АЛБАНИЈА ИЛИ КО СКРИВА ИСТИНУ

Последњи је час да се заустави вишевековни етноцид и државна асимилација обесправљених и незаштићених Срба у Албанији.Заговорници владавине права у томе виде испуњење цивилизацијских тековина као што у томе осведочавају демократизацију нове државе и њеног сврставања у заједничку фамилију европских народа.

Нова политика у Албанији не може се свести на помирење две албанске групације- Тоска и Гега- као и вера, муслиманске и католичке, већ мора доживети суштински преображај прекидом политике државног терора и брисања вишевековног постојања и битисања словенског и грчког становништва на њиховим староседелачким огњиштима.

Ново руководство, под потпуним надзором међународне заједнице и организације УН, мора да спроведе слободно национално и верско изјашњавање, како би ове незаштићене заједнице оствариле сва своја национална и верска права, која су фалсификатом о броју укинута. Уколико евроамеричка коалиција мора да успостави и контролише низ мера не би ли превазишла декларативну демократију, па сходно томе и да надгледају:

– ургентно отварање забрањених и затворених школа у српским и горанским селима по свим стандардима Европске заједнице!- али и обнављање рада на српском језику Гимназије у Скадру;

– омогућавање пуне слободе Србима на верско исповедање и одржавање православних служби односно стављање српских верских објеката (2 манастира и 24 цркве) под јурисдикцију Српске православне цркве;

– обнављање Немањиних, Милутинових и Душанових српских краљевских и царских задужбина под покровитељством Српске православне цркве и контролом и подршком УНЕСКО-а, јер су културна баштина човечанства.

Баш зато што Шиптарима у Србији нико и никада није одузео аутономију (верска, културна и грађанска права)- на установљеној конференцији о српско- албанским односима требало би дефинисати границе српске аутономије у Албанији. Права Срба су, од 1934., у Албанији поништавана декретима (последњи пут документима број 5339 и 5354 из 1975) као што су им, насилно, мењана имена. Од 1950. године власт у Албанији руши српске верске објекте и мења географске називе и имена места у којима Срби живе.

Област данашње северне Албаније је историјска област српског народа, јер на територији од Скадра до Драча (и реке Црног Дрима), све до Београда (Берат) и Авлоне- они живе од раног средњег века. Скадар је од IX века престони град Доње Зете (Скендерије). Пећки патријарх је посебном повељом признавао духовну власт митрополита који су као егзарси пећког трона носили титулу архијереја приморског, брдског, црногорског и скендеријског. Код Скадра је Стеван Црнојевић, 1474., победио Сулејман- пашину војску и нанео један од највећих пораза Отоманској империји.

Српски цар Душан је управљао целом Албанијом а српски војвода Милета, са седиштем у Авлони, управљао је Албанијом од 1396. до 1419. године. Балшићи су управљали северном Албанијом, и престони град им је био Скадар којим су Срби управљали до 1479.године.

Први српски светитељ, Јован Владимир (X век) живео је на територији данашње Албаније, и као владар столовао у Скадру, Елбасану и Преспи. Најпознатији устаник из Албаније, Ђорђе Кастриотић Скендербег (кога албанска историја кривотвори), преведен је у ислам у 8. години када се у цариградском сарају султана Мехмеда I и нашао као жртва „данка у крви“. Ђорђе Кастриотић Скендербег (1405-1468) у европској историјској традицији егзистира као Србин, што сведочи и аустријски конзул Ј.Г.Хан- сигурно не из србофилских разлога. Православни родитељи Ђорђа Кастриотића су се звали Иван и Војислава, а он је имао пет сестара ( Марија, Влајка, Ангелина, Јела, Мамица) и три брата (Станиша, Репош, Константин). Турци су, у знак одмазде, исекли и разбацали тело Ђорђа Кастриотића сахрањено у православној цркви у Љешу. Најзад, да историјска истина није поткупљива сведоче и следеће чињенице. Иван Кастриот, чијом је заслугом Хиландар имао метох у Албанији (од неколико поклоњених села и цркава), одкупио је у близини Хиландара један пирг. У хиландарској цркви је сахрањен и Репош, један од четворице Иванових синова.

Због свега изреченог Срби с правом траже заштиту од скрнављења и затирања гробишта!

Посебно заштиту и обнову свих спомен-костурница и обележја страдања српских војника у Првом светском рату на територији Албаније.

Истозначно, потраживање доношења закона о повраћају имовине, земље и кућа одузетих Цркви и Србима из политичких и шовинистичких разлога- ствар је цивилизацијског императива. У том смислу веома је важно, а у складу с владавином права, укинути државна акта о албанизацији српских, цинцарских и горанских имена у личним документима и исправљање њихове вишедеценијске примене! Такође, једино ургентно враћање преименованих историјских грчких и словенских топонима (река, језера, планина, долина, села, градова, области) даје право Албанији да из политичког мрака искорачи у велику фамилију европских народа. У сличном кључу отварање архива свих логора (италијанске управе 1941-1943. и политичких логора од 1948.) у које су смештани првенствено Срби и Цинцари и у потпуности спроведен правни поступак Међународног суда о размерама злочина почињених у овим логорима- најупутнији је начин да ЕУ и међународна заједница скину са себе етикету србофобије и православофобије.

Најзад, реализацији пуне културне аутономије, која се манифестује и у покретању листова и оснивању радио и ТВ програма на српском језику, једини је пример да се ЕУ и на Балкану држи сопствених начела а не расистичке идеологије.

Коначно, уместо декларативног заговарања људских права ЕУ треба да издејствује успостављање обједињене територијалне аутономије српских села северно од старог немањићког пута, на потезу од Светог Јована Медовског (на ушћу Дрима у Медовски залив Јадранског мора), преко Задрима са Скадром и горанских села у продужетку Горе и Опоља под називом Аутономна покрајина Јужно и Северно Подримље, са седиштем у Скадру.

(24.маја 1999.)