ШТА УКРАЈИНУ ПОВЕЗУЈЕ СА КОСОВОМ?
Шта ће Украјина Западу? Један од најбитнијих аргумената су украјинска природна богатства. И зато ту, одмах, постаје више него умесна аналогија са распадом Југославије, када је одвајањем Косова од Србије западни фактор добио не само „Бондстил“, највећу војну базу САД, већ и доступност базену угља, у Европи трећем по количини резерви. Количина угља (лигнита) на Косову и Метохији износи 15 милијарди тона, што западни стручњаци процењују на 300 – 500 милијарди долара, а има га толико да још много векова (!) може читав балкански регион да обезбеђује струјом. Осим тога, косовски угаљ је при површини земље, у слојевима 30 – 70 метара, што уз релативно ниске трошкове повећава ефикасност експлоатације. Осим угља на Косову, без америчког одобрења је немогуће закључити ни најбезначајнији посао у било којој важној области – енергетици, експлоатацији природних изворишта или телекомуникационој области. Зато није чудно што је финансијски магнат Џорџ Сорош закључио са Шахитом Мујом, косовским милијардером из Њујорка, уговор о експлоатацији косовских рудника угља. Уз ниво незапослености од 50% и, захваљујући томе, јефтиноћи радне снаге, Косово постаје прави рај за транснационалне корпорације. Весли Кларк, бивши командант снага НАТО-а у време бомбардовања Југославије, очекује дозволе од власти из Приштине да налазиште лигнита преда на експлоатацију његовој личној компанији Envidity. Кларк је спреман да уложи 5,5 милијарди долара у нову технологију – претварање лигнита у течно гориво, али без обзира на то чак и албански функционери скрећу пажњу на „еколошку проблематичност“ нове технологије и за сада не дозвољавају да се тај пројекат започне.
И тако, на Косову су због војне агресије НАТО-а на Југославију као мађионичарским триком власници најбитнијих индустријских објеката и налазишта природних добара постале стране транснационалне компаније које не намеравају да, једноставно, привреду преузму у сопствене руке, већ хоће да у овом региону уведу најпрљавије технологије. Толико прљаве, да је време да се говори о ТЕХНОГЕНОМ ГЕНОЦИДУ. А Украјина ће, уколико оружани преврат успе, на плану аутодеструкције економије, предајом главних привредних грана транснационалним корпорацијама, закључивањем сумњивих послова који прете да се претворе у економску катастрофу, поновити пут „Републике Косова“.
Да подсетимо да Украјина по природним добрима представља једну од најбогатијих земаља на свету. По резервама мангана она је прва у свету, по гвозденој руди четврта, на њеној територији се налази један од највећих рудника урана на свету (у области Кировграда) и најбогатије наслаге ретких метала и угљоводоника.
Почетком јануара 2014. Министарство за природу Русије је саопштило да Украјина планира да експлоатише шкриљчани гас. За две платаформе – Одеску (Љвовска и Ивано-Франковска област) и Јузовску (Доњецка и Харковска област), на којима ће експлоатацију вршити Shell и Chevron, украјински чиновници су партнере нашли још 2012.године. Како би Споразум о експлоатацији шкриљчаног гаса у Украјини са америчком компанијом Chevron био закључен почетком новембра 2013.године претходно је извршено детаљно лобирање. 2014.године компанија Chevron објављује намеру да угљоводонике тражи и у регионима Донбас и Љвовшчина. Тако се Украјина претвара у полигон огромних сразмера на коме међународне корпорације мирно могу да се баве истраживањима за која су заинтересована, а да при том никоме не морају да полажу рачуне. Један украјински експерт је заједничко мишљење свих противника експлоатације шкриљчаног гаса уобличио у следеће речи: „На врата нам је закуцала невоља“.[1]
Стварно, при истраживању и експлоатацији шкриљчаног гаса техногени утицај на природну средину је много већи него при освајању традиционалних угљоводоничких налазишта. За експлоатацију шкриљчаног гаса се користе вертикалне сонде из којих се даље унутрашњост земље буши хоризонтално, по неколико стотина метара. У једну такву бушотину, чије бушење кошта између 3 и 4 милиона долара, упумпавају се огромна количина воде (до 19 милиона литара), крупни песак (до 200 тона) и опасни хемијски реагенси (до 300 тона). Затим се (притиском између 500 и 1500 атмосфера) изазива снажно хидрауличко распрскивање читавог слоја, што у унутрашњости земље ствара многобројне пукотине. Те пукотине се конзервирају песком који не дозвољава да се стране раскида споје и кроз њега гас стиже у цев сонде, али се шири и по дебљини слоја што изазива затрованост отровима оног слоја у коме је вода. Једна таква експлозија на бушотини САД кошта око 200 хиљада долара, а њих има до десет. Као резултат – у близини налазишта се сакупља огромна количина искоришћене прљаве вода која се, по правилу, више не користи. Штета која је причињена екологији базена за експлоатацију шкриљчаног гаса у Пенсилванији је попримила карактер еколошке катастрофе.
У густо насељеној Украјини је тешко наћи територију где би било могуће да се без штете по екологију и људско здравље изводе радови са бушотинама (стотине и хиљаде дубоких бушотина) преко густе мреже од 3 бушотине на 1 км2, уз коришћење огромне количине воде, песка и штетних хемијских реагенса. Само трећина раствора из бушотина се пречишћава, али површински, али и после пречишћавања вода тих раствора остаје опасна по становништво.
Последице до којих долази после извлачења шкриљчаног гаса методом хидрауличког распрскивања слоја шкриљца обично су следеће:
1. Затрованост подземних вода хемијским реагенсима за хидрауличко распрскивање;
2. Рушилачки процеси у дубини тла и на земљи, све до сеизмичке нестабилности и земљотреса;
3. Затрованост земље од сливања искоришћене воде и многих других успутних технолошких фактора;
4. Прљање ваздуха отпадом не само угљоводоника, већ и 369 материја (од њих је преко половине токсично) које се налазе у раствору, неопходном за Fracking-процес, тј. хидраулично распрскивање;
5. Пропадање тла у дубину на местима хидрауличног распрскивања.
При том, чак и пречишћен раствор за бушење у коме хемијски додаци чине само 1 – 2% у стању је да затрује подземне воде. Како би се постигао потребан вискозитет течности која се користи за изазивање раскидања слоја шкриљца користе се и компоненте које су канцерогене.[2]
Цена коштања експлоатације шкриљчаног гаса је без преувеличавања огромна. Прво, САД представљају потпуног монополисту врло скупе истраживачке и експлоатационе опреме и нових технологија. Како би се та врста радова развијала у Европи мора све да се довлачи са оне стране океана, а то су огромни трошкови. Друго, просечна густина резерви које се експлоатишу чак и на врло великим налазиштима износи свега 3,0 – 10 милиона м3 по 1км2. Бушотина обичног гаса такву количину добија за месец дана рада и такве бушотине су активне између 15 и 50 година. Бушотине шкриљчаног гаса су кратког века те зато, да би се одржавао ниво експлоатације, неопходно је да се хидрауличке експлозије често врше тако што се постављају стално нове и нове врло скупе сонде. На пример, бушење једне бушотине за шкриљчани гас у Пољској кошта око 20 милиона долара. Узимајући у обзир да се шкриљчане наслаге у Украјини налазе на већим дубинама (2 – 4 км и изнад тога) и да не постоји домаћа технологија, производна цена шкриљчаног гаса може да буде и 300 – 350 ам. долара, а у складу са тим његова фабричка цена за 1000 м3 износи између 600 и 700 ам.долара. То је много више од производне цене гаса који се експлоатише на традиционално постојећим бушотинама Украјине, која износи 25 – 35 дол. за 1000 м3. Осим тога, треба да се узме у обзир и ниска калоричност шкриљчаног гаса. Зато, у најскоријој перспективи, са економског гледишта без икакве сумње је приоритетна експлоатација гаса из традиционалних извора.
Уосталом, у САД-у које имају своје велике резерве, вишегодишње искуство и сопствене технологије у скорије време експлоатација шкриљчаног гаса неће моћи да премаши експлоатацију традиционалних извора. Сада се годишње производи до 50 милијарди м3. Врло су важни статистички подаци који се односе на највеће налазиште Barnet: 9.000 бушотина које су направљене у периоду од 2003. до 2009. г. показују да се мање од 10% њих отплатило за 7 година од почетка експлоатације. Према подацима геолога Дејвида Хјуза, у 2012.години трошкови корпорације за бушење преко 7000 бушотина у САД су изнели 42 милијарде долара. Од продаје шкриљчаног гаса је добијено 32,5 милијарде долара. BritishPetroleum је саопштио да је у минусу 5 милијарди долара, BG група је изгубила 1,3 милијарде, а вођа гране – Chesapeake Energyје на ивици банкрота. Као резултат: у 2013.год. ни једна бушотина за експлоатацију шкриљчаног гаса у САД-у није донела добит.[3]
Зато се поставља логично питање: ако са економског становишта експлоатација шкриљчаног гаса нема смисла – зашто се Украјини предлаже бушење тако скупих сонди „за једнократну употребу“? Одговор је очигледан: једна од главних привредних грана се предаје предузетничким америчким шарлатанима и локалним корумпираним функционерима. Без обзира што ће та предаја, сасвим сигурно, за собом повући најтеже техногене последице не само по Украјину, већ и по земље које су у њеној близини, уз претњу по живот и здравље становништва у свима њима.
Сергеј ДИХОВ – ФСК
[3] http://russia.tv/video/show/brand_id/5206/episode_id/331807
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
