О ПОКАЈАЊУ

«Покајте се, јер се приближило Царство Небеско!»

Покајање нас припрема за Небо. Оно је стање духа и душе које вапије за Боголикошћу, вапије да се човек врати у оно стање каквим га је Бог створио, да буде целовит човек, као у Рају, да буде целовито у заједници са Богом, без примеса мрака и зла у себи. Оно је вапај љубави за изгубљеним свеобухватним обитавањем у Богу, за потпуним усиновљењем, за потпуним и свеобухватним поверењем.

То је признање свог греха, свог пада, то је скрушено стајање пред Оцем Који Те Непојмљиво воли, и пред којим те боли сваки грех који си учинио, јер желиш да ничим не повредиш Његову безграничну Љубав.

Јер, пред људима , који су и сами грешни, кајемо се и жао нам је, али смо свесни да и они имају грехе, али пред Безгрешним Богом то је вапај и бол што смо повредили Његову Љубав и Његову жељу да будемо савршени као и Он, без мане, без греха, то је бол љубави коју смо повредили пред Оним Који нас никада и ничим није ожалостио, већ нам стално Себе даје. То је огромна бол пуна љубави што смо повредили Очинство, што смо се затворили грехом, изашли из оне потпуне заједнице и Његовог Очинског загрљаја, из оног огромног, вечног покрова силе Очеве.

«Похитај да ми отвориш очинско наручје, развратно сам истрошио живот свој. Спаситељу, нe презри сада осиротело срце моје, које упире поглед на непотрошиво богатство милосрђа твога! Јер Теби, Господе, у умилењу вапијем: сагреших, Оче небу и Теби.» (из Чина монашења)

Покајање је та сила која нас враћа Оцу.

«…сагреших Небу и Теби…»

Видим свој грех, кајем се, нећу зло, вапијем, избацујем зло из себе, протерујем га. Остаје чиста душа, као пре пада.

Мењамо своју логику, молитвом очишћујемо, благодаћу озарујемо да она може да созерцава Вечни Живот, да може да буде свесна и да ВИДИ чему тежи. Да може стално да стоји «ПРЕД ЛИЦЕМ БОЖИЈИМ», да из дубине душе себе осуђује на пакао, а да при томе прима изливе Божије Љубави, који јој се дају сразмерно дубини самоосуђивања и спознаје њеног пада. Ти изливи се дају јер је душа покајањем безбедна од узношења .

Покајање је неопходан подвиг за улазак у Царство Небеско. Оно је свлачење мрака душе. Искорак из палости. Оно је ПОВРАТАК.

Монахиња Стефанида