ВАЗНЕСЕЊСКА НОЋ

А ко мрзи свога брата

у тами је и у тами хода,

и не зна куда иде,

јер му је тама заслепила очи.

(1. Јн.2.11.)

Дан први, празник Вазнесења Господњег, 25. мај 2012.

После свете Литургије на слави овчарског манастира Вазнесење, пред неколико стотина верника игуманија Јелена са својим сестринством, обелодањује писмо епископу жичком Хризостому;

„Преосвећени Владико,

С обзиром на отворено декларисање патријарха србског Иринеја као екуменисте и пацифисте и на прећутно одобравање ове јереси и безакоња које се у циљу њеног наметања спроводи у нашој Цркви од стране наших појединих пастира: архијереја, намесника и пароха, не пристајући на ту злославну јерес и чувајући своје душе од ње, ми, доле потписане, се од ње и од оних који је посредно (прећутно) или непосредно (активно) подржавају ограђујемо, следатвено предању које смо од нашег духовног оца, а преко њега од Светих Отаца примили, а према коме се управљамо у овим временима беспоретка, превирања и духовног отпадања нашег епископата и свештенства од вере отачке у нашој Цркви.

Пошто се Ваше преосвештенство ни на који начин не ограђује од поменутог јеретичког одступања административног врха СПЦ, већ напротив, спроводи богослужбене реформе, које су, као цркворушилачке новотарије, само претходница и приправљање пута за потпуни улазак Српске цркву у духовну тмину богоодступничке јереси екуменизма, ми се сходно 15 канону Прво-другог цариградског сабора ограђујемо од молитвено-литургијског и канонског општења са декларисаним екуменистом патријархом Иринејем и сходно томе са Вама и Вашим клиром, до његовог евентуалног покајања и одступања од свејереси екуменизма.

Како не би били лишени духовне, светотаинске опскрбе целокупно сестринство са нашим манастиром прелази под омофор епископа рашко-призренског и косовско-метохијског у егзилу г.г. Артемија. Ова наша одлука биће на снази све до Вашег евентуалног покајања и исправљања, које ће се огледати у јавној осуди свејереси екуменизма и прекида општења са екуменистом – патријархом Ирирнејем; у одступању од новачења у литургијском и свеукупном црквеном благочешћу; до тада, нама наша савест налаже да идемо само за пастиром који неодступно одстојава на путу еванђелске и светоотачке истине, а таквог пастира препознасмо у лику владике Артемије, који је тога ради гоњен, а у чијем прогону сте и Ви неславно учествовали.“

(Следе потписи: игуманија Јелена, монахиње Ефросинија, Магдалина, Марина, Ирина, Ангелина, Хионија, Евгенија.)

Народ аплаузом и песмом Помози нам вишњи Боже подржава одлуку ових Христових невеста.

Дан други, 26. мај 2012.

У вечерњим сатима стотинак верника и монахиње читају акатист и певају богомољачке песме. Пред манастир стиже интервента јединица полиције. У време када је пао мрак ( гле: у време таме!) у манастир улази преко стотину свештеника из Епархије жичке, који ће показати своју веру, своју љубав, свој дух, тако што ће једног по једног верника, који клечи и пева богомољачке песме немилосрдно вући по бетону и блату и предати у руке полиције која им неће дозволити улазак у порту.

Дубоко у ноћ (ваљда у време које и приличи достојанству ходећих по тами), стиже праћен полицијом, сакривен у закамуфлираним колима, г. Хризостом, који „јуначки“ са поповима из манастира, „очишћеног“ од врног народа, избацује игуманију и монахиње не дозвољавајући им да понесу сир, брашно, со, шећер…

Кад сване, верници ће телефоном тражити од новоименованог игумана Германа да из манастира изведу козе и кокошке, које су они даривали сестрама. Одговор је био: „ Морам да тражим благослов од епископа.“ Касније игуман Герман одговара: „Не може ни козе ни кокошке, ништа не може. Тако је благословио епископ!“

Дан трећи,

На магистралном путу Чачак – Ужице, код скретања за манастир Вазнесење, стоји полиција и не дозвољава верном народу да иде у манастир, са објашњењем: „Тако је наложено“.

Дан четврти,

Нови игуман не дозвољава да се путем поред манастира, који води ка колиби где сиротују мати Јелена и њене сестре, приђе да им се дотури брашно, со, хлеб, ћебе, јастук.

Манастир Вазнесење, на ђавољу радост, обезбеђују полицијске снаге.

Верни народ пешке кроз шуме одлази прогнаним сестрама носећи им кору хлеба, реч утехе и хришћанску љубав.

Наравоученије

Ова догађања побуђују размислице:

1. Верни народ је осетио укус и мирис екуменизма и екуменистичке љубави, препознавши клицу која је род родила у НДХ када је 1.371 (од тројице, двојица) католичких свештеника, који потичу углавном од бивших покатоличених Срба, вршило најгрозније злочине над православним Србима.

Не дај Боже, да се вазнесењска ноћ понови! Не дај Боже, да се развије клица духа који носи Хризостом Столић, рушитењ српских гробаља, рушитељ студеничког иконостаса, рушитељ светоотачког предања…

Дај Боже, да се свештеници наши, које су одгајиле на својим крилима српске мајке, чија кора хлеба зависи од воље гордог г. Хризостома, присете да је земаљско за малена царство. И да ђедови њихови не дадоше веру за вечеру.

2. Наша полиција треба да штити ред и поредак. Ваљало би да њене человође расуде:

 Да ли је у вазнесењској ноћи нарушено уставно начело о неповредивости стана?

 Да ли су монахиње са адресом која стоји у њиховим личним картама могле бити избачене, без суда и пресуде, са становишта уставно-правног поретка, у овој тужној вазнесењској ноћи, зато што се тако прохтело рушитељу српских вредности и српског морала, Хризостому Столићу?

 Да ли су наоружани људи требали штитити безакоње острашћених Хризостомових јуришника или грађанска права монахиња које су имале легално и легитимно пребивалиште из кога су монстуозно избачене на очиглед чувара реда и поретка?

 Да ли је и након вазнесењске ноћи требало суспендовати слободу кретања свима онима који нису по вољи Хризостому Столићу и његовим послушницима, опет без суда и пресуде?

3. Јеванђеље нас учи да гладног треба нахранити, жедног напојити, невољника под кров примити…

Ваљало би да господа Хризостом и његови послушници размисле да ли су, у својој срамној вазнесењској ноћи, ноћи злодуха, испунили Јеванђеље изагнавши силом монахиње у помрчину из њиховог места становања без суда и пресуде?

Да ли су им требали отети замуку њихову? И сир. И кокошку. И козу…

Када о томе добро размисле, можда ће се сетити да се тако не служи Богу и роду, но мамону.

Да ли их је страх од њих самих и њихових дела таме?

4. Канони кажу да се у Цркви Христовој не може применити сила.

Да ли је г. Хризостом, потврдивши своје безакоње, још једном каноне окачио мачку о реп, те тако рушећи Цркву Христову постави још један камен у темељ своје екуменске лажицркве?

5. Свето писмо учи: Безбожник се и сенке своје плаши.

Да ли том науком можемо објаснити откуд кордон полиције у вазнесењској ноћи? Зашто полиција и након ове ноћи хризостомске беде духа, чува манастир Вазнесење када тамо није привирла деценијама, док су у њој живели и Богу се молили отац Сава и благочестиве монахиње?

6. У тој вазнесењској ноћи ухапшен је и у „марицу“стрпан Милоје Стевановић, који је оптужен: „Стевановић и Дејовић су, револтирани поступцима присутних свештеника Епархије жичке, скочили на хаубу возила “ – иако је више десетина људи видело да је Стевановића то возило покосило с леђа ударивши га у лист десне ноге, што у свом записнику констатује Судија: „Окривљени показује ударац у лист десне ноге и задобијени крвни подлив који је уочљив.“

Може бити да је Грешни Милоје мазохиста, па је „желео“ да га удари аутомобил како би задовољио свој мазохистички порив.

7. Узгред буди речено, у поступку пред Судом, се сазнаје да је у том аутомобилу шверцован г. Хризостом, кријући се од народа Божјег, онако како то и приличи његовом достојанству. Јер ко ходи по тами не зна куда иде. (Јн. 12.35.)

Бежите од њихове нечистоте

Над срамотом вазнесењске ноћи свиће вазнесењска зора, која објављује: Благо прогнанима који је под опсадом правде ради јер је њихово царство небеско. (Мт. 5.3.12.)

Изнад манастира Вазнесење који је под опсадом, кроз шуме притиче верни народ праведним вазнесењским мученицама. Високо под сводом небеским, изнад манастира Вазнесење, ниче колиба која ће процветати, као што је казано, и у којој ће се чувати и сачувати дух оца Саве Вазнесењског, дух Светосавља.

Воздигнимо молитву своју да се христољубиве вазнесењске сестре одрже на страдалном, спасоносном, светосавском путу.

Помолимо се за прогонитеље њихове е да би се покајали и спасли из екуменистичке погибли. Е да би се подсетили: Благо човеку који не иде на веће безбожничко (Пс.1.1.) и не седи с безбожницима (Пс. 25.4.).

„Изиђите између њих и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се до нечистоте и ја ћу вас примити.

Не вуците у туђем јарму неверника; јер шта има правда с безакоњем? Или какву заједницу има видело с тамом? Како ли се слаже Христос с Валеријом? Или какав удео има верни с неверником?“(2. Кор. 17,14,15.)

Нада Обрадовић