ТРУБАЧ НА УЗБУНУ

ИЗАШЛА КЊИГА ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА!

САД СЕ ВИДИ САД СЕ ЗНА КО ТО ЋЕРДА СВЕТОГ САВЕ БЛАГО!

И КО ПРОДАДЕ ВЕРУ ЗА ВЕЧЕРУ!

—   Поговор књизи написа Проф. др Миодраг Петровић, научни саветник САНУ-

–        Предговор: Протосинђел Максим

–        Библиотека СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР

Уређивачки одбор:

       Протосинђел Максим, уредник

Протосинђел Ксенофонт

проф. др Миодраг М. Петровић

Протосинђел Наум

проф. др Драгољуб Петровић

хаџи Ђорђе Јањић

др Животије Ђорђевић

Жељко Жугић Которанин

Милоје Стевановић

Милослав Рајковић

ТРУБАЧ НА УЗБУНУ

-Осврт на књигу владике Артемија Одбрана православног исповедања вере од кривоверја   проф. др Игњатија Мидића–

А Давид рече Филистејину: ти идеш на ме с мачем и с копљем

 и са штитом; а ја идем на те у име Господа над војскама…

Тако Давид праћом и каменом надјача Филистејина… (1. Самуелова 17. 45,50)

Ево књиге која ће објаснити зашто су неки људи на чије су главе залутала епископске митре  у гневу своме изговорили нехришћанске речи или, пак, чинили хришћанину неприлична дела понашајући се гордо и самовољно, ко Голијат у време оно.

Ево књиге која ће у историји светосавске Цркве остати упамћена као каменчић из Давидове праћке који је зауставио силнике који су, подпомогнути моћницима света, кренули да руше веру богоносних отаца нашијех.

Ево књиге која ће нам одшкринути Тамнички прозор едаби иза њега чули вапај и аманет Светог Владике Николаја: Зато, Србине, знај  ово и запамти  и ходи мудро као оци твоји . Не дај свакоме да буде пастир.

Ево књиге која ће нам открити тајну монаха Тадије (псеудоним владике Николаја) који је

тугујући запевао:

Веро моја ко те уби реци?

Убише ме из олтара жреци!

            Ова књига разбија помрчину која је скривала одговор на питање зашто је морао бити извршен задатак који је издиктиран  кроз уста адмирала Фицџералда, моћника окупаторских снага на Косову, о Божићу 2010. као и страних амбасадора. Задатак је био кратак и јасан: Епископ Артемије мора бити замењен кооперативнијим епископом.

            И наравно, где господари оком ту њихове слуге скоком.

Али, те слуге су пре  Фиџералда[1]  намерачиле да то учине едаби оправдали своју веридбу са светим им оцем – папом чији ће примат, чак, потписати.

Зашто?

Зато што им је владика Артемије био препрека  на путу којим срљају у загрљај том архијеретику – папи. Тај верољуб, владика Артемије, је писао својој браћи архијерејима:

“Иако најмањи у дому Оца свога, и најнезнатнији међу браћом својом… пратећи шта се све догађа у нашој Српској Православној Цркви (па и шире у читавом Православљу)… сматрам да даље не смемо ћутати”.[2]

Зли људи и опсенари увидели су опасност од овог човека ниског раста а горостасне вере исказане речима:

”У циљу адекватног припремања за следећи Архијерејски сабор, Ми ћемо Вам, поред овог документа, још у пар наврата доставити материјале по конкретним питањима лажног учења која се предају у нашој највишој богословској школи (а и у нижима).

Вас, драги ми брате у Христу, молимо да се овом проблематиком озбиљно позабавите, како бисмо били спремни да на прави начин на Сабору бранимо чистоту наше свете вере православне”.[3] 

Овај вапај владике Артемија је запарао уши вероломних, лажних пастира, који у свом издајничком походу имадијаху за циљ да прождеру и распуде  светосавско христољубиво  стадо или да га жедног преко воде преведу и згурају у папин тор.

Ковачи зла

Да се телеграфски подсетимо:

Владика Артемије је хиротонисан 1991. године и као верно чедо свог духовног оца, Светог Јустина Ћелијског, заорава дубоку духовну бразду из које ће, кад се испуни време, родити род.

Ускоро затим, већ  1996. године, епископ бачки Иринеј Буловић који  је  завладао СПЦ  као и Богословским факултетом обећава: “Сломићу ја Артемију кичму”[4]

Четрнаест година иза тог бесомучног изустја ради се на преласку са речи на (не)дела. Тако ће, супротно канонима и Уставу СПЦ,[5] Синод СПЦ  владику Артемија разбојнички склонити са катедре и на место живог и здравог епископа, окупаторским методом поставити администраторе. Најпре Атанасија Јевтића а потом Амфилохија Радовића, који ће пробати да униште рукосад владике Артемија и распуде његова богољубива духовна чеда.

Ово безакоње је имао верификовати Сабор СПЦ јер се тако изволело осиљеном Буловићу  који на питање новинарке РТС-а (уочи Сабора):  Шта би то могло да се догоди на заседању СА Сабора…да ли је могуће да се испостави да канонски није било никаквих грешака владике Артемија…? – Буловић пресуђује без суда, мимо Сабора, без права невино оптуженог на одбрану:„Није могуће!“[6]

Али острашћеним и задојеним човекомрзјем ковачима зла ни то није доста. Они прете силом државне репресије, преузимајући, чак, у свом злоумљу улогу државног тужиоца и врховног судије:

“Уколико Виловски тврди да није одговоран за кривична дела за која је оптужен, онда се мора наћи ко је одговоран и ко ће за то кривично одговарати. На жалост епископ Артемије је свесни добровољац за ту неславну улогу“…[7]

И кад заврше прљави посао, њиховој острашћености нема краја.  О томе сведочи књига Тајна безакоња:[8]

“У дане ове,  пред очима васцелог рода нашег, догоди се чудо невиђено, чудо над чудима: супротно Уставу СПЦ, супротно Канонима, супротно људском разуму, части, поштењу, истини, достојанству… склонише са епископског трона владику рашко-призренског и косовско-метохијског Артемија (Радосављевића). Затим га отераше из Епархије, развалише му фиоке и келије, отеше и продадоше аутомобил, забранише му да служи службу Божју, да говори, да буде духовни родитељ својој духовној деци… Потом га рашчинише и протераше у егзил, уз помоћ шиптарске полиције. Све то учинише једном добром, честитом, радном, вредном, поштеном (како су говорили његови егзекутори)[9] богољубу и верном сину Светосавља, владици  Артемију који, као свети Марко Ефески у време оно, стајаше чврсто на бранику вере светоотачке. Тај свети човек, владика Артемије, беше препрека Синоду СПЦ у његовој намери да потопи брод наше Свете Цркве у смрдљивим „баруштинама, пуним муља и жабокречине духовне, које се зову милозвучним именом екуменизам.“[10]

Епископи који носе папине кардиналске прстенове и папине напрсне крстове, који  папу зову свети отац, који су припремили сахрану Православља вичу “држте лопова”!

Дали ће зли људи и опсенари напредовати од зла на горе, доводећи и себе и друге у заблуду (1.Тим. 3.13) и упрегнути државну репресију против владике РПКМ у егзилу Артемија, остаје да се види.

Но, да се вратимо књизи владике Артемија која означава почетак устанка против бешчашћа и против петоколонашке диверзије у СПЦ.

Бешчашће у Равени

Господа Иринеј Буловић и   Игњатије Мидић одлазе у Равену и тамо у име (СПЦ? Срба?) без одлуке Сабора и србског народа потписују споразум о примату папе. О, срама и грдобе!

Владика Артемије упућује Представку Сабору постављајући за Цркву преозбиљна и горућа, а за г. Иринеја Буловића (оног што му је обећао сломити кичму) неугодна  питања  и захтевајући да се спроведе одлука Сабора у иступању СПЦ из Светског савета цркава. Копија и тог документа се налази у књизи о којој је реч.

            Диверзија и злочин  на  Богословском факултету

Народ је чувар вере, кажу источни патријарси. Народ србски препознаје пастира доброг и  отвара капије својих срца и својих домова за владику Артемија и његова духовна чада (да ублажи “секирацију” Амфилохијеву: „Може да буде у неком манастиру. Али све зависи од тога ко ће га од епископа примити. У Шишатовац се више не може вратити“).

Народ србски диже катакомбе по којима се сабира бежећи од вукова у јагњећој кожи.

Једно је сигурно: Православље ће победити. У одбрану Православља у СПЦ устао је владика Артемије. Устао је  Давид  против острашћеног и неправедног Голијата.

Нека Господ буде с њим.

И нека би Бог дао да му се придруже браћа по крви и вери.

У време оно кад је Предраг Драгић Кијук био уредник Књижевних новина објављено је, у мајском броју 2004,  Отворено писмо студената Богословског факултета под насловом: Реформа Богословског факултета.[11]

                        Дакле, мудри људи су угледали издају и препознали диверзански поход богохулитеља.

На разорну рушилачку и издајничку диверзију на Богословском факултету подиже свој  глас  владика Артемије. Његов глас је остао усамљени глас вапјућег у пустињи. Епископи одћуташе.

У новој књизи владике Артемија налази се Писмо дванаесторици епископа као и  писмо упућено Сабору са три свеске аргумената на преко 300 куцаних страна и компакт диском који сведоче о диверзији. То сведочење вере владике Артемија је управо преписано у књизи која данас путује према читаоцима.

Иза тих писама настао је мук. Гробна тишина. Епископи нит роморише нит говорише. Дакле:

Сви јунаци ником поникоше

И у црну земљу погледаше.

            Ту мучну срамну тишину (јер ћутање значи сагласје, одобравање) хоће да прекине светосавски народ.

Већ две године владика Артемије стишава захтеве и молбе које долазе из верујућег народа да се његов глас отме из заточеништва патријаршијског здања, да се покидају ланци и катанци утамничене истине од стране узурпатора који су здомчали кормило СПЦ и кријући истину од народа усмеравају тај брод нашег спасења у смрдљиве јеретичке воде – у оне, дакле,  баруштине пуне муља и духовне жабокречине које се зову милозвучним именом “екуменизам” – како је говорио Иринеј Буловић пре него што одрекао себе, вере и Бога.

                                    Богословски факултет  претворен у школу за обуку неојаничара

Ко прочита књигу владике Артемија схватиће да се на београдском Богословском факултету поткопавају темељи наше Свете Цркве. Тај факултет под диригентском палицом декана Иринеја Буловића и првим солистом проф др  Игњатијем Мидићем је претворен  у полигон за обуку нових јаничара. То је како каже Проф др Миодраг Петровић “радионица зла”[12].

Они јаничари, из времена нашег робовања под Турцима, су рушили наше светиње и претварали у џамије.

Ови, нови јаничари (тзв. новотарци односно екуменистички јеретици) чине још горе: они урушавају вековни богослужбени поредак и,  уместо у џамије, претварају светиње наше (које саградише оци и праоци наши) у пећине разбојничке.

            Они јаничари су слушали завијање оџе и клањали се не знајући коме и зашто.

Ови нови јаничари цепају завесе, разваљују свете двери, руше свете иконостасе, ругају се светоотачком Предању, мислећи да Богу службу чине, проповедајући безумље о “два плућна крила”, имитирајући своје учитеље и идоле који папу зову “свети отац”, дивећи се “мудрости” бесомучних, клањајући се носиоцима папиног прстења и напрсних крстова, поштујући самопроглашене екуменисте и бискупе који клече по католичким катедралама на молитвама са јеретицима и онима што нас понижавају и срамоте сликајући се, ко слепци, испод иконе блаженог им, а ускоро и светог им (тамо њима) Алојзија Степинца…[13]

Када су Турци узимали данак у крви, србске мајке су у сузама и очају запомагале: Раде, сине, не заборави мајку своју… Илија, Илија… На жалост Илија је постао јаничар Алија.

Сада србске мајке не запомажу, не јаучу, не роне сузе  кад им синове одводе у неојаничаре да их обуче да се одроде, да се расрбе, да се удаве у јереси екуменизма. Нису ни свесне, веселнице, да добровољно дају данак у крви.

Једна дивна народна песма појем својим тугује тугу преголему:

У вихору као ватра
бојевима љутим вођен
палио је један ратник
село где је рођен.

На огњишту пусте куће
плакала је једна стара
изнад ње је сабљу диг’о
ратник који хара.

Не диж’на ме руку сине
ако своје јаде знадеш
мајка сам ти јер препознах
изнад усне младеж.

Нека нова песма ће певати како је неојаничар поубијао душе својих најпречих сурвавши их у јеретичку погибао, како је порушио иконостас, како је ћушно целивајућу икону, како је развалио двери и на њих више премудрошћу не пази, како је поцепо Јефимину завесу, како се руга светоотачком предању, како папу зове свети отац, како целива прљаве руке које носе папин прстен, како је погазио веру и наду и аманет ђедова својих … Како је навуко проклетство на себе и на дом свој… Само да ли ће ојађена србска мајка препознати свога сина маскираног[14] у камилавку и мантију, сина који хара и разара вековни поредак, аманете и предања? Да ли ће,  стићи да сузу пусти? И да ко Јевросима изусти: Боље ти је сине сагубити главу него своју огрешити душу.    

Турци су србске дечаке отете данком у крви одводили у ађами оглан школе.

Сада, модерним данком у крви,  дечаци-добровољци одлазе   на Богословски факултет, па на полигоне у Студеницу, Ковиљ…

Онда су  бекташи  били војни свештеници за јаничаре.

Сада су  неојаничарима духовници и учитељи Игњатије Мидић, католици из Загреба, Иринеј Буловић и други, који су уместо апсолутне покорности султану – апсолутно покорни и одани светом им оцу – папи. Тамо они, што каже народ. И далеко им лепа кућа.

Земајле су у замену за оданост и пожртвовање јаничари  добијали привилегије и бенефиције, па им се милило да руше кубета и дижу минарете.

Модерни јаничари добијају најбоље парохије, старешинства у манастирима и црквама иако нису кадри три козе сачувати, па им се мили да склањају целивајуће иконе, да цепају Јефимине завесе, да разваљују иконостасе, да наговарају народ да се причешћује на суд и осуду, без поста, исповести, покајања…

Необавештени родитељи се радују  што ће им син-поп проживети изобилно (на земљи). Нешто им се не даде да  се сете душе своје и душа синова својих.

Говорећи да су мудри полудеше (Рим. 1. 22)

            Епископ Игњатије Мидић, уз благослов свог декана Иринеја Буловића, руши темеље Православља учећи своје ђаке небулозама од којих ћемо навести само неколико у најкраћим цртама.

Али да не саблазнимо читаоце наглашавамо да су та трабуњања књигом владике Артемија разбијена у парам парчад снагом православне догматике и светоотачког учења. Ево неколико накарадних вероодступничких произвољности  г. Игњатија Мидића, којима трује душе и ум младих богослова бесомучно им говорећи:

-да је по цркву штетно и погубно када се обраћа пажња на грех, на етику, на крст, на избављење од ђавола и искупљење од греха, са циљем да нам Бог опрости грехе;

-да циљ хришћанства није испуњавање заповести Божијих и чување моралног закона;

-да су се православни свезали за прошлост и тако доспели на маргине цивилизације и историје;

– да суштина Цркве није у испуњавању заповести Божијих;

-да ако је Црква ту да чува Божанске законе, и ако се хришћанство схвата као испуњавање моралних норми и моралних закона, онда човек нема потребе за Црквом;

-да посматрање хришћанства са становишта испуњавања заповести Божијих катастрофално разара Цркву. Последице таквог схватања су трагичне и катастрофалне по живот и постојање;

-да  верницима који налазе сигурност у бесмртности душе Бог није потребан;

-да је погрешно  веровати у нешто што је било у прошлости;

-да наш задатак није да видимо шта су свети оци рекли, него да протумачимо шта су хтели да кажу;

-да није задатак догматике да понавља оно што је Црква рекла и дефинисала, или што је Господ рекао у Светом Писму;

-да се Богу Оцу  хришћанин може молити само на литургији, никако изван литургије (то значи да молитву „Оче наш” не треба изговарати изван Литургије);

-да је етички гледано Христос  много грешан, јер су многи Његови поступци етички гледано били грешни, за шта су га Јевреји и оптуживали;

-да је  Бог  створио човека, а да га претходно није питао. Тако је Бог наметнуо човеку Себе, све људе и читаву творевину и тиме угрозио човекову слободу;

-да човек осећа природну нетрпељивост према Богу, родитељима и свему створеном, јер све то није производ његове слободе. Зато је било природно да човек каже Богу „не“;

-да светост нема везе са етиком (испуњавањем заповести Божијих) и да се светост погрешно схвата као подражавање Христа;

            –да православна теологија гледа на човека као на бајку,  да га је окитила  моралним врлинама, а уствари кад га добро истресете видећете да смо сви лицемери и сви смо катастрофа од људи на моралном нивоу;

– да смо сви  ми свети, без обзира на наше грехе;

-да су сви чланови литургијске заједнице у рају, без обзира на то колико су грешни;

-да је  хомосексуализам  природан као и брак;

-да у Цркви има много неморалних светитеља, којима би, етички гледано, требало судити због онога што су радили у животу, почевши од светог Илије, па до краљева и царева византијских, свете Ирине и наших царева и краљева, и уопште свих;

-да је на карневалу и у позоришту, али и у свакодневном животу, ношење маске позитивна појава. То је предокушање слободе у односу на све могуће законе постојања. Човек свакога дана ставља различите маске са циљем да буде слободно биће чије постојање зависи од његове слободе;

-да кад храниш гладнога, он на крају умре. Дакле, тиме не можеш да му решиш проблем и тако даље и тако до пакла.

Да ли је због не пристајања на горње и многобројне хуле г. Игњатија и његових подржаваоца, владика Артемије од стране папиног вереника Амфилохија понео епитет “омађијаног и дрогираног” или је учињена замена улога у овој срамотној представи? У овом циркусу у који издајници вере хоће да претворе нашу мајку Цркву?

***

            Један старац у Драгачеву ми је испричао како је у селу био један недотаван младић кога нису могли да ожене, јер где год га поведу да питају за ђевојку он нешто сулудо излупета и девојчини родитељи схвате да то није прилика за њихво чедо. Тако нађу неки изговор: нећемо још да је удајемо, загледалала се у комшију и сл.

Елем, једнога дана, кад су пошли у једно удаљено село где их нико не познаје, отац саопшти сулудом сину да једне једине не проговара док га он не очепи ногом испод стола. А до тада, вели му отац:

-Добро размисли и кажи нешто озбиљно, крупно и то што краће.

Кад се разговор међу потенцијалним пријатељима приводио повољном исходу, вели девојчин отац:

-Добро, драги пријарељи, да видимо шта вели будући младожења.

Отац га очепи – а он будући да је кроз прозор угледо велику качару од брвана, а имајући на уму да му је отац сопштио да каже нешто крупно – вели:

-Јој народе, кад би она качара изгорела колика би то жишка била!

На то ће отац:

-Не вреди пријатељу драги: Будале се не сију саме ничу.

***

Слика из ове приче ми се  мотала пред очима док сам слушао и читао предавање г. Игњатија Мидића. И као да видим час њега, час Атанасија Јевтића како се надгорњавају ко ће од њих изговорити “крупнију” небулозу и Иринеја Буловића како их осокољава  климоглавом, и Амфилохија Радовића како им аплаудира.

Особито их репрезентује ова мисао професора-доктора-епископа (!?!) Игњатија Мидића:

            „Ви не прихватате наше аргументе и тиме показујете да сте тупави“. [15]

Јадни наши Богослови који нису тупави.

А нама, који  смо тупави, намеће се питање: Шта да радимо кад се сретнемо са човеком који на себи носи свештеничке одежде, а у себи “учење” Игњатија Мидића и његових сатрудника који бацају кукољ по светосавској њиви?

Шта да радимо?

Бежимо браћо!

Као што нас учи Свети Марко Ефески:  „Бежите, дакле, од њих, браћо и од сваког општења са њима. Такви су лажни апостоли, лукави посленици прерушени у апостоле Христове, што није чудо, јер се и сам сатана прерушава у анђела светлости. Није онда дакле, никакво чудо што се његове слуге претварају као слуге праведности, чији ће крај бити по делима њиховим… Но како вам је светим апостолима одређено, стојте држећи предања која сте примили, како писана тако и неписана!“

Будимо опрезни према свештеницима који су задојени злословљем проклетих(?) људи попут Игњатија Мидића који руше иконостасе по србским светињама које саградише оци и праоци наши, који се ругају вековном богослужбеном поретку, који искривљују православно учење…

Да ли употребих прејаку реч – проклети?

Потражимо одговор код оних чију науку искривљују и погане ови прелешћени људи – код светих апостола:

”Као што смо још пре рекли, и сад опет кажем: Ако вам ко проповеда другачије еванђеље  него оно што сте  примили,да буде вечно проклет” (Гал. 1.9)

       Чини се, да ће свако ко прочита књигу владике Артемија, размислити добро о најмање пет ствари:

1.Свки хришћанин који Игњатија Мидића и њему сличне буде и даље држао за епископе, мораће да се суочи са питањем да ли се свесно одриче  Бога!?!

Јер, овако говори Господ: ,,Да нисам дошао и говорио им, не би имали греха. Али, овако немају изговор за свој грех” (Јн. 15.22).

Господ је преко продужене руке апостолске – владике Артемија – дошао и проговорио нам да се чувамо вукова у јагњећој кожи тј. јеретика у владичанским одеждама. То је рекао епископима СПЦ, а шест година после њиховог ћутања (које би могло значити сагласје или одобравање јереси?!) ево и народу Божјем (који је свагда био чувар вере!).

2. Свако ко и даље од вероодступника и вероломаца попут Игњатија Мидића и њихових ментора буде узимао благослов, будући да су они од нас пребегли у јеретике, мораће се упитати: да ли тиме на себе навлачи проклетство!?!

Јер, 32. правило Лаодикијског Сабора овако заповеда: Не треба примати јеретичких благослова, јер су они више злословља (тј. проклетства) него ли благослови.

3.Свако ко прочита наведену књигу нека се не угледа на оне епископе који су за сејача злог семена по светосавској њиви сазнали и ћутали. Него нека не ћути ни часа више.

Јер: ,,Ћутањем се издаје Бог”! – вели Свети Григорије Богослов.

4. Свако ко, после сазнања како рушитељи Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве разарају њене темеље, пође код њих на богослужења и сабрања, нека се претходно присети светоотачких упозорења да је проклетство ићи за вероодступницима и нека се удуби у смисао речи Псалмопојца: ,,Благо човеку који не иде на веће безбожничко, и на путу грешничком не стоји,  и у друштву неваљалих људи не седи, него му је омилио закон Господњи и о закону Његовом мисли дан и ноћ! Он је као дрво усађено крај потока, које род свој доноси у своје време, и коме лист не вене: што год ради, у свему напредује. Нису такви безбожници, него су као прах који расипа ветар. Зато се неће безбожници одржати на суду, ни грешници на збору праведничком. Јер Господ зна пут праведнички; а пут безбожнички пропашће.” (Пс. 1. 1-6)

5.Свако ко је видео какав јеретички отров је засејан у душе младих свештеника, и оних старих који су се одрекли пређашњег живота и вере и почели да новотаре трчећи за привилегијама, мораће добро да размисли да ли треба и да ли сме да слуша њихову проповед, да узима њихов благослов, да из њихове руке прима свете тајне… И да, пуштајући их у домове своје, размисли да ли му доносе благослов или проклетство, тј. да ли су то пастири добри или вукови у јагњећој кожи.

Сваки православни Србин, сви синови и кћери светосавља, мораће да бирају између Бога и ђавола, између части срамоте, између светлости и таме, између живота и смрти – како нас учи Свети владика Николај.

Брате Србине и сестро Српкињо,

            Пре него што упуштиш у кућу свештеника распитај се да ли је то пастир добри или вук у јагњећој кожи!

            Расуђуј  да ли ти он доноси благослов или проклетство, имајући на уму поменуто 32. правило Лаодикијског Сабора.

            У том расуђивању помоћиће ти душекорисна књига владике Артемија.

            Читај је и спашавај душу своју и ближњих твојих. Спашавај спомен на претке своје, спашавај част своју и достојанство потомцима својим.

            Твоја мисија је да чуваш и сачуваш веру отаца твојих и да је неукаљану предаш у аманет потомцима твојим.

            Нека би ти, у том благочашћу, Господ био на помоћи.

            Амин.

            Београд, 5. 3/ 20. 2. 2014.                                                                    Милоје Стевановић