Отргнути од заборава – БОЈАН ЈОКОВИЋ

БОЈАН ЈОКОВИЋ

Недосањана младост, насилно прекинута у двадесетпрвој години живота. Није се честито ни света нагледао, нити осетио све благодети живота и када су се родитељи највише радовали и најбољем надали, Бојан поста жртва неразумља. Косово је пуно сличних прича, а ево Бојанове.

Мајка Зора (1956) и отац Радомир (1955) већ су имали ћерку Бранкицу (1976), када им је Бог, 11. марта 1980. године, подарио близанце – старијег Бојана и млађег Бобана. Каква срећа, каква радост за родитеље! Два јунака, два будућа војника.

Зора и Радомир су из Вуче. Она је била трговински радник, запослена у „Универзалу“ у Лепосавићу, а он полицајац у Лепосавићу, са завршеном средњом школом унутрашњих послова у Каменици (1974). Без обзира на све обавезе које су обоје имали на послу, а поготову Радомир, због специфичности професије, сву пажњу и љубав, све слободно време посветили су деци. Окружена љубављу, деца су расла и претшколско детињство провела у игри и дружењу са вршњацима из комшилука.

Посебна радост за родитеље била је када су близанци стасали за полазак у школу. Учитељица од првог до четвртог разреда била им је Миљојка Костић. Ту у основној школи „Лепосавић“ у Лепосавићу били су од петог до осмог разреда. Стекли су нове другаре, нова познанства и са свима били у другарским односима. Нису се ни са ким свађали ни потукли, иако су као пар били сложни и свакако јачи од других.

Нису се раздвојили ни приликом избора средње школе. Уписали су се у техничку школу „Никола Тесла“ у Лепосавићу и то обојица на смеру ТТ монтера. У првом и другом разреду били су заједно у истом одељењу, међутим Бојан понавља први разред и наредна школске године раздваја се од Бобана и пошто није хтео да похађа школу у Лепосавићу, ванредно упише исти смер у електротехничкој школи у Приштини. Тамо завршава други разред и половину трећег разреда, а онда због избијања рата на Косову прекида школовање.

За време рата, док је отац био на ратишту, деца су са мајком бивала час у Вучи, час код тетке у Поповцу и ретко у Лепосавићу у стану.

После рата радио је у радионици сокова „Фрукта“ у Лепосавићу, а потом у клубу „Билијар“, власника Млађана Симовића. У оквиру омладинског актива Лепосавића био је један од најактивнијих чланова, и између осталог, међу организаторима турнира у малом фудбалу „Пријатељство“ 1999. и 2000. године. Иначе, као и сви млади људи окушао се у многим спортовима за које су постојали услови у Лепосавићу. Посебно је волео спортски риболов и често је са друговима ишао на пецање на Ибру. Најчешће је то било са Слађаном Исаиловићем и са Александром Ђелошивићем, званим Краљ.

Волео је дружење и изласке, као и сви млади. Према свима је био пажљив, те никога није увредио, нити омаловажавао, па је због тога био омиљен у друштву. Није волео свађе и туче. То га је опасно нервирало. Када би се то у његовом друштву и догодило, настојао је да то смири, да среди на леп начин. Ако му то не би успело, он би их напустио и отишао. Зато је са свима био у добрим односима и као такав је и запамћен. Много је другара имао, али се од детињства највише дружио са Душаном Радосављевићем и његовим братом Милошем, а касније је са Томиславом Вукићевићем и Марком Милентијевићем, као и са многим другима. Без обзира што је рат на Косову био завршен, овде на северу Косова није било мира ни спокоја. Међународне мировне снаге, оличене у виду КФОР-а, окупирале су и овај простор и сталним патролирањем тешким возилима и тенковима, под пуном ратном опремом, надлетањем хеликоптерима, претресом кућа и станова, уносиле су немир истрах код грађана. Долазило је до расправе са њима и до ситних чарки.

До најтежег инцидента између белгијских војника КФОР-а и грађана Лепосавића дошло је 16. децембра 2000. године испред зграде полицијске станице у Лепосавићу. Повод је било хапшење младића Владимира Томовића из Горњег Крњина. Омладина и грађани спонтано су се окупили у великом броју и протестовали због хапшења. Покушали су да бране друга и себе од окупатора. У једном тренутку 22,30 белгијски војници пуцали су на ненаоружану омладину Лепосавића и тада је од њиховог метка Бојан погођен и на месту је остао мртав. Непосредно иза тога, на само пар метара од њега, од сузавца се угушио Трифун Миленковић, те је и он изгубио живот. Грађани су били у шоку.

Ето, једно родитељско крило је сломљено. Ни крив ни дужан, голорук, ненаоружан, Бојан изгуби млад живот од осионих и бахатих КФОР-оваца. Ни трепнули нису, ни извинули се нису, ни не признају кривицу. Па какви су то људи!? Имају ли децу?

Бол и тугу родитељима покушала је да утеши незапамћена маса људи од неколико хиљада, пратећи Бојана до вечне куће на сеоском гробљу у Вучи. Родитељи су подигли величанствен споменик, као сећање на трагичну погибију сина, за којим рана никада неће зацелити. Испред зграде полицијске станице, где је Бојан погинуо, поставили су спомен – плочу. И она подсећа и опомиње.

Ако икада будете на Вучанском гробљу, свратите до Бојанове вечне куће, запалите свећу и сетите се трагедије која је прекинула недосањану младост.

Проф. Милан Мићо Николић