СВЕТОСАВСКО СВЕШТЕНСТВО И ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ

AvaJustinУ нашој хаотичној данашњици, овај проблем представља скоро неразмрсив комплекс заблуда, предрасуда и пометњи. Нарочито пометњи, изазваних друштвеним и међународним потресима и преображајима. Уместо да као огњени стуб стрчи и стоји у сред свих савремених бура и олуја, наше се свештенство претворило у мајушног свица, на кога са свих страна нагрћу мркле ноћи и језиве поноћи подивљале Европе. И ко ће са збуњеним свицем ићи као за вођом? А у редовима нашег свештенства је велика идејна пометеност, и као последица тога – трагична неактивност. Стога на свако право српско срце наваљује бескрајна туга.

Свештеник! Првосвештеник! – Сам назив означава и позив и дужност: да буде свештен, свет човек. Свештеник је, пре свега и изнад свега, свети човек. А испред њега – првосвештеник. Он је првосвештен, првосвет. Ако то није свештеник, ако то није првосвештеник, шта је онда један а шта други? И један и други су издајице и свога позива и своје дужности и сврстали су се у ред многобројних Јуда, који безобзирно издају све вечне вредности еванђелске.

Као свој врховни идеал и највећу историјску вредност, наш народ, је истакао – светог свештеника, светог првосвештеника: светога Саву. И тиме казао себе, своје чежње и своје идеале: свети човек их има, он их чува, он нас у њих уводи и учи, примером учи како се живи и умире за њих. А живот за њих, ослобађа човека од свега ниског, прљавог, нешистог, нееванђелског.

Програм и план наше народне историје дали су наши свети цареви и краљеви, на челу са светим Савом. У том програму и плану – све је свето и честито, све бесмртно и еванђелско. тиме је за навек предодређен и тип народног свештеника и првосвештеника: сав је изграђен од светосавског духа и светости, од светосавског идеализма и практичности. У свему и свачему свети Сава је наш углед и наш идеал. Идеал се остварује угледањем на њега. А на светитеље се човек може угледати само ако живи свето. Јеси ли српски, светосавски свештеник и првосвештеник, ти то јеси само светосавским животом и духом. Немаш ли тога, зар си светосавски свештеник? Зар – светосавски првосвештеник? Немаш ли ти тога, не чуди се онда што је твоја улога у народном животу спала на улогу духовног комарца.

Необична је наша историја и изузетна, и по своме идеалу, и по његовим остварењима у нашем народном животу. Свети Сава је пронашао и дао нашем народу све оно ради чега он треба да живи и постоји; све вечне вредности и бесмртности светиње. Разгрните их: у њима је све и сва Христос са Својим Еванђељем. Отуда, у свим одлучним тренуцима наше народне историје – „све је свето и честито било, и миломе Богу приступачно“.

По своме светосавском позиву, свештеници су увек били носиоци и чувари вечних народних вредности. А то значи: носиоци и чувари свега светог и праведног, свега божанског и еванђелског, и кад су на светосавском путу малаксавали многи свештеници и првосвештеници, увек се нашао понеки ђакон Авакум, који је орловски кликтао кроз све народне поноре и тмине:

Нема лепше вере од хришћанске!

Срб је Христов – радује се смрти!

Загледајте у нашу историју: дужност светосавског свештенства увек је била и заувек остала: кроз временско водити народ бесмртном и вечном; народну душу и народне идеале прилагођавати не духу времена, већ духу светосавске вечности и бесмртности; не повијати се по ветру разних саблажњивих модернизама, већ непоколебљиво стајати за народне светосавске идеале и светиње. Ко су им учитељи? – Све сами бесмртници.

Како се чува оно што је свето? – Само светошћу. А оно што је поштено? – Само поштењем. А оно што је честито? – Само честитошћу. А оно што је праведно? – Само праведношћу. А све то значи: носиоци и чувари светога и честитога, бесмртнога и вечнога, самим тим су апостоли, и пророци, и проповедници вечних вредности и бесмртних идеала. Али и страдалници и мученици ради њих. У све што је народно они су увек унослили квасац вечнога, квасац бесмртнога, квасац божанскога, квасац еванђелскога, квасац светога.

Све то диже светосавског свештеника изнад свих долинских магли и понорских тмина у сунчане сфере еванђелских висина. А са тих висина види се оно што је велико, и вечно, и бесмртно, и свето, и божанско у народној души. И светосавски свештеник у сваком човеку увек тражи, негује и подиже оно што је свето, бесмртно и вечно. Стога су за њега подједнако важни, и мили, и драги сви људи, припадали ма коме слоју, позиву, партији. Што је неко већи грешник, свештеник му поклања већу братољубиву бригу и пажњу. Јер је његов позив и дужност: наћи и спасти оно што је изгубљено. То значи: светосавски свештеник никога не сматра за непријатеља, стога и нема непријатеља. За њега сви људи представљају духовну њиву, духовни расадник. Он иште и подиже човека: и у раднику, и у сељаку, и у чиновнику, и у државнику, и у сиромаху, и у богаташу. У свакоме тражи човека, и у човеку оно што је свето, бесмртно и вечно. А тога има и у највећем грешнику.

У томе је Свевидећи Вођ и непогрешиви учитељ Господ Христос. Он је тражио човека испод свих друштвених форми и униформи, звања и позива: тражио човека у свештенику и у првосвештенику, и у цару и у робу, и у судији и у војнику, и у грешнику и у разбојнику. Христовски је: не судити о човеку по звању или положају, по партији или режиму. Човек је вечна вредност, а не његово звање, или положај, или чин. То је мерило апостолско, то и светосавско. Свети Сава је први Христовим оком погледао на нашег човека и на народ. Мерећи све Христовом мером, и судећи о свему Христовим судом, он је први спровео народно јединство Црквом и у Цркви: изједначио је себра и великаша, сиромаха и богата, цара и поданика, зато је бесмртни првосвештеник нашега народа – љубављу, светошћу, праведношћу, Еванђељем.

Свети Сава је у широким историјским размерама спровео еванђелски принцип владања над народом, принцип изражен речима које је Господ Христос упутио својим ученицима: „Знате да владари народни господаре над народима, и великаши чине им насиље. Али међу вама, да не буде тако! Него, који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде слуга. Као што ни Син човечји није дошао да му служе, него да служи и да душу своју да у откуп за многе“ (Мат.20,25-28). А у нашем народу то је практично спровео и занавек одомаћио Свети Сава. Он као да говори својим наследницима, свештеницима и првосвештеницима: владајте над народом љубављу! Владајте над њим служећи му! Владајте над њим жртвујући душу своју за њега!

Политичке партије, ћутке или отворено и у начелу препоручују или санкционишу примену силе и насиља, нарочито када су на власти. Светосавски свештеник баш са начелног еванђелског разлога не треба да припада ни једној политичкој партији. Јер ако свештеник хоће да буде светосавски свештеник; и ако првосвештеник хоће да буде светосавски првосвештеник, мора владати над народом – љубављу, служећи му и жртвујући се за њега.

Иако живе у овом свету, светосавски свештеник и светосавски првосвештеник, нису од овога света. Јер у овом свету, они живе оним светом, и по законима оног света. Чувајући вечне народне вредности и светиње они будно страже на мртвој стражи наше народне судбине и стално мисле вечну народну мисао. Они јасно знају каквога су духа: светосавског и свенародног. А припадају ли ма којој политичкој партији, не знају каквог су духа. Једно је сигурно: светосавског и свенародног нису.

Природни и души Православља и Светосавља сасвим је туђ сваки клерикализам. Јер Православље нема нити може имати жељу за световном влашћу. Световна власт, у начелу, прикривеније или отвореније, санкционише силу и насиље. А то се по свему противи Христовом Еванђељу. Свештеник или првосвештеник, који то санкционише, претвара се у инквизитора. А такво хришћанство у – инквизиторство. Само људи који не разумију дух Православља и Светосавља, могу говорити о неком „православном клерикализму“ код нас. И још: само из неразумевања духа Православља могу извесни свештеници и првосвештеници припадати партијама и исповедати њихова „начела“.

Отворено и јавно питам: ако је православном првосвештенику и свештенику у начелу допуштено припадати политичким партијама, зашто онда не основати православну клерикалну партију? Али то питање неминовно се извија у ово: да ли би свети Сава, или свети апостол Павле, могли припадати иједној политичкој партији? – Одговор је јасан: сигурно да не би. А када они не би, како онда наши свештеници могу припадати политичким партијама, а да самим тим не изгубе оно што их чини еванђелским, светосавским свештеницима и првосвештеницима?

По моме дубоком осећању и јасном сазнању: партизанство свештеника граничи издајством Светосавља и Православља. Светосавски је, православно је: свештеник, првосвештеник је духовни вођ народа, и као такав припада целом народу; стога и изнад сваке партије, изнад сваког режима на висинама вечних народних светиња и идеала. Живети ради тих светиња и идеала, њих исповедати, њих проповедати, њих чувати под свим режимима и околностима, – дужност је и позив светосавског свештеника и светосавског првосвештеника. И још: страдати за њих и умирати за њих, попут многобројних светосавских страдалника и мученика за народне светиње и идеале, и још ово: деси ли се да политички дилетанти и моралне партизанске наказе доведу у питање опстанак народних светиња и самог народа, онда је императивна дужност светосавског свештеника: да иступи као спасилац народа у улози једног новог проте Матије Ненадовића, или једног новог проте Атанасија Буковичког, или једног новог Хаџи Ђере и Хаџи Рувима.

Деси ли се да народ, у саблажњивим тренуцима своје историје, напусти своје светосавске светиње и идеале – светосавско свештенство се не сме повести за ниским нагонима народним, него високо држати заставу светосавског идеализма. Ако чак и многи свештеници, и многи епископи, изневере Светосавље, па ти останеш сам на светосавском путу, – и онда се не бој, него храбро и чврсто држи светосавску заставу до краја, до мученичког краја и радосне смрти за светосавске светиње и идеале. Јер знај: са тобом је држи он – вечни епископ Српске Цркве: свети Сава. А са њим – сва света и славна војска светосавских бесмртника, којих је пун небески свет. И непоколебљиво веруј: светосавска застава ће у српском роду увек наћи свог неустрашивог заставника, можда у неком простом сељаку или одушевљеном монаху. Радуј се што је тако! Јер је главно: да нас свети Сава не напусти. Напусти ли нас он, напустиће нас и Бог, и небо и земља, и све што је свето и честито било.

Архимандрит Др Јустин Поповић