Отргнути од заборава – РАДОЈИЦА ЈАСНИЋ

РАДОЈИЦА ЈАСНИЋ

Рођен је 25. јануара 1968. Године у Лешку, Општиа Лепосавић. Завршио је средњу школу и по занимању је био машински техничар. Био је млађи водник у резерви. Као командир одељења био је у саставу 58. лаке пешадијске бригаде. Погинуо је 11. маја 1999. године на Бајгори, у борби са терористима. Одликован је Орденом за заслугеу областима одбране и безбедности првог степена.

О ЈУНАКУ ЈАСНИЋ РАДОЈИЦИ

Чујте шта вам моје гусле кажу,

говоре вам, не знају да лажу:

Певаћу вам на тој једној жици,

о јунаку Јаснић Радојици.

У Лешку је детињство провео,

родитеље своје је волео;

Станимира, мајстора, ковача,

што кроз Лешак поносно корача,

што чекићем породицу храни,

од зла сваког своју децу брани;

мајку Белу, дивну, скромну жену,

домаћицу најбољу у селу.

Машинац је он по струци био,

машинску је школу завршио.

У Гоши је, као радник млади,

свој посао почео да ради,

а онда се Трепчи обратио

и због посла у свој крај вратио.

Отац му је фирму отворио,

а Раде је први мајстор био.

Савремени струг су набавили

и делове разне су правили.

Много тога хтео је да створи,

маштао је сервис да отвори.

Диван момак, мека српска душа,

волео је сваког да послуша;

волео је забаву и згоду,

беше понос у целом свом роду;

стасао је да га мајка жени,

да момачки живот он промени.

На Србију, мучки, са свих страна,

кад навали и врана и ала,

да је здробе и да је поробе,

у војнике први оде Раде,

на бранику домовине стаде.

Водио је извиђачку чету,

да се бори за ту земљу свету,

да се бори за Косово равно,

Душаново царство староставно.

Храбар беше и за пример свима,

благо мајци која таквог има.

Ал у мају деведес девете,

у одбрани српске земље свете,

догоди се трагедија тешка,

настрада нам делија из Лешка;

на Бајгори, иза једне чуке,

он погибе од шиптарске руке.

Паде јунак, паде дика рода,

паде цвијет српскога народа.

Заграктала црна гавран птица:

Погинуо Јаснић Радојица!

За слободу и Србију паде,

За Косово погину нам Раде.

Град је Лешак притиснула туга,

нема Рада, јединца и друга.

На сахрани силан народ беше,

да јунаку дају почаст дужну,

и сви крећу у поворку тужну.

Отац кука, сандук грли рука:

Сине, Раде, за Косово паде,

за слободу ти свој живот даде.

Мајка цвили: Збогом сине мили,

душмани те крвнички убили!

А, сестре му, Снежа и Светлана,

плачу, туже, на срцу им рана:

Зашто, Раде, на по пута стаде?

Сестрићима сузе квасе лице,

нема више ујка Радојице,

да их воли и да их соколи.

Девојка му расплела је косе,

њеног Рада у вечни дом носе.

Спустише га у ту раку црну,

одакле се нико не поврну;

нека му је црна земља лака,

пожеле му српска душа свака,

а војници, под опремом пуном,

поздравише хероја плотуном.

Мермер спомен отац поставио

и капелу дивну саградио,

да са брда, са Грашевца саде,

ко на длану Лешак види Раде.

На спомену отац поручује,

свом јединцу, као да он чује:

Раде, сине, Обилићу мој,

све за српство, а српство низашта!

А сестрићи, душа, Ђоле, Гога,

подсећају стихом ујка свога:

Драги ујко и наш мили роде,

велика је цена до слободе.

Његов гроб је светилиште сада,

ту се учи Србадија млада,

како треба свој народ волети,

како храбро за слободу мрети.

Чусте песму на тој једној жици,

вечна слава Јаснић Радојици,

вечна слава и вечна му хвала,

Србија му ратни Орден дала!

Проф. Милан Мићо Николић