Шта се то дешава у СПЦ-и ? (Владике за „Ново доба“)

Покрет „Новог Доба“ је религија антихриста, деценијама припремана кроз хипи- покрет, контра-културу, комунизам, атеизам, интернационализам…Она је припремана дуготрајним обликовањем свести људи да поверују у наводну потребу да се цео свет уједини, да буде „рај на Земљи“, да нестану све разлике-полова, расе, сталежи, народа…, да човек буде мера свега, и да све буде дозвољено- да буде слобода од морала, од личности, од родољубља, од породице, од васпитања, од вере у Истину….Од Крста. Од самопожртвовања. „Превредновање свих вредности“- тако да не служимо ми другима, него други нама, да не слушају млађи старије, него старији млађе, да не буде оно што је лепо и благодатно, него да буде оно што је ружно и мрачно и порочно.

Да не буде Истина, него да сваки човек има неку своју истину, и да се све релативизује. Да се одузме тло под ногама човековим, и да човек лебди у безваздушном простору разних нирвана, безбоштва, опијености лажном духовношћу, да очекује сусрет са ванземаљцима уместо са Богом.

У таквом свету смо одрасли, и то се зло све више и убрзано умножава.

До смрти Св.Патријарха Павла у нашој Цркви је било још како-тако традиционално стање. Било је греха, било је почетака свега и свачег, али је он, изгледа, био „онај који задржава“ Српском роду.

Било је присутно зло, али још није побеђивало, још није било тако масовно и отворено. Још се стидело да се у потпуности открије, или је било задржавано молитвама Светог човека.

Било је одлазака на екуменске скупове, било је одлазака код папе, било по нешто мало мењано у Службама, али су то углавном били појединачни случајеви, малобројни, који нису изгледали да толико угрожавају унутрашње стање Цркве.

Народ шире није знао шта се дешава, а забринути појединци, или групе, који су били упућенији у све ово, су почели да реагују, и да позивају на савест, и прозивају, и апелују- да се изађе из Светског Савета цркава, да се не иде на екуменске конференције, да се не потписује да се прихвата папски примат и друго…Сетимо се „Сопоћанског апела“, који је потписао Вл.Артемије са својим монаштвом, а и други духовници и појединци. Па је и група Православних Српских интелектуалаца више пута реаговала, и писала петиције, и апеле, и молила да се стање у Цркви среди.

Па се прочуло и шта се дешава на „нашем“ Теолошком факултету- прво од самих студената, који су се згражали и саблажњавали „нечим новим што им се стављало у уши“, неким новим „јеванђељем“, иако је Господ рекао да „ако Вам и анђео буде проповедао неко ново јеванђеље“ да то не прихватате. То „ново јеванђеље“ у ствари каконђеље=зла вест, чији су идејни творци разни римо-католици, и протестанти, и Њу-ејџ „пророци“, оно је пренето преко Митр. Пергамског Зизјуласа ( а на почетку Откровења пише да у Пергаму сам сатана столује), па доспело у Српске земље преко његовог духовног чеда, Вл.Игњатија Браничевског, и посуто као зло семе раздора и безбоштва на „наш“ Теолошки факултет, а преко генерација и генерација студената, затрованих том духовно- генетски- модификованом храном, унело велику пометњу и смутњу у Српски народ, као и јеретичко учење, које је пре безбоштво него Православље. То учење је против Истинског Лика Христовог, против Цркве, против истинске духовне слободе, која је у послушности Богу и Светим Оцима.

И на то је Вл.Артемије реаговао, као и многи верници,и он је тражио на Сабору да се то размотри и уклони, но то се све заташкало, на општу пропаст.

Колико је зла посејано у душе студената можете да се осведочите ако погледате форум „Верујем.орг“ и „Живе речи утехе“ где доминира логика религије „Новог доба“: можеш живети греховно, страсно, са римо-католичким и протестантским мерилима вредности, а само иди на Литургију, и причешћуј се, и спашен си. Крст ти не треба, што да страдаш, кад је Бог створио Рај. Уживај, једи, пиј и весели се, пуши, дрогирај се, и иди на Литургију, и спашен си…“Немој читати Свете Оце, па ни Свето Јеванђеље, довољно је савремене теологе да читаш. Немој имати духовног оца, шта ће ти то, ти си сам свој газда. Мисли својом главом. Немој мислити да је душа бесмртна, нити да пролази митарства, јер Бог је Љубав….“итд… То је све део логике које студенти чују, усвоје и имају након похађања Теолошког факултета у Београду. Наравно, не сви, има их и који страдају, и муче се због свега овога, чије се савести муче и не знају шта да раде. Студирали би то, воле Божију науку, али не би хтели да им предају римо-католици, нити да уче њихову јеретичку науку, као ни ову Њу-ејџ безваздушну религију, која негира страдање. Негира Крст Христов.

Већ двадесетак година се овако наопако учење предаје у Београду. Није одмах почело толико пуно са одступањима- постепено, да би се у задње време убрзано умножило, ослободило стида и савести, и без икакве кочнице, слободно од било каквог санкционисања -односи своје жртве. Ко ће за то да одговара? И када? На Страшном Суду сигурно, али било би боље да већ сада престане, покаје се, и јавно се одрекне, пред свим својим садашњим и бившим студентима, као и пред целом саблажњеном јавношћу, свих тих јеретичких измиљотина, и целог тог неправославног духа. Да ли је то могуће? Бог чини чуда. Потребно је покајање, а у овом случају и отрежњење. Ако он сам не може да се отрезни, јер је упао у тај Њу-ејџ облак, и у протестантску логику, потребно је да га други архијереји отрезне. То је Светоотачко учење. И смирени и праведни Илија (у Старом Завету) је пострадао зато што није опомињао своје синове, кад су чинили зло, и није их заустављао у злу, на саблазан свег народа. И, иако је он сам био добар и честит човек, он је пострадао јер није учинио оно што је требало са повереном му децом. Ниједан Владика који се не успротиви овом јеретичком учењу које се проширило на „нашем“ факултету, неће остати без казне пред Богом, јер је одговоран, јер је имао власт да спречи и сузбије зло.

Тешко оним Владикама који мисле- „ма, неко ће други то…, други пут ћу…“и сл. Нема други ко. Ти, и нико више. Ако си пробуђен, ако видиш- на теби је одговорност.

Након упокојења Његове Светости, Патријарха Павла, одједном је све зло изашло на видело, и без устручавања, без последица (бар за сад), отворено испољило све што се дуго иза завеса тајило, или не баш тако отворено радило. Одједном су архијереји постали неприкосновена власт, која може да ради шта хоће, и да саблажњава кога хоће, и да се греше о каноне, а да никоме за то не одговарају, јер су у већини, и нема ко да их казни, кад су они и председавајући, и судије, и портпароли, и све и свја.

Па да брука и саблазан буде већа, још су се окружили и полицијом, да их она штити од народа. А овде нису угрожени архијереји,(осим оних који им кажу истину) него народ.

Овај нови став владика, до сада небивали, потиче такође из Римо-католичке кухиње, јер је то у ствари инфилтрирани став римског папе у односу на поданике, односно то је већ усвојена римо-католичка логика и дух- о начину на који папа влада црквом.

То је унијаћење на делу.

Као што се на Косову не каже да се спроводи Ахтисаријев план, а он се спроводи, не именујући га- да се Срби не досете- тако и овде, логика и дух папски продиру преко таквих ставова у Православну Цркву, и припремају терен за отступништво.

Кад је то било да владике неће да чују народ, и да раде против толике нарасле реакције народа, и да се окруже полицијом, која није ни побожна (вероватно да има и међу њима побожних, али мислим на то да је полиција режимска ствар, а режим није Православан, него световни- Православље није званична вера државе, иако је најмногобројнија)?

И, те исте Владике, које без узимања у обзир савести верника, и без обзира на Свете Каноне, и завете које су дали на Светом крштењу, и на монашењу и на хиротонији, хоће да неприкосновено владају Црквом, без обзира шта радили и како учили друге, без икаквих санкција, они бирају за нове епископе оне који ће их следити у томе, који ће им аминовати у свему.

Одабирају људе које су васпитали у екуменистичком маниру, а који су некад, као млађи, били Православнији, и исправно мислили, и који су студирали на Теолошком факултету пре двадесетак година, када се тамо још нормално учило.

Вл.Андреј је рођен у Немачкој, од оца Православног Српског свештеника, и мајке Немице, која је прешла у Православље. Ревносан за мисионарење, за Византијско појање, са знањем многих страних језика, интелигентан и радостан, добре и искрене душе, био је погодан да буде у функцији међурелигијских и међународних односа, и стављен годинама, да као јеромонах ради у канцеларији Патријаршије, и да буде преводилац приликом посета званичних делегација, и сусрета са неправославнима. Ту је био у прилици да се сретне са многим Римо-католицима и сличнима. Након тога одлази у Немачку, и упошљава се у неким световним пословима, а ради и на Немачком факултету. Одатле бива биран за Владику. Он и даље верује да је то мисионарење што раде с Римо-католицима. Нормално да он, пошто му је мајка Немица, и одрастао је међу Немцима, гледа на њих као на своје ближње. И то је искориштено у сврхе екуменизма.

Код Вл. Давида је искориштено то што је његов дугогодишњи духовни отац, Свети Патријарх Павле, умро, који му није дао да се рукополаже, и он је на брзину прошао све степене свештенства до хиротоније. А, такође је код њега приметно да се нешто дешава с његовим уметничким даром, који је он деценијама носио са смирењем, а сада, као епископ, добија неки други дух, који је појачано уметнички, али некако нетрезвен. Волимо ми сви Богослужења, и благољепије на њима, али постоји и мера и трезвење. Организовати, или планирати да организујеш, Богослужења која трају по 16 или, како је најављено, и по 22 часа, крајње је егзибиционисање са молитвом и побожношћу.

И, уз то, претећим тоном обраћајући се народу који га не следи. Па, молитва није партијска директива, нити се она утерује страхом. Нешто се ту променило у њему, да од оног смиреног монаха постане неки тиранин, који је сладкоречив, али је у срцу пун негативности. Право је чудо одкуда њему ставови екуменистички, и подржавање главних актера тога, кад је одрастао уз Патријарха Павла, који није тако учио. Додуше, провео је неколико година у Француској, и изгледа да ко год оде на Запад, више се исти не враћа. Некаква занесеност, а у исто време немилосрдна строгост према људима, ласкавост на речима, а у срцу рат- то није одлика благодати. Па, који је онда то дух?

Владика Јован Ћулибрк- он није довољно очишћен монашки, јер је година био на пост-дипломским студијама, и није довољно истесан. Увек у додиру са политичарима, медијима, војском, и сл. Није довољно сазрео да буде архијереј.

Он може да глуми архијереја, али треба –бити. Треба имати очинску бригу. Он је изабран за Косово не зато што има духовних квалитета за тај чин, него зато што је завршио војну школу, био падобранац, зна језике, и сналази се са Кфоровцима и њима сличнима. Бити пастир верницима је нешто друго. Додуше, он је само помоћник. Нема власт да сам доноси одлуке, као викар.

Ниједан од ова 4 архијереја није довољно прошао општежитељни монашки живот, у ком се ради на обликовању душе, сем донекле Вл. Јован, али и он је више био у путовањима, него у општежићу, као професор Богословији са обавезама у Богословији, пре и на радију, и у редакцији Црквеног часописа, а такође, после, као постдипломац- по иностранству. Симптоматично је и његово умањивање броја Јасеновачких жртава, што је зачуђујуће, с обзиром да је он родом из непосредне близине Јасеновца, и зна како је тај народ тамо страдао.

Сада Владике неће бирати оне који другачије мисле, који нису за екуменизам, и тиме се смањује број Владика који су за непромењено Православно учење и Богослужење, а увећава се број оних који су послушни онима који хоће унију са Западом, и примање папе. Што је најгоре, позивају се ти на послушност, и очинским односом уљуљкују савест тих млађих да треба да их слушају, и онда се њихове душе колебају између слушања савести и слушања духовника, који би да папу велича (мислим на епископа бачког). Не бирају се епископи сада по светости и врлинама, него по спремности да буду „на линији“, да све буде у функцији прославе Миланског едикта, а у ствари, не поштује се сам тај едикт, него су римо-католици искористили тај догађај да би покушали да преваре Српски народ, и да му подметну под видом толеранције и гостољубља, правећи се као наивни, као да то нема никакве последице по њихову веру, да прихвате римског папу као валидног јерарха, па чак и почаст да му одају, и да оскрнаве себе идолопоклонством.

Ја не знам ко је унео ту обману међу архијереје, али да је обмана- обмана је – то да погрешно тумаче Првосвештеничку молитву Христову у смислу уједињења свих људи на свету – тако нешто не постоји у Јеванђељу. То је налик и Оригеновој јереси да ће сви да се спасу без обзира како живели, а има примеса и хилијастичке јереси, да верују да ће још хиљадама година живети у лажном рају на Земљи, иако је очигледно по свим Јеванђелским знацима да се ближи крај.

Иван Михајловић