнорише.
Чињенице говоре саме за себе. Поуздане процене указују на то да је од 100 до 200 милиона хришћана прогањано сваке године, један хришћанин је мучен сваких пет минута. Око 85 % од овог прогона јавља се у државама са већинским муслиманским становништвом. На Блиском истоку је 1900 године било 20% хришћана. Данас их је мање од 2 %.
Само у току једне недеље у Египту, куда је моја хришћанска породица емигрирала, Муслиманска браћа су изводила нападе у стилу kristallnacht, уништавајући и/или палећи око 82 хришћанске цркве, од којих су неке подигнуте у 5. веку, када је Египат још био већински хришћански, пре исламског освајања. Црна застава Ал Каиде је подигнута на врх цркве, а хришћани – укључујући свештенике, жене и децу – нападани су, сечене су им главе, мучени.
Нити је такав прогон хришћана ограничен на Египат. Од Марока на западу до Индонезије на истоку и од централне Азије ка северу и подсахарске Африке ка југу – преко хиљада миља земље настањене људима који не деле исту расу, језик и културу и/или социоекономске услове, милиони хришћана су прогоњени по истом и прецизном обрасцу.
Муслимански конвертити у хришћанство и хришћански јеванђелисти су нападани, затварани, некима су одсечене главе; затворено је или дигнуто у ваздух безброј цркава широм исламског света; отимају се хришћанске жене и деца, поробљавају, силују и/или бивају приморани да се одрекну своје вере.
Уместо да помогне жртвама-хришћанима, америчка политика заправо погоршава њихове патње. Без обзира да ли у Тунису, Либији, Египту, Сирији, а под маском (подржаног од САД) „арапског пролећа“, ситуација се за хришћане драматично погоршава. Уистину, током недавне расправе у америчком Конгресу, откривено је да су хиљаде трауматизованих сиријских хришћана – који, као и ирачки хришћани пре њих, пролазе кроз масовни егзодус из своје домовине, питали : „Зашто је Америка у рату с нама ? “
Одговор је да веома мали број Американаца уопште има било каквог појма о томе шта се дешава с њиховом браћом по вери.
Само неколико мејнстрим медија говори о ужасном прогону милиона људи који једноставно желе да се моле Христу у миру.
Постоји, наравно, веома важан разлог с којег мејнстрим медији игноришу прогоне хришћана од радикалних муслимана: ако би се пун обим ове појаве икада сазнао, многи темељи мејнстрим медија – и најистакнутијег међу њима, да је Израел репресиван према Палестинцима – одмах би се распали.
Зашто ? Јер радикално-муслимански прогон хришћана баца клип у точак иначе добро подмазаног наратива да је „насиље радикалних муслимана производ угњетача“ – и међу њима главног, Израела.
Или овако: зато што је јеврејска држава јача од својих муслиманских суседа, медијима је лако да исламске терористе прикажу као фрустриране „аутсајдере“ који чине све да остваре „правду“. Без обзира на то колико су Хамас и Хезболах испалили ракета на Тел Авив, и без обзира на то колико је крвожедности у речима радикалних исламиста, медији ће такво непријатељство представити као необорив доказ да су Палестинци под Израелом толико угњетавани да немају другог избора него да прибегну тероризму.
Међутим, ако се радикалним муслиманима гледа кроз прсте кад је насиље усмерено на јаче, како га рационализовати ако је окренуто на оне у сваком случају слабије од њих, милионе староседелаца хришћана ?
Медији једноставно не могу да прогоне хришћана од радикалних муслимана – који по суштини и форми достижу неиспровоциране погроме – прикажу као „спор око земље“ или производ „угњетавања“ (ако ико, угњетаване су изопштене и прогоњене хришћанске мањине). И зато што медији не могу да нападе радикалних исламиста на хришћане артикулишу преко парадигме „угњетавања“, која је тако добро функционисала у објашњавању арапско-израелског сукоба, њихово главно прибежиште јесте да о прогонима уопште не извештавају.
Укратко, прогон хришћана је најјаснији одраз супрематизма радикалног ислама. Знатно малобројнији и политички маргинализовани хришћани једноставно желе да се моле у миру, али их ипак лове и нападају, њихове цркве спаљују и уништавају, њихове жене и децу поробљавају и силују. Ови хришћани су често идентични својим муслиманским суграђанима, по раси, етнички, по националном идентитету, култури и језику – нема ту политичког спора, и нема спора око земље.
Једини проблем је што су хришћани и зато, како исламисти верују у складу са својом скриптуралном егзегезом, морају се покорити.
Када би мејнстрим медији часно извештавали о хришћанском прогону а на душу радикалних исламиста, толико левичарских наратива који тренутно доминирају политичким дискурсом би се распало, а пре свега, да је нетолерантност радикалних исламиста производ „угњетавања“, и да је Израел одговоран за сав тероризам џихадиста против њега.
Аутор: Рејмонд Ибрахим
Извор: http://www.
Превео: Александар Јовановић – Срби на окуп
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
