Наш „пријатељ“ Француска

На недавно завршеном 35. заседању Комитета Унеска у Паризу („Вести“су о томе опширно извештавале) Француска је, дрско и уз застрашујући притисак, покушала да српске манастире, цркве, сву српску културну и другу заоставштину на Косову и Метохији преименује у „косовско наслеђе“. Србе је то шокирало.

Због чега баш Француска? Па, они су били наши савезници у оба светска рата! Француска нас је волела исто као и ми Француску! Подигли смо и споменик захвалности Француској, ено га на Калемегдану, најлепшем делу Београда, и француска то веома цени! Тако говоре Срби ових дана и, наравно, греше.

Никада Француска није била пријатељ Србије и Срба, а то наводно пријатељство долази од бесмисленог српског предимензионирања неких у прошлости позитивних ставова познатих Француза о Србима, њиховој жудњи за слободом и патњама које су ту жудњу и борбу пратиле. Француска је међу последњим државама које би Срби требало да сврставају у круг пријатељских. Разлога је много, превише. Увек ће вам неки зајапурени – а неупућени, да не кажем необразовани – Србин, заговорник теорије о „пријатељској Француској“ извући на сто причу о савезништву Срба и Француза у Првом светском рату. Да ли је било тог савезништва? Није.

Срби су, у том Првом рату (као и у Другом и увек кроз историју) били на правој, позитивној страни. Ту је била и Француска и отуда прича о савезништву. Једноставно, били смо на истој страни. Али… како се у

том рату Француска понашала према Србији. Уочи самог рата Французи су продали Србији своје топове, али без муниције. Она је дошла накнадно, и то неодговарајућа. Ишла је на дораду у Крагујевац, изгубило се много времена у одбрани земље и Срби су то плаћали животима. Након проласка кроз пакао албанских планина српска војска и део цивила, у катастрофално тешком стању, месецима су 1915. године чекали да им помогну савезници, пре свих Француска и Енглеска. Пашић и регент Александар су писали писма, молили, без успеха. Дневно је на мочварном тлу Албаније умирало у просеку 300 Срба. Французи и Британци нису хтели да пошаљу лађе и евакуишу Србе којима је, на све муке, претило приближавање непријатељске војске. И онда се догађа онај историјски чин руског цара Николаја Другог Романова; он упућује ултиматум Француској и Енглеској у којем каже, парафразирам, ако не помогнете Србима Русија ће напустити Савез, изаћи из рата и потписати сепаратни мир са Немачком. Тек након тога Французи

су послали своје лађе. У међувремену на албанској обали умрло је више од 40.000 Срба. Командант здружених снага Солунског фронта, француски генерал, Франше д’Епере доноси 1918. године одлуку да битка започне пробојем опорављених српских снага. Француски генерал шаље српске дивизије у раље непријатељу без и најмање заштите бочних делова. Срби су јуришали и гинули, док су „савезници“ на челу са француском командом, чекали исход партије у којој ништа нису ризиковали. Осим Срба. Срби су

успели, али уз још једну страшну цену. Након рата Влада Француске испоставила је Влади Србије рачун за сву војну и другу помоћ у Првом светском рату. До последње чарапе. Као да су били непријатељи, а не савезници. Србија је подигла кредит да би платила „дуг“ Француској. Седамдесет година касније, почетком деведесетих, француски медији су, чак горе и страшније од немачких, ширили мржњу према Србији и Србима. Француски авиони су 1999. разарали српске градове, села, индустрију, убијали Србе, а недуго након тога Француска је међу првима признала независност Косова. Француз Кушнер био је први међународни управник и покровитељ таквог Косова. Ништа се код Француске није променило када су Срби и Србија у питању. Зато иницијатива да се Дечани, Пећка патријаршија, Богородица Љевишка, Грачаница… прогласе албанским уместо српским наслеђем може да изненади само оне који тврде да историја није важна и да је треба оставити историчарима.

Родољуб