СРБИЈА ЈЕ СТВОРЕНА ДА БИ СЕ НАРОД УВОДИО У ЦАРСТВО НЕБЕСКО

Време у којем живимо је веома сурово и тешко. Реалност данашњице, којој смо сведоци, како у целом свету, тако и код нас, су – ратови, немири, катастрофе, природне, људске и нуклеарне, економска криза, претња несташицом хране и воде, разне болести. Тужна реалност данашњице у земљи Св. Симеона и Св. Саве, поред горе набројаног, је усвајање закона о хомосексуалним браковима, дозвола односа међу браћом и сестрама, наркоманија, алкохолизам, преваре сваке врсте, пад морала у сваком погледу, распродаја националних блага и природних ресурса.

Србска деца су под страховитим утицајем свега и свачега, само не родитеља и породице. Искрено говорећи и признајући себи, можемо слободно казати да је сурова реалност данашњице нашег народа србског таква да се услед огромне огреховљености какве до сада није било Српска Православна Црква љуља, губимо део по део вековних територија – Крајину, део Босне и Херцеговине, затим, спремају нам коначно отимање или боље рећи издају и предају Косова и Метохије, сутра Војводине и Рашке области, распарчавање кроз регионализацију и, коначно, уништење Србије.

Свети манастири, који су триста, петсто или осамсто година били чувани и у којима се Богу молило, данас нестају у пожарима. Србским народом владају бескарактерне марионете које постављају наши први непријатељи – хазарија, Европска унија и Америка.

Да, то је реалност наша данас и то је стање у којем се налази народ наш и Отаџбина наша. Има тога још, али и ово горе побројано је довољно да би се видело у каквој тешкој ситуацији је србски род данас. Ми се можемо претварати да ништа од овога не знамо и да се ништа страшно не дешава. Можемо рећи да се све то нас не тиче, те тако следити глас трубача који позивају на спавање речима да је наше да ми бринемо о себи и да водимо своје мале животе, јер ми не можемо да утичемо на сва та глобална збивања и дешавања око нас. Чинећи тако и мислећи да ћемо забијањем главе у песак све ово избећи и надати се да ће нас све ово мимоићи, правимо највећу грешку. У Светом Јеванђељу Господ каже: „Заиста вам кажем да овај нараштај неће проћи док се ово све не збуде. Небо и земља ће проћи, а ријечи моје неће проћи.“ (Лк. 21 32–35)

Материјалистичка Европа и западни свет – који су се одрекли Христа – у човеку су гушили сваку духовност, а потхрањивали и разбуктавали само његове материјалистичке жеље и телесне страсти све дотле док човек и сам није постао њихов потпуни роб. Резултат таквог ропства су одсуство моћи здравог расуђивања и жеље за дубљим сагледавњем стања у друштву, као и непоимања реалних опасности које прете човеку.

Нажалост, све ово није мимоишло ни србског човека, ни србски народ, који, будући отуђен и одрођен од православне вере и под притиском богоборачког комунизма, а данас прелешћен „слободом“ коју му даје демократија, није могао, нити може да препозна ове пошасти. Због одрицања од Бога, србски народ се, као и сва Европа и сав западни свет, са слабим или скоро никаквим здравим расуђивањем, нашао у проблемима, у безнађу и тами, у хаосу, нереду и немирима који се данас свуда пројављују. Сви ти немири, нереди и проблеми су координисани из одређених центара моћи, а домаћи властодршци који управљају земљом ове проблеме намерно не решавају. Напротив, они својим кривим одлукама и нерешавањем истих још више подстичу народни гнев и незадовољство које доводи до нових „народних побуна“, тј. до стихијских народних преврата или боље речено рушилачких револуција. И управо пут тих координисаних рушилачких револуција је пут опасности и по народ и по народно тело, јер те револуције не уништавају само „оно лоше“ ради чега су и настале, већ још више разарају оно здраво на народном организму. Излаз из народног безнађа кроз такве рушилачке револуције представља само ново и опасније ропство, што нам показују примери из блиске и даље наше прошлости.

Драга Браћо и Сестре,

Народни иметак и богатство могу опадати, може се и територија државна услед спољашњих невоља смањивати, али ако је вера остала недирнута, а кроз њу и народни морал, онда будућност народна није црна, нити је ишта изгубљено. Вера и морал – то је највећи народни капитал. И раније у нашој историји народ је страдао, битке и територије су се губиле, али морал који је произилазио из истинске вере је увек био на високом нивоу, због чега су Срби из свих невоља и битака на крају увек излазили као победници.

Управо због тога домаћи властодршци, световни и они у Цркви, координисаним акцијама, а све под контролом својих страних ментора, желе да пољуљају народно поверење у Србску Православну Цркву. Да запрљају веру нашу православну и тако да униште народни морал. Зато они увођењем модерних европских закона који штите изопаченост, неморал и блуд, накарадним школством које поништава родитеља и учитеља, међудржавним споразумима који унижавају људскост и достојанство народно, црквеним општењем са јеретицима, увођењем неправославне или тачније речено јеретичке теологије у богословске школе – желе да народ изгуби веру и поверење у своју Свету Цркву и да се губљењем истинске православне вере погуби свака морална и људска вредност, свака одговорност према ближњем, према заједници, према Отаџбини и да као такви сами себи утремо пут ка коначној и вечној пропасти.

И како се супротставити том свеопштем злу кад је велика већина нашег народа успавана, предала се лењости и чамотињи и, по закону инерције, само чека шта ће се догодити? Како се супротставити том инертном закону лењости и нечињења, који води свеопштем паду? Решење не могу понудити ни политичке партије, ни странке јер оне својим „практичним и реалним“ комбинацијама само наносе штету народу и иза њих, у ствари, остаје пустош. Народ је живи организам и не може вечно да трпи смењивање политичких партија и странака, чекајући да се деси права комбинација. Као што видимо, ни након двадесет година партијашког решења за Србију нема, већ свака наредна политичка партијска опција-комбинација са својим „практичним и реалним“ приступом је гора од претходне, с тим што свака наредна оставља све већу и већу духовну и моралну пустош на народном организму. Велики је њихов грех.

Ко онда може да се супротстави свеопштем народном паду? Могу само они који су истински одушевљени борбом за Истину и Правду, који су спремни да се неодступно и храбро одупиру свему што је – противно Богу, противно народу, противно интересу Отаџбине. Како у сва времена, тако и данас – то могу само јунаци и мученици, који су спремни да служе Богу и роду. То могу само они који схватају шта је најосновније и најбитније питање нашег народа данас. А које је најважније питање нашег народа данас, драга браћо и сестре?! Шта је најважније питање данас у нашем народу?! То није просто борба против економске кризе. Мада, јесте и то важно. То није пука политичка партијска промена коју многи предлажу, а, у ствари, промовишу себе као спасиоце. То засигурно није улазак у НАТО и ЕУ! Не, драга браћо и сестре. Најважније питање по наш народ данас јесте питање духа у овој земљи Србији, тј. потреба за његовим мењањем. Да се протера дух издајнички, дух кукавички, дух партијашки, дух подела, дух лихварски, дух сићарџијски, дух себични, дух разврата и дух лажи, дух неправославни и да се поврати истински народни светосавски дух – дух јунаштва, дух правде, дух истине, дух човекољубља, дух истинске жртве за ближњег и Отаџбину. И која то политичка партија нуди овакву промену? Ниједна.

Из овога следи да наш задатак и задаћа свих наших саборовања, па и овога вечерас, треба да буде да својом личном жртвом и личним примером и по својим могућностима и талантима од Бога нам даним подстакнемо обнову и повратак том нашем србском, светосавском духу. Наше је да личним примером подстакнемо људе око себе који су исто тако светосавског духа и градитељског одушевљења, који ће препознавати народне потребе, подстицати здраворазумске идеје и решења, те тако спречавати антисрбске намере и идеје подметане од било кога. Наше је да саборно – духом светосавским православним вођени – пронађемо и свом народу понудимо друге излазе из овог тешког и болесног стања у коме се налазимо, осим оних које нуде страни и домаћи властодршци и разни партијаши преко лажних обећања и наметнутих рушилачких револуција.

Стога, браћо и сестре, ово вечерас – као и сва друга наша сабрања – треба да буде пример братског разговора и искра која ће у нама да запали жељу, прво за личном духовном обновом, а затим за обновом свенародне духовности и морала, поштења, човечности, што ће даље довести и до културне и социјално-економске обнове Србије. Срби на окуп, треба да промовише и затражи – пре свега од нас самих – да се отпочне са истинским народним послом, који је тежак и дуготрајан, али је и најчасније дело на Божјој њиви. За такав посао потребно је пре свега имати много осећања и љубави за народ. Ваља осетити народну муку и невољу и са истинском љубављу проникнути у праве узроке народног посрнућа и несреће. Потребно је кроз Свето Јеванђеље и кроз наук светих предака наших трезвено сагледавати догађаје и, уколико будемо имали вере и истинске љубави за народ свој, та вера и љубав ће породити мудрост и снагу које ће помоћи да одбацимо погрешне излазе и да пронађемо праве путеве који воде из ове смртне опасности по Србе.

За ово дело и овај пут ми у својој светој историји имамо хиљаде светлих примера. Само ако се угледамо на своје свете претке, који су се угледали на Господа и Спаса нашега Исуса Христа, ми се можемо истински и светосавски храбро суочити са суровом реалношћу данашњице и са, вероватно, још суровијом реалношћу сутрашњице. Ми имамо само један пут који морамо следити. То је пут у Небеску Србију и на том путу имамо два задатка. Први – да себе достојно припремимо за Небеску Србију и други – да, по својим могућностима и само уз Божју помоћ, покушамо да упутимо на тај пут и некога од својих ближњих и што више од народа свог. Наша будућност и будућност наше Отаџбине зависи од држања и испуњавања онога што су нам оставили мудри и богобојажљиви преци наши, а пре свих свети Немањићи. Само на њиховим темељима и тамо где су они стали, ми можемо и треба да наставимо даље изграђивање будућности своје Отаџбине. Отаџбине где ће пре свега народу бити боље. Где ће кроз срећу заједнице и појединац наћи своју срећу. Ми се морамо повести памећу за својим светима и где су они стали, ми сад морамо наставити.

Хришћанска дела љубави и милосрђа, испуњена добровољном жртвом за ближњега, за Отаџбину јесу једини пут за сваког појединца, сваког Србина, за све нас лично и за сав народ наш и Отаџбину нашу. То је онај јасни и одређени пут који нам показује наша Мајка Једна Света Саборна и Апостолска Црква – то је онај пут којим су ишли наши свети преци, наши свети оци и пут којим ми данашњи Срби морамо да идемо.

Драга браћо и сестре,

Србин домаћин увек се старао о дому своме, о селу своме и о Отаџбини својој. Код нас, као и код осталих словенских народа, село је увек било најважнији социјално-економски фактор. Повратком селу и његовим оживљавањем ми ћемо поново оживити оног србског домаћина који је увек био хранитељ и бранитељ Отаџбине. Поново ће оживети онај светосавски дух ослобођен стега које нуди или боље рећи намеће урбана градска средина. Подизањем села око наших манастира и храмова поново ће оживети слободни светосавски дух, а онда ће тим духом оживети и наша национална привреда, народна култура и народна снага.

Ми Срби православни верујемо да нам Сам Бог и милост Божја дају Краља да нас заступа и води и да буде штит јединства свенародног и застава слободе. Никад свесни православни Србин није могао замислити, нити разумети државу без Краља. Ако се ми свим срцем, душом, умом и телом и целим животом својим потрудимо да исповедимо веру коју нам даде Господ Исус Христос, будимо сигурни да ће нам Он у одређеној личности дати и свога помазаника – Краља или Цара. Нама Краљ или Цар, као Божји помазаник, треба зато што је он наш штит на земљи, међу људима, штит вере и Цркве, штит јединке и породице, штит народа и Отаџбине и сваке правде. Нама – по Божјој милости – треба Божји помазаник Краљ или Цар и државно уређење које је у складу с тим, а не онакво какво нам нуде, по масонском моделу, светски властодршци.

Да породица поштује Оца. Да породице поштују Краља, Оца народа. Да сви заједно поштујемо Бога Оца на небу. Само таквим поштовањем и само таквом хијерархијом је обезбеђен ред у једној заједници, у једној држави. Тиме је и осигурана безбедност живота заједнице пред налетима спољњих опасности сваке врсте. То је нама преко потребна симфонија и Богом благословено сагласје Цркве и Државе које је још Свети Сава уградио у колективни дух србског народа.

А дух наш, дух србског народа мора бити светосавски дух јунаштва и мучеништва, мора бити дух побуне против свега богоборног, кукавичјег и издајничког.

А да све горе речено не би личило само на ентузијазам једног излагача, послушајмо шта нам каже Свети Владика Николај Србски:

„Не дајмо се, браћо, никад заварати тренутним успехом зла. Наша вера често мора бити јача од стварности. Зло често доводи нашу веру у искушење. Ако вера наша не стоји увек на стражи, зло ће нас изненадити и савладати… Вера у победу добра – то је основни творачки импулс душе, то је основни импулс живота. Ми имамо много више несвесне него свесне вере у добро – зато и живимо. Кудикамо би наш живот био и срећнији кад би сва наша несвесна, инстинктивна вера у добро постала свесна. Осветимо своју веру свешћу, осветимо свој живот вером. Благо човеку који – верујући у Бога – верује у крајњу победу добра у свету. Још дуго свет неће пропасти, не, никада свет неће пропасти – он ће се завршити победом и тријумфом добра. Амин.“

И ми ћемо уз Божју помоћ победити, таман за Истину и Правду сад страдали!

Сваки појединац и сваки народ мораће пред Богом дати одговор и оправдање за свој живот и своје постојање. Нека би и ми данашњи Срби, по примеру светих предака, учинили Богу угодно дело како би се и за нас могло рећи: „Имао се рашта родити!“

Са вером у Бога, за Краља и Отаџбину!

Слава Богу на висини, на земљи мир, међу људима добра воља!

Мирослав Вујанић