БУГАРСКА ЗВЕРСТВА У ВРАЊУ И ОКОЛИНИ 1915 – 1918

У погледу бугарских зверстава у Врању и околини, Сурдулица држи прво место. По томе је она је доведена у везу са удаљеним српским областима. У њој су Бугари убијали Србе из целога Српства. (То ће се видети из овога краткога помена знаних жртава у Сурдулици. А највише су Бугари побили у Сурдулици Срба из Врањскога, Топличкога, Кумановскога, Нишкога, Пиротскога и Приштинскога округа. (Dосит. I, 92–94; извештај William-a А.Drayton-aDосит. I, 191.) Сурдулица је постала права кланица српскога народа. Ово су место Бугари сами прозвали српском костурницом.И начинили су Бугари од овога најлепшега предела у целој Србији старих граница праву српску костурницу. Какви ту нису побивени први људи из народа: старци, инвалиди, ратни заробљеници, болесници, официри, свештеници, професори, адвокати, жене, девојке и малолетна деца. Дубока долина, Калифер, Занкова ливада, Влашка дол, Радичева њива, Романовачки паток, Дубрава, Јелашица, Корбевачка река, и др. места. (У Корбевачкој реци нађени су неки свештенички лешеви. (Извештај бугарског среског начелника од 16. фебруара 1916. г. № 199 – Dосит. I, 78.) Кад су породице побивених, после ослобођења, претраживале телесне остатке својих покојннка, и у црквеној ливади у Сурдулици нађена су два свештеничка леша. Осим тога, нађен је на истом месту један свештенички леш у одјејанијама и остаци каквога детета од 10-12 г. У тој групи лешева нађена је и објава за Димитрија Јовановића поднаредника 3. чете 3. батаљано I пука I позива. Држи се да је та објава сина Љубе Јовановића, адвоката нз Београда. Идентичност његову утврђивала је његова мајка Зорка. Како су Бугари ове жртве само припрећивали, то их је и киша почела брзо избациватн и откривати. Још док су Бугари били у Сурдулици, показале се многе лубање и други делови костура.) У непосредној и даљој околини Сурдулице она су засејана били, за првих шест месеци окупације, лешевима и костурима српским. (Album etc. с. 33 – 42.)

За главну кланицу српскога народа изабрали су Бугари Сурдулицу због тога што им је била територијално згодна између врањских и косовских предела и Софије, с којом су се Бугари изговарали. Туда су Бугари спроводили српске интернирце за Софију; ту су и убијали оне за којим им је, ма по чему, око запало.

Као у сваком центру, и у Сурдулици су Бугари образовали тајни одбор за убијање Срба. У Сурдулици су кантоновале 2. и 5. рота 42. пука. Доцније је дошла у Сурдулицу 10. рота и настао је страшан терор. Командант места био је резервни поручник Нестор Симеунов (родом из Трнова).Поред његау Извршном Одбору био је и Стојан Јуруков резервни потпоручник (старином, како је казивао једнима из Битоља, а другима из Костура, мада име његова братства потсећа на његово право порекло, који је својом руком заклао много невиних и ненаоружаних Срба, и чији су војници, после сваког клања Срба, прали нож од крви), па Др. Пејев лекар из Софије, Тодор Витанов,резервни поручник (родом из Трнске околине; у војсци је био наредник са овлашћењем да одређује ко ће од доведених Срба на који начин бити уморен), Минчев, поручник (имао је јак уплив међу Бугарима у Сурдулици и био, кажу, велики крволок који је у више махова јавно говорио, да би, да може, једним потезом сабље све Србе поморио),и Кирчов (још већи крвник српски, који је, не зна се по чему,у Извршном одборуимао два гласа).Због тога што је био извршни, и по важности Сурдулице за ове планове, сурдулички одбор био је најмеродавнији међу свим у Врањској области.

Као готово свуда, у Сурдулици у почетку су убијства извршивали војници последње одбране стараца. Неки од тих војника становали су у кући Алексе Пешића, онога што је ранио онога бугарског коњаника у Врању 3. октобра. С тим војницима становао је у тој кући и ордонанс команданта места, Тодор. Чим би први мрак настао, настајало је спремање војника: да поведу невине људе, који су тога дана спроведени у Сурдулицу, куда у околину и да их побију. А нису то увек ни крили бугарски војници.На против, у прво време су се и хвалили како су имали доб’р мрс, добро се наплатили: накупивши се новаца, сатова, одела и другог од побивених Срба – ако их дотле други, и раније, нису опљачкали. А ордонанс онај, Тодор, радовао се пред сваки свој полазак на убијање „на Србите”.Скакао је овај звер увек и радовао се као дете, што ће добити пљачку. Као и Арнаути, и Бугари су скидали готово све жртве и продавали ствари. (Хаџи Алеџик, хоџа у Длугојници близу Сурдулице, купио је један врзкапут од једног бугарског војника, који је припадао једном од дан раније убивених Срба. Познала јежена погинулога овај врзкапут и хоџа јој га уступио без накнаде; на његовим леђима било је 16 рупа од куршума. По томе што су војници, који су вршили убиства, продавали сељацима и Циганима у Сурдулици фине горње кошуље и фино рубље, види се да су Бугари многе жртве и скидали.)

Убијстава је било толико, да је и оном воду стараца, што их је вршио, брзо додијала ова свакодневна крвава служба. Неки од оних што су становали код А. П. почели се отворено жалити његовој жени Санди: да већ после убијства не могу хлеб слатко јести, и да им те жртве излазе пред очи и вапај им њихов стално зуји у ушима. У овом смислу, жалили су се ти старци и другим својим „познаницима” у Сурдулици. А некакав војник Ајдутов казивао је све што се кад догодило у погледу мучења и убијања невиних ових жртава. Други војник, Лапча, такође је казивао све што је видео и што су Бугари чинили од ових Срба. Он је све свакога дана казивао Илији Станојковићу, а овај је препричавао својим поверљивим пријатељима, те се у Сурдулици све одмах знало. А ни члан одбора, Кирчов, није крио осуду наших људи које су побили. Старци су такође причали, да је Јуруков сам својом руком многе Србе побио. Лапча је отворено говорио о расположењу својих другова: ако их не смене, да ће побећи у гору. С овим војницима био је и некакав Маринко из села Клисуре. Овај је, просто, туговао после свакога убијања Срба. И он је све причао. Између осталога казивао је, да је за његова времена у Сурдулици, за прва три месеца окупације, само у околини, убивено око 2000 Срба разнога пола и узраста (И Сурдуличани држе, да је само у околини места побивено на 2000 душа.)

Старце су Бугари сменили, и на њихово место довели војнике, а кад су и војници почели негодовати, довели су четнике.

У почетку су и у Сурдулици убијали Бугари Србе из пушака, по том хладним оружјем, па онда кундацима и другим тешким оруђима.

И ако нису никога из местаубили на овај начин, у Сурдулици је овладала права пустош. Завели су Бугари највећу строгост. Од првога мрака, нико није смео никуда ван куће да се креће. Ноћу, забрањено је било кретати се и по самом кућњем дворишту. Ни из једне куће није смела светлост продирати напоље и осветљавати улице или дворишта; да се никакав жагор и глас из које куће не сме да чује итд. Таква несносна строгост држала је у Сурдулици до пролећа 1916. г. Дотле су и држала убијства у Сурдулици enmasse. Међутим, као што би било свуда, и ту се свет довијао и олакшавао себи ту претерану строгост. Под утицајем страха од онако свирепе бугарске управе, Сурдуличанима су остале непознате прве групе српских убијених грађана. Доцније, пак, они су већ били у стању да прате, ма из далека, те мученике и да сазнају о начинима на које су уморени. Многи Сурдуличани пратили су кретање Бугара са својих тавана, кровова, и осталих простора у кућама. Било је и слободнијих, који су све то чинили и напољу. Данас се зна, да су сваку већу групу водили Бугари на клање повезаних или по двоје или по десет уједно. Обично су их брзо гонили на место где ће их убити, и нису им допуштали да говоре ма шта гласно. Многи од поведених на кланицу, као противећи се, питали су војнике: куда их онуда терају, и ови су стереотипно и фигуративно одговарали, да онуда води пут за Софију и да их тамо воде да их интернирају: „Тук, тук, по џадето” говорили су војници и журили оне испред себе „та в’ Софија”, и ако је то „џаде” ишло по путањама преко њива и ливада!

Прва већа група, која је била стражарно доведена и побивена у околини Сурдулице била су 43 младића; толико су их избројали сељаци из околних села, који су били доведени пред житорађску механу, за кулук. Ова 43 младића у Сурдулици зову „40 мученика”.То је било 14. октобра 1915. г. Ове младиће допратили су Бугари из Владичиног Хана и нису их ни уводили у град. Они су били осуђени на смрт негде ван Сурдулице. И ако их је већина била обучена у сељачко одело, они су показивали једнообразност по доби старости и по белим торбицама преко рамена. Свакако да су били из последње одбране,која није ни стигла била у свој строј, и да су били „ратни заробљеници”. Торбице беле могли су добити где год где је био при одступању обивен какав српски државни магацин.

Ове младиће одвели су Бугари у место Калифер над Сурдулицом и тамо их, још у првом мраку, побили из пушака.

Срби Сурдуличани већ сутра дан су увидели, да су ови младићи побивени још те вечери, и по плотунима који се чули синоћ баш од Калифера и по алузијама које су правили бугарски војници по граду, довикујући један другоме: А бе баја Н., јеси ли се синоћ накупио јагњећих кожа, или: има ли бе још јагњећих кожа на продају. После неколико дана, бугарски војници су и отворено говорили да су ове младиће побили оне вечери, и да су били из грађанских редова, који су се борили противу бугарске војске. (Провидна бугарска алузија на младиће из провизорне одбране Врања 3. октобра 1915. Међутим, за 16 њих из те одбране није се, доцније, ништа знало у Врању. Родитељи им држали су да су они одступили са српском војском и да се налазе на Солунском фронту. Тек по ослобођењу Србије увидело се, да су и тих 16 младића убили, негде, или Бугари или њихови савезници Арнаути.)

Октобра 22. оне године интерниране су из села Топлога Дола у Сурдулицу Аница жена Цветка Јанковића, тежака, стара 36, и Звезда, жена Ивана Јанковића теж. стара 50 година. У Сурдулици су их држали у командантству целог тог дана и увече их извели на ливаду Крсте Марковића, сеоског кмета, заклали, и оставили несарањене. Сутра дан нашли су их мештани и саранили.

Истога дана у вече, убили су Бугари у Сурдулици: Симу Момчиловића, бившег чувара шуме, родом из села Власике, старог 32 годике, Михајла Ст. Калонџића, ранијег члана суда Општине Врањске, рођеног у Врању 1892. г, где је и свршио четири разреда гимназије. (По ослобођењу Куманова, покојни отац му Стојан Калонџа је био деловођа Кумановске општине, а Михајло се примио за деловођу Младонагоричке. На том положају је и затекла младога Михајла бугарска окупација, и мада је био у сваком погледу врло добар младић, Бугари су га убили само због тога што се усудио да буде деловођа у „бугарској” Маћедонији. (в.Dосит. I, 93). Тада су убили и Жику, сина Ранђела Павловића. Симу Момчиловића ставили су Бугари, пре убијства, на велике муке. Бугарски војници су сами причали ла су му најпре пребили обе руке, па га око поноћи онако убили. Мучили су Бугари и Михајла Ст. Калонџића и Жику Р. Павловића, који им је био крив што је до одступања српске војске био српски четник. Сурдуличанима су сами бугарски војници причали да су Жику убијали читав сат.

Сутра дан по овоме, дотерали су Бугари у Сурдулицу једнога српскога пуковника, два свештеника, два нижа официра, једно дете од 14-15 г. и сина Јована Шупељкара из Врања. (С овим Врањанцем навршава се 62 знане жртве само из града Врања. Сва ова лица држали су пред командантством цело после подне. Жене су гледале како је командант места два пута шамарао пуковника што не устаје кад пролазе бугарски војници, пошто је постојала наредба свуда у Србији да свако поздравља бугарске војнике устајањем и скидањем капе. Било је самих бугарских војника који су се стидели ове наредбе и говорили о томе. Сурдулички Цигани, који су још у то време укопавали побивене Србе, причали су по граду да су све ове људе побили бугарски војници још исте вечери. Побивени су били у Романовском потоку. У то време Цигани су казивали на ком су баш месту побивени и покопани ови људи. При раскопавању костура, на том је месту нађено 23 леша.

Прва за овима група, која је познатау Сурдулици, била је група лесковачких свештеника. То је била група проте Стеве Комненовића. То је било 18. новембра 1915. (Прота Стева Комненовић рођен је у Дубровнику 2. фебруара 1862. г. По свршетку ниже класичне гимназије у Дубровнику, архимандрит Нићифор Дучић довео га је у Србију, где је Комненовић свршио Београдску Богословију и био рукоположен, 1890, за свештеника. Потом је све своје године, даље, провео у Лесковцу. Брзо је био постављен за протског намесника и добио протски чин. Својом спремом и даровитошћу, уживао је у Лесковцу велико и опште уважење. За време Балканскога рата био је у штабу прослављене Моравске дивизије 2. позива која је оперисала од Мрдара до Елбасана. На целом том ослобођеном простору, Комненовић се прочуо својим лепим патриотским и језгровитим говорима. Својом правом свештеничком тихошћу и саветима, учинио је велике услуге отаџбини и био зато одликован Белим Орлом. Комненовић је, у истој дивизији, потом узео учешће и у Европском рату, али, нежнога здравља, једва је издржао ратне штрапаце до краја 1914. г. При уласку Бугара у Лесковац 1915., у цркви је држао врло дирљив говор и поздравио нашу словенску браћу Бугаре, не знајући, да је у тој браћи већ узаврела татарска и монголска крв, и како су се сами доцније поносили, оживео староб’лгарски атавизам).Са Стевом Комненовићем доведени су били четири свештеника, један учитељ и један полицијски чиновник. То су били: Трандафило Т. Коцић (рођен је у Лесковцу 20. окт. 1871. г, свршио полугимназију у Лесковцу, учитељску школу у Нишу и Београдску Богословију), који је дуго година биоу Лесковцу ђакон и учитељ. Рукоположен је за свештеника брзо пред смрт, Коцић је својом савесном службом и целокупним радом у Лесковцу био опште омиљен, а Бугарима је запао за очи и по својој импозантној спољашности. Затим, Јосиф Поповић,рођен у Лесковцу 1872. г, свршио Семинарију у Кијеву и важио за образованог свештеника и одличног грађанина, кога је окупација затекла као пароха села Гркиња, па Михајло Игњатовић, рођен у Пироту 1878. г, свршио лесковачку полугимназију и Београдску Богословију с одличним успехом и такође био врло много цењен и као свештеник и по својим грађанским врлинама, и Светолик Антонијевић,парох црнољевачки (Ср. Динић, Бугарска зверства и т. д. I, 13.), те Марко Јоковић, рођену Црној Гори 1870. г па школован у Србији, где је био учитељ у више места и важио за најбољег учитеља у Лесковцу (Ср. Динић Бугарска зверства и т. д. I, 12), и Миливоје С. Хаџић, рођен у Чачку марта 1866. г, где је служио у полицијској струци, а за Европскога рата вршио дужност комесара војне болнице у Паланци. (Одступао је с војском и пошто се предао Бугарима, довели су га у Лесковац и одатле одвели у Сурдулицу.)

Дотле највећу свирепост показали су Бугари према овој групи. На Сурдуличане је то држање Бугара учинило страшан утисак. И ако су они објавили да су ови Срби доведени ради интернирања, свако је слутио шта ће с њима бити. Сем полицијских чиновника, мештани су их све познавали. То је била прва партија знаних мученика у Сурдулици. Не само што су пешке дотерани, него су на путу од Лесковца до Сурдулице толико злостављани, да су били безмало полумртви. Људи из Прибоја и Владичиног Хана причали су доцније у Сурдулици, да су бугарски војници, преко свих река и потока, јахали ове јаднике и тукли их кундацима да журе. С тога што су били готово полумртви, оставили су их да ноће у Горњој механи, да их сутра тобоже терају за Софију.Па ипак су опасали Бугари Горњу механу јаком стражом. Мученици ови осећали су да им је ту крај живота. Кад је продрла до њих Ђурђа, жена Тодора Симоновића из Сурдулице, да им донесе понуду, прота Комненовић јој је рекао само: „Све је доцкан, снајо”.

Група Стеве Комненовића је и завршила свој живот сутра дан у зору, и то на мученички начин. Ваљада због тога што је дивном беседом поздравио Бугаре, при уласку у Лесковац, као словенску браћу, Бугари су њему и још једном од свештеника, пре убијства, живима језике ишчупали, па масакрирали и побили. Ово су видели, и доцније причали у Сурдулици Цигани, који суи саранили ове свештенике у зору истога дана. По ономе како су Цигани укопавали, један од те двојице био је прота Стева Комненовић, а за другога се не може знати. Ако се не односи на убијство какве друге групе свештеника, јер их је било доста које су у Сурдулици биле непознате,о убијству Стеве Комненовића постоји и оригинални извештај бугарске власти (Dосит. II, 323 и даље).

(…) И ако су, за познавање Бугара и њихових зверстава врло поучне мере свирепости, које су Бугари спровели и над Сурдуличанима, према простору овога Поменика не можемо их овде изнети. Али не можемо, а да не споменемо како су Бугари за један сат, „побугарили” све наше Сурдуличане. Поред онога страшнога терора у граду, и посред онолике проливене српске крви у околини града, Бугари су, на Св. Саву 1917. г, сазвали грађане у школску зграду и изнудили им потписе да су Бугари. Као свуда, и увек, и овде су то вршили манифестацијом и на начин оријенталске театралности. На читав месец пред Св. Саву оне године, почели су да пуштају глас по месту како ће се на Св. Саву догодити у Сурдулици нешто врло важно, што може бити и врло страшно за град; може доћи до тога, да Сурдулице и нестане. Сведоци оноликог покоља Срба у њиховој околини, многи су Сурдуличани држали, да су они дошли на ред, да их воде на кланицу. Уочи Св. Саве дошао је у град начелник Округа Врањског, Захариев, дошли су и сви официри из околних села. Још ујутру на Св. Саву, постројили су Бугари пред школом сву посаду што су имали у месту; довели су све жандарме и четнике пред школу. По улицама крстариле су коњичке и пешачке патроле, а пред школом су трубили од времена на време. У одређено време, дошли су мештани у школу. Изузетно, Бугари су их лепо дочекали и сви су били необично расположени и љубазни, а у Срба се ледила крв. Кад се Бугарима учинило да је доста света дошло, почео је свој говор окружни начелник. Као сви Бугари, и овај је говорио о томе како су Сурдуличани од старине Бугари, како их је Србија 40 година држала у ропству; како су сада ослобођени; опомињао их је да се не угледају на бунтовнике (Врањанце), обећавао златна брда и претио им ако пођу другим путем… „Зло се трпи од страха горега,” па су писмени Сурдуличани потписали поздрав Цару Фердинанду и постали: „Бугари”! Тако су Бугари „побугарили” наше Сурдуличане.

Пише: Јован Хаџи-Васиљевић

ИЗВОР – СРБСКО ЦАРСТВО – Српскаисторија.вордпрес