О oдржаном Сабору СПЦ

SaborДуго смо ишчекивали тај Сабор са надом да ће се нешто покренути набоље, и очекивали извештај на крају са свих седница. Но, изненађење је било да нема никаквих промена, никаквог помака у проблематичним стварима у нашој Цркви.

Говорило се о украшавању Храма Светог Саве на Врачару, о просвети, о породици, о новоканонизованим Момишићким мученицима, о томе да се сахрани Тесла у Београду, и Карађорђевићи на Опленцу, о прогону СПЦ у Македонији и Црној Гори, о томе да остају администратори на пар нових епархија…

Једина новина је да се не мењају чланови Синода, као што је прописано Уставом СПЦ, и као што је било до сада (сваке године по два нова члана уђу, а два остану од прошле године, заједно са Патријархом), са образложењем да су они већ упознати са пословима, па да их доврше. С обзиром да проблеми стоје годинама, логичан закључак више верника је био да сматрају да је боље да се мењају чланови- да би можда неки други пре решили проблеме. Нема помака ни око ствари које су донеле поделу међу верницима у Цркви- у вези литургијских реформи, и око питања статуса епископа Артемија, и оних који мисле да је он на правди Бога пострадао. Нема помака ни у питању екуменизма, који је такође јако разделио народ, а ради се о јереси у Цркви, која улази некажњено и све распрострањеније, с тенденцијом да отупи савест верника и преласти човекоугодништвом и интернационалним братством и јединством, само у духовном смислу, који смо већ видели и трпели подследице тога , и у коме су Срби пострадали. Сви народи су имали право на своју веру, нацију, државу и права, само Срби морају да се одрекну свега зарад туђе добити.

Наш народ је Господ призвао да буде СВЕДОК, ИСПОВЕДНИК Православне вере, чврстим држањем ње, својим животом, ставом, молитвом, Светим Тајнама, Службама…, а не прихватањем свих осталих религија као једнаких са њом. Као пример не треба да нам послуже екуменски скупови, нити заједица „Тезе“, нити икакав Западни модел који уједињује људе по људском принципу, а не по Божијим Законима и сили Духа Светога, него Јеврејски народ кога је Бог одвајао од свих осталих народа да би сачувао чистоту вере. Ми не треба да ширимо руке римо-католицима и протестантима, и да идемо на скупове који су они организовали по својим правилима и принципима и схатањима, већ да у своме дому, својој Српској Православној Цркви, живимо што Светије, и зрачимо благодаћу, па ко од њих пожели да се врати исправној вери њега примити. А причати о примату папе, који није ни Православни, ни у стању покајања, потпуно је скретање са пута Православног исповедања и мисионарења. Није јасно како један Православни епископ, интелигентан, може уопште да помисли о томе да призна папи првенство над целом Православном Црквом и свим њеним патријарсима, као да је папа Православан, А НИЈЕ, и као да се одрекао јереси, А НИЈЕ. А о томе ће бити речи на том будућем Осмом Васељенском Сабору, ако до њега дође, на коме се потенцера централизација власти Васељенског патријарха над другим првојерарсима и Црквама Помесним, што је увод и припрема за зацарење папе непокајаног над Православном Црквом. На Сабору наших архијереја је истакнута жеља да што пре дође до тог Сабора, али се верници ни мало не радују томе, јер, кад погледате тачке о којима ће се говорити, видно је да се не решавају стварни проблеми у Цркви, нити осуђује и искорењује јерес екуменизма, него се, под вешто и културно сроченим ставкама, покушава, на за јавност прикривен начин, озаконити и уградити у Цркву оно што није Њено 20-вековно учење и поредак, нити оно што нам је Свето Предање Свете Православне Једне, Једине Цркве, оставило.

Нема помака ни у односу на Епископа Артемија, који се у саопштењу Сабора позива на хитно покајање и враћање у оквире СПЦ и у послушност Сабору. Нема сагледавања кривице других епископа у целој тој ситуацији око Епископа Артемија, само се од њега тражи да тражи опроштај и за оно што он није урадио, а то он неће, јер би онда испало да је стварно то урадио.

Нема покајања епископа за екуменизам и рађење по захтевима Запада- верским и политичким, нема одустајања од чланства у Светском Савету цркава, што би у ствари најпре довело до превазилажења подела у Цркви, нема помака ни извештаја комисије која је добила у задатак да ради на проблему литургијских реформи у Цркви- зар је мало 5-6 година да се донесу закључци на основу плодова који су свима очигледни.

Говори се са саучешћем о прогону македонског Архиепископа Јована, који је при нашој Цркви, и годинама ради на томе да он буде ослобођен, а Еп.Артемије је лишен епархије баш на основу навођења исте „кривице“- да је проневерио паре, које је употребио за градњу цркава. Па му је забрањено после неког времена да служи и да исповеда, зато што је, након 7 месеци слушања свих одлука Сабора (иако се с њима није слагао, али ради мира у Цркви их је послушао), написао писмо у ком каже да се више неће повиновати неканонским одлукама Сабора, и да је и даље епископ Рашко-призренски, …па није у новембру позван на Сабор, и без могућности да се брани- једноставно је изабран други епископ на његово место. А због оног што је урадио као реакцију на то, због служења у Ман.Дубоком Потоку, лишен је на Сабору епископског чина. Дошао је тамо као епископ Рашко-Призренски, што му је узето као грех, јер је био претходно склоњен са катедре, и под забраном свештенодејства.

То би били стварно велики преступи да је цела та ситуација само до њега, и на основу реалне кривице, али пошто није постојао законити процес судски на ком је могао да се брани и докаже невиност, због тога што тога није било, нити је украо паре, а пошто постоје канони да епископ до краја живота остане на повереној му епископији, сем у случају да је у јереси или неспособан, и пошто постоје канони да не могу други епископи да се мешају у рад другог епископа на његовој територији, и што је све било тако како је било, он је одлучио да више не слуша, и да и даље дејствује као епископ Рашко-Призренски у прогонству.

И пошто није имао нигде места, морао је да се смести негде, и то му је узето за зло. То што су почели да ничу молитвени домови на разним местима Србије није његова иницијатива, него његово услишавање молби многих верника са разних страна, који су му се обраћали са молбом да отвори такве куће на њиховој територији, да би могли да присуствују Светим Литургијама које су служене „по старом“. Молили су и зато што су многима биле удаљена та прва места где се сместио он и његово монаштво, а услед економске кризе многи људи не могу материјално себи да приуште путовања до тако служене Свете Литургије. Народ прилази тим местима прво што не жели да буде присутан на измењеним Литургијама, јер то сматра грехом и одступањем од вере, и приклањањем римо-католицима и угледањем на њихове „службе“, а друго, што сматра да је епископ Артемије прогнан на правди Бога, за рачун Запада, и што има поверење у њега да се држи старога, и да неће екуменизам, и поштује га и даље као епископа, јер сматра да одлука о његовом рашчињењу није законита, и да није на основу реалне кривице донета, и да се с њим поступало по нечијем налогу, а не по Богу.

Да би се повратило јединство у СПЦ треба и остали епископи да се држе старога- досадашњег, како је рекао Патр.Иринеј, у вези Литургијске праксе, као и да СПЦ изађе из Светског Савета цркава, и да наши представници престану да иду на екуменске конференције и на „службе“ неправославних, а такође да ни њихове представнике не позивају на наша Богослужења. Једино тако може доћи до јединства. Сваки други покушај силом, претњама, кажњавањима, неће уродити плодом, само ће се Црква Божија расцепати, јер народ у већини неће са римо-католицима, и неће измењене службе.

Чак и да Епископ Артемије тражи опроштај од Сабора, и поврате га на Сабор, народ би и даље остао против свега овога, тако да не требају да се обмањују епископи мишљењем да ће решити проблем ако реше свој однос са њим, јер је у питању проблем покушаја поунијаћења од стране римо-католика (само полако и на дуге стазе и у рукавицама). Ако човек и нема богословско образовање, али има здрав разум и очи, па види кад унутрашњост цркава и службе почињу да личе на нешто што је видео код римокатолика или протестаната. То нарочито знају верници у дијаспори, који често имају прилику да виде уживо како то све изгледа код других.

Тихомир Жељковић