Владика Артемије на ТВ Дуга 2 (видео)

Гост ТВ Дуга, у емисији Православље Данас, био је Епископ Артемије.

Ово је друга у низу емисија које ће бити емитоване на ТВ Дуга, са темом – Епархија рашко-призренска са Владиком Артемијем на челу.

Тема емисије у прилогу је Екуменизам.

Преузето са сајта ЕРП и КМ у егзилу

У наставку погледајте транскрипт емисије

Eпископ Артемије на ТВ Дуга 1-4-2012 Разговор са Његовим Преосвештенством г.Др Артемијем у

Разговор са Његовим Преосвештенством г.Др Артемијем у

емисији „Православље данас“ (Тв „Дуга“) –друга емисија у

серијалу, снимана 29.2.2011., а емитована 1.априла 2012. као прва

емисија „ О екуменизму“

Ђорђе Таракчија:

Помаже Бог, поштовани гледаоци, ево још једно издање

серијала „Православље данас“. И овога пута имамо изузетну

част и задовољство, а надам се, и не само да се надам, него сам

и убеђен, да сте сви Ви, поштовани гледаоци…, да сте пресрећни,

бар на основу Ваших реакција, које су стигле у емисију, да

поново чујете, видите и чујете, прави глас, правога Владике.

Дакле, у гостима смо код Његовог Преосвештенства, Епископа

Рашко-Призренског, г.Артемија.

Преосвећени, помаже Бог. Благословите све нас и наше гледаоце.

Владика:

Бог помогао.Да Бог благослови све.

Ђорђе:

Хвала, Преосвећени Владико. И, наравно, аутор капиталног дела

везано за канонизацију Његоша, мој побратим, Стојан Мандић.

Стојане, помаже Бог и добродошли.

Стојан:

Дао Господ Својим Промислом да смо кроз нашег Преосвећеног

Владику добили благослов да наставимо, а имамо и шта.

Ђорђе:

Хвала, брате Стојане.

Ако памтите шта сте видели у прошлој емисији, Његово

Преосвештенство, Владика Рашко-Призренски, г.Артемије,

споменуо је оца Симеона , речима (цитира) : „Аеропаг, Врховни

Суд Државе Грчке, утврдио је да не постоји никакав повод, ни

разлог, за изручење оца Симеона Виловског Србији, јер све

што се приписивало оцу Симеону, Ареопаг је закључио да су

политички разлози и верска убеђења, јер се он , заједно са мном,

борио за те циљеве, односно за Косово и Метохију, и за наш

народ….Да су у питању политички циљеви и верски разлози, и да

као такав не би имао праведно суђење у својој земљи, јер, а то ћу

Вам рећи касније“, и даље Вас цитирам, Преосвећени, „…то ћу

Вам рећи касније, мало унатраг, пре овог аспекта, да сам сметао

на Косову и Метохији за спровођење међународних циљева, и

одузимање Косова, ја сам , нема сумње, сметао и многима на

чисто Црквеном плану, јер сам се борио, и остао непомирљиви

борац против екуменизма, против дружења и унијаћења са

разним јеретицима, протестантима, и каквим не све другим…“

Ето, Преосвећени, по Вашој жељи, по Вашем благослову, биће

тема за ову емисију, биће управо та пошаст, како то виде многи

Православци, екуменизам.

Наравно да ћете Ви бити највише заступљени, и највише

говорити о екуменизму. Ја ћу себи дати за слободу само да

кажем једну-две реченице. Екуменизам, сад, ово…“грчка реч,

итд…представља настојање око помирења, сарадње и зближавања

и јединства Хришћанских цркава“.. да ја не мудрујем. И да сад не

читам ово шта сам нашао…

Преосвећени Владико, ево, ја ћу Вас замолити, у име наших

гледалаца, и у наше име…тема нека буде екуменизам, па реците

слободно све што желите.

Владика:

Да…Хвала Вам на тим уводним речима. Ја бих се надовезао на

прошлу емисију, у којој смо говорили углавном о односу према

Косову и Метохији, о нашем ангажовању на одбрани Косова и

Метохије, нашег народа тамо, као и Косова и Метохије у Србији,

што би био онај аспект према одлуци Ареопага да се ради о

политичким разлозима, а данас о верским убеђењима.

Хтео бих да додам само, ту је доста речено о архимандриту

Симеону, али морам да кажем да су и други сарадници, који су

у то време ту били са нама, и помагали мени у нашој борби за

Косово и Метохију, такође претрпели, да кажемо најмање речено,

непријатности, али и велике последице. Рецимо, г.Суботички

је провео 11 месеци у притвору, па је пуштен због недостатака

доказа. Госпођа Гордана Марковић, која је такође била наш

сарадник велики на очувању културне баштине на Косову и

Метохији, и она је остала без радног места. Тако да су сви они

који су на било који начин били у контакту са нама, као наши

сарадници, они су пострадали као и ја. Наравно, то мало ко зна,

али има време(на) да ће се и то све разјаснити, и казати, када буде

требало.

Данас је, као што рекосмо, тема- верска наша убеђења, односно

став према екуменизму, према онима који следују тај пут, и

труде се да дође до тог екуменског зближавања и сједињења

такозваних Хришћанских цркава. Кажем такозваних, зато што

према Символу вере, коју исповедамо свакога дана, на Светој

Литургији, и у свакој другој прилици, ми верујемо у Једну, Свету,

Саборну и Апостолску Цркву. Не постоје, дакле, многе цркве,

које би требало да се уједињавају, јер Православна Црква је Једна

и јединствена Црква Христова, и Она нема потребе да се…нити је

могуће да се са било ким сједињује и уједињује.

Постоје Хришћанске заједнице, које су кроз векове отпадале од

те Једне, Свете Саборне и Апостолске Цркве, одлазећи у разне

јереси и заблуде.

Ми се молимо за њих да их Бог присаједини Својој Светој и

Саборној и Апостолској Цркви. Не- да се сједине, јер сјединити

значи да свако остане на оном што јесте, а да направе нешто

треће, што уопште није могуће учинити. Према томе, када

говоримо о екуменизму, главни циљ тога екуменизма је управо

брисање свих разлика које постоје између Истине и лажи, између

Бога и ђавола, између Светлости и таме. То је немогуће- ту

разлику избрисати, и свести на нешто треће. Дакле, екуменизам

има своју историју,… можда ће бити неко питање у вези

тога…Оно се зачело као идеја у протестантском свету крајем

19.века, доживео је свој развој у првој половини 20. века, да би

негде средином 20.века доживео екуменизам своју метармофозу,

јер је прешао, екуменизам, у Светски Савет Цркава, који

обједињује неких двеста тридесет и нешто, ако не и више,

такозваних цркава. И, ако знамо да постоји само Једна, Света,

Саборна и Апостолска црква, нажалост, у том екуменском

покрету учествовале су, и даље учествују, званично све

Православне Помесне Цркве. То је проблем за себе, али о томе

ћемо, вероватно, нешто касније рећи.

Ђорђе:

Хвала, Преосвећени Владико. Ја бих хтео још нешто

да Вас питам. Ево, овде, имам пред собом вест, која је

објављена 2. јуна 2011. године. Извор-„Вести-онлајн“. Стоји

овако: „Римокатолички и Православни богослови су се, на управо

завршеним састанцима,“ рекох, вест је од 2. јуна 2011. Дакле: „…

три највеће Хришћанске цркве су разговарале о превазилажењу

шизме из 1054.г. и о постизању поновног пуног јединства,

итд…Експерти су били сложни у Бечу да би ове, римокатоличка

и Православна Црква, могле постати „сестринске“ цркве, које

признају римокатоличког папу као своју титуларну главу. Дакле,

на управо тада завршеном састанку у Бечу, најавили су напредак

и приближавање те две Хришћанске Цркве, које би ускоро

могле да постану „сестринске“, да признају папу „за врховног

поглавара“. Представнике СПЦ-е је предводио Владика бачки,

Иринеј Буловић. Представници две највеће Хришћанске цркве

су на претходној седници у Бечу разговарали о превазилажењу

велике шизме.“

Владика:

Да, што се тиче екуменизма, морамо да кажемо да постоје две

врсте екуменизма- протестантски вид екуменизма, који је и

започео, и у коме, као у Светском Савету цркава, учествују

све протестантске демонинације, и Англиканска црква , и

све Православне Цркве, Помесне Православне Цркве; док

римокатоличка црква, такозвана римокатоличка, није органски

члан екуменском Светског Савета Цркава. Она води свој посебни

вид екуменизма, јер управо она настоји на томе да је она једина

црква Христова, и очекује да се све друге цркве присаједиње њој.

Што се тиче дијалога између Православне Цркве и римокатолика,

о којима сте Ви нешто сада прочитали, треба рећи то, да дужи

низ година, Православни теолози, представници Православних

Цркава, не само они који учествују у том екуменском дијалогу,

него чак и поглавари Помесних Цркава, отворено римокатолике

називају „сестринском црквом“, и на тај начин је стављају у исту

раван са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом, што

је одступање од Православног става и Православног учења, да

постоји само једна Христова Црква. Јер, Црква је, по дефиницији,

Тело Христово, а Христос је Глава Цркве. Под једном главом

може да постоји само једно тело. Ако би било могуће да постоји

више тела, а једна глава, то би било неко чудовиште, и не би био

нормалан и природан организам. Зато, не може се говорити о

такозваним „сестринским црквама“. Сестринске Цркве су само

Помесне Православне Цркве, оне између себе, које обједињује

једно верско и догматско учење, једно Литургијско Богослужење,

и оне су због тога и сестре, јер све заједно представљају ону

Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Све друге групације

и деноминације, без обзира на њихову бројност, или не знам на

шта друго, не могу се називати, и нису, сестринске цркве.

Ђорђе:

Хвала Вам, Ваше Преосвештенство.

Малопре сте споменули…не малопре, него у неколико наврата

сте употребили реч „Светски Савет цркава“. То је настало негде

1938. у Утрехту, настао је „Светски Савет цркава“. Или, како мој

брат Стојан не би волео- „World Counsil of the Churches“. Видимо

овде, из ових докумената које сам нашао, да имамо и нашег

представника у томе. То је свештеник, доктор Предраг Пузовић.

Шта нам можете рећи на ову тему?

Владика:

Па, знате како је…Светски Савет цркава је, као такав, формиран

негде 1948.године. Али, и тада су се неке Православне Помесне

цркве одмах укључиле као органски део тог Светског Савета

цркава, док СПЦ је дуже време одолевала том притиску, и тек

1965. и она је приступила, и постала органски део Светског

Савета цркава. Од тада представници СПЦ учествују на свим тим

конференцијама, или скуповима, тога Светског Савета цркава,

где присуствују углавном поједини епископи, које одређује

Синод, док господин Пузовић, ја не знам у каквој је функцији он

као стални представник тамо.

Но, без обзира на то, то је један велики проблем, не само за

нашу Српску Православну Цркву, него за Православну Цркву у

целини. Јер, екуменизам, по Светом оцу Јустину Ћелијском, је,

како је он назвао, свејерес, јер она обједињује у себи све јереси

Цркве Христове, које су се појављивале током многих векова. У

њој су сада све обједињене управо у томе што не праве разлику

између Тела Христовога, и оних делова који су се од Њега

одвојили кроз векове.

Ђорђе:

Најлепше Вам хвала, Ваше Преосвештенство. Ево, да Ви мало

предахнете, обратићемо се свом брату Стојану. Наравно, он има

много што-шта да каже у вези екуменизма.

Брате Стојане, да ли, када је екуменизам у питању… ‘Ајде прво

да кренемо овим редом…Реци прво о екуменизму оно што ти

желиш, и оно што ти имаш спознају, па ћемо наставити.

Стојан:

Имам доста тежак задатак, иако је то истовремено и почаст, али

тежина претеже почаст, то је- да говорим после оваквих ријечи и

оваквог знања, које је само увод од Преосвећеног нашег Владике

Артемија, који је био и остао онај, који је „кадар на страшном

мјесту постојати“, у битки непоколебивој, неодступној, битки за

чистоту Светог Православља. А, то је задатак сваког словесног

бића на Земљи, поготову крштеног, отрежњеног, пробуђеног од

превара и лажи змијских. Нажалост, чињеница је, али била је увек

у историји, да је, по речи Господњој, Његово стадо малено. Зато

у Јеванђељу и каже:“ Не бој се, стадо малено“. Не каже- не бој се,

стадо велико, јер, велико је оно антихристово, бројчано гледано,

а суштински, по значају, наравно, то је у обрнутој сразмери. Оно

стадо, које је Свети Владика Николај назвао „ јаком странком“ у

свијету, а то су сви који не живе по Христу, насупрот ових који

живе, који настоје да живе, по честитости. Зато кажем, тешко је

после његових ријечи бити компетентан и валидан саговорник,

али, по молитви, и по вјери, обраћам се Господу. Дух Свети ће,

надам се, да ме упути шта је најпрече, и шта је најважније рећи, а

да, док Преосвећени одмори своје грло, и своја чиста уста, да би

наставио…ја ћу да кажем још простије, јер сам мирјанин, нисам

рукоположени свештенослужитељ, ни један свештенослужитељ,

али, као мирјански вјерник, који настоји говорити само оно што

је по Христу Богочовјеку, а све друго је, зна се, да је лаж. Јер,

наш задатак је битка за Истину, а Истина је једино од Имена

Божијега. Истина је темељ на којем почива Црква, једна једина

Црква постоји- ово је већ неколико пута у самом овом уводном

дијелу казао наш Епископ Рашко- призренски Артемије.

Постоји, дакле, само једна Христова Црква, како је на

Васељенском Сабору утврђено да се говори. Све друго, макар

за јоту кад се извади и одузме од тога, то већ није Истина, него

је лаж; то већ није Црква, него је јерес; то већ није Црква, него

је отпадништво. И сам израз „екуменизам“, како се он данас

замишља, не у свом буквалном значењу, као што је

Преосвећени објаснио…почетак је у протестантизму. Друго

крило је Ватикан, то је друга змијска глава. Јесте превара,

која настоји да нас преведе жедне преко воде, преко воде

Христовог Бесмертија, која жели да подметне, миксањем ријечи

и израза, некакво удруживање. Какво удруживање!!? Резултат

тога удруживања, морам да поновим онај прекрасни, и онај

фигуративни израз Преосвећеног Владике- било би чудовиште.

Када би се испод Једне једине Цркве Православне, Која је

Христова, појавило више тијела- то би била нека авет, то би била

сподоба, то би било нешто што би било наказа. У нашем народу

се каже наказа, нека накарада.

Дакле, свака прича о томе је излишна. Али ми смо… У битки

ће да …у поднебесју ће да упливише лукави, онај који је

творац лажи, отпадништва од свога Господа. Нама је ова тема

наметнута, коју ми никада међу се не бисмо причали. Али,

будући да живимо у свијету, који хоће да протури лаж за истину,

и да се, под видом некаквог уједињења… Кога уједињења!!?

Замислите да имате у кући домаћина са 10 синова. Девет синова

се одметне, као барабе, као битанге. Овај један остане послушан

њему. И онда, сад ове барабе, битанге, намећу да се ујединимо, да

опет будемо скупа, да будемо „сестринске цркве“.

Ја бих волео више о овом да кажем….Има се шта рећи. Нећу да

одузимам вријеме Преосвећеном Владици у нашој емисији. Хоћу

само да кажем да све те лажи и преваре правога Православца,

који је крштен, као што сам рекао, и жели да живи по Христу, а

по Светом Ави Јустину Ћелијском, један од првоучитеља после

Христа Бога, нашег непосрнулог данас Вл.Артемија, је казао да је

све то удруживање, значи удруживање јеретичких отпадника, то

значи- једном речју- свејерес.

Нас , преко воде бесмртија Христовог неће превести, док год

траје оваквог епископа,… једног монаха, негде у збијегу, у

планини, сачуваће се вјера Православна.Она ће се сачувати, а ово

су све трикови, преваре, подвале антихриста, у антихристовој

кухињи скуване прелести, које желе и хоће да Једну Цркву

Христову, Православну, униште, разбију, и да ми идемо под

крило- кога?, оног који је себе прогласио…Ватикан…да је једини

на Земљи замјеник Христов, да он, значи, има право да откупљује

гријех, да опрашта гријехе. Буди Бог с нама, што каже о. Жарко,

о томе је међу Православцима сувишно причати. Али, ево ми

морамо о тој теми причати, јер нам је ова тема наметнута, ми

морамо бити битку до последњег издиханија, то јест, до изласка

душе из тијела.

Ђорђе:

Хвала, брате Стојане.

Преосвећени Владико, ја овде имам још један папир, односно

један текст, који је објављен 9. маја 2011. Да ли је можда ово

један од разлога који представља непремостиву препреку за

уједињење било какво верско? Наиме, „Вечерње новости“ су 9.

маја…симболика! на Дан победе!…објавиле текст:

„Папа Јован Павле Други три пута је био у Хрватској, али

се никада није, и поред изричитих захтева СПЦ-е, посветио,

нити посетио Јасеновац, јер се, наводно,, још нису стекли

услови“. Из тог еуфемизма – „још се нису стекли услови“-

крије се заправо незадовољство још увек доброг дела епископа,

односно .оне….столице према Српском народу у Другом

Светском рату, али и у ратовима , који су после били. Посебно се

односи на „благослове“ које је римокатоличка црква тада давала

Независној и усташкој НДХ. Да ли се овде, можда, негде крију

разлози неких незадовољстава, и шта се дешава у самом врху

СПЦ-е када је у питању евентуални долазак или недолазак папе

на обележавање годишњице Константина?

Владика:

Мислим да смо врло брзо прешли преко суштинских питања на

ова питања односа, конкретно- историјска питања.

Ђорђе:

Слажем се, извилите Ви, само наставите где смо стали. Само

изволите.

Владика:

Ја бих да још останемо на догматском пољу, јер, све то што

је објављено, и што се објављује толико много по медијима,

није…без обзира колико је то за нас битно и значајно, али

за питање екуменизма има нешто далеко претежније. То

су догматска питања- то значи: исповедање праве вере или

одступање од те вере.

У циљу неког приближавања појављују се разне теорије, најпре

у протестантизму, а онда је то прихваћено од стране такозваних

Православних екумениста, да се говорио о теорији грана, то јест,

Христова Црква је једно стабло, а онда постоје многе гране, које

између себе сачињавају круну тога стабла. Или пак, говори се у

новије време о 2 „плућна крила“, мисли се на Православну Цркву

и на римокатолике. Што је све у циљу замагљивања проблема и

бежања од суштинских питања.

Говори се најчешће: „Заборавимо оно што нас дели, гледајмо

на оно што нас сједињује, оно што је још увек остало. Међутим,

управо оно што нас дели јесу најсуштинскија питања, и она се

не могу прећи и превазићи. Зато и у тим теолошким дијалозима,

где се настоји неким помирљивим тоном, или снисхођењем, или

компромисима, доћи до неких закључака, које потписују онда обе

стране. То није прави пут проповедања, исповедања своје вере,

него, како каже Св. Максим Исповедник, да „помагати некоме

ко је у заблуди да остане у заблуди, у којој се налази, није љубав,

него човекомржња“. Љубав је, како говори отац Јустин, „оно што

ближњем осигурава Живот Вечни“.

Ако ми отворено не говоримо нашим саговорницима у том

дијалогу да су они на погрешном путу, да они исповедају лажну

веру, да та вера није спасоносна, онда ми, у ствари, помажемо

њима да остану у заблуди у којој се налазе. А, у осталом, онда

преступамо и заповест директну, заповест Апостола Павла ,

који каже изричито: „Човека јеретика, после првог и другог

саветовања, клони се.“ Међутим, ови дијалози трају деценијама и

годинама. ЧЕМУ ТО!!?

Ако смо им једном, или други пут, казали Истину Коју треба да

кажемо, даље нема потребе да се разговара. Разговара се да би се

дошло до тога, до заједничких тих, да кажем, докумената, који

на неки начин бивају прихваћени и од стране једних, и од стране

других. Али, то није сједињење у вери, јер разлике остају и даље

које су постојале.

Још нешто да кажем. Постоји и теоријски екуменизам, то је ово

о чему смо говорили до сад, а постоји и практични екуменизам,

екуменизам који се делима исповеда. Углавном овај практични

прати онај теолошки дијалог, јер на тим свим скуповима, где се

воде ти теолошки разговори, долази до кршења Светих Канона

и Светог Писма. А, Канони изричито захтевају и забрањују да

се Православни моле са неправославнима, па макар то било и

приватно, у кући. Не чека се да буде заједничко богослужење,

него и та обична молитва у кући је забрањена Светим Канонима.

И за онога ко то чини, Свети Канони предвиђају рашчињење,

и искључење из Цркве. Међутим, наш народ можда не може

да прати толико дубину ових богословских теорија и дијалога,

шта ја знам…, та догматска питања…јер није много упућен.

Очигледно му је то кад види да се неки наш епископ, или уопште

из Православних Цркава, састаје са папом, моли се заједно,

благосиљају заједно народ, или да чак и у Јеврејски синагогу

одлази, и пали свеће на Јеврејски празник, што је изричито

забрањено, и такав преступ повлачи за собом рашчињење.

Значи, имамо теоријски екуменизам, а имамо и практични

екуменизам, јер, кроз то се највише утиче на народ, јер народ,

будући да не познаје догматске разлике, када види да се заједно

моле Православни и неправославни, стиче утисак да је то

свеједно, да може овако и онако. Тако, постепено, долива се вода,

и то нечиста вода, у Православно вино, које више није вино, и

није за употребу.

Ђорђе:

Хвала Вам, Преосвећени, следеће што бих желео да Вас питам,

пошто нам је већ тема екуменизам…Ја сам овде наишао на

податке, и, ево, како сам ја то прочитао, и наравно, на прво

читање тако схватио- он је схваћен као нешто лепо. Шта се то

десило са њим, или је он тенденциозно тако образложен?

Кажу овде…почетак екуменизма… јавља се 1805. неки

протестантски мисионар, Вилијем Кири, заложио се за опште

уједињење. Он је био мисионар у Африци, па је видео различите

цркве и размишљао је, па је хтео све да уједини, да помогне. Да

ли је то била маске, или је то била искрена намера?

Још једно питање везано за ово- Недавно након тога, што је мени

помало необично и сумњиво, у Лондону је 1837.г. основано

Хришћанско удружење за младе мушкарце, а непосредно након

тога, Хришћанско удружење за младе даме. Има ли ту неких…?

Мени то звучи помало настрано- зашто за младе мушкарце…Па,

хајде да кренемо редом, …и да ли је тај Вилијем имао злих

намера?

Владика:

Не…Знате шта, то се родило у протестантском свету, тамо је

требало и да остане. Нека они решавају своја међусобна питања

на начин који њима одговара. Проблем је што је та теорија

наметнута и Светој Православној Цркви, а што је Црква то

прихватила да учествује, и да игра у том ђавољем колу.

Што се тиче тога у Лондону, то су детаљи којима се ја нисам

бавио, нити знам зашто је једна друга организација… то је

покушај да се нешто ради, да се решавају…често пута црква

се стави у положај да решава сва социјална питања, онда

она престаје бити Црква, као Тело Христово, као Она , која је

задужена, или којој је дата благодат Божија да људе преводи у

Живот Вечни, да им осигурава Царство Небеско, него се жели да

се претвори у једну обичну организацију, која решава сва могућа

социјална питања. Наравно, Црква не бежи од тога, него само

има приоритет. Приоритет су та догматска питања, и питања

вере, чистоте вере, Светоотачко учење…и тако…А ово…, наравна

ствар, јер по Светом Писму, вера без дела је мртва. То и Света

Црква зна, и Она где год може, и колико год може, Она помаже

и на решавању социјалних питања. Али, не може, и не сме да

заборави, и да занемари, она суштинска питања питања вере, и

очувања праве вере.

Ђорђе:

Хвала Вам, Преосвећени. Ево, још једно питање ћу Вам

поставити, и наравно, даћу Вам прилику да се мало одморите.

Наиме, и Ви сте спомињали, у Вас имамо највише поверења,…

право је задовољство да се дружимо с Вама, наравно, уз ваш

благослов, и Вашу добру вољу и време,… дакле, Вама највише

верујемо, али и остали тврде да је римокатоличка црква уско

повезана с екуменизмом. Наиме, ја сам овде наишао на податак

да је пре, средином 19.в. учешће римокатоличке цркве у

екуменизму било незамисливо. То потиче из доба папе Пија

9., који је у својој енциклици (назив на латинском)…осудио

екуменизам. Папа Пије 11. у енциклици (назив на латинском)

је осудио дух екуменизма, који је израстао на протестантским

основама, и позвао све Хришћане на повратак заједништву са

римокатоличком црквом. Дакле, из овога можемо закључити да

су и ова двојица римокатоличких папа осудила екуменизам, и

била против њега, а сада су због(прим. вероватно треба- за унију)

уније… Шта се то десило?

Владика:

Не, они нису као католичка заједница…нису део Светског Савета

цркава. Зато сам рекао већ да они имају други вид екуменизма, а

то је да је папа раширио руке, и да са радошћу прима све остале.

Треба да му приђу да их он загрли, и тако да буду једно. То је

суштина папског екуменизма- не да се исправе, и одрекну свих

заблуда, које су вековима уносили у Православна учења, и у

Цркву Божију, а посебно од одвајања од Источне Православне

Цркве 1054.г., када је настао тај велики раскол. Према томе шта

су поједини говорили…сигурно у то време тај протестантски

екуменизам је био неприхватљив како за Православне, тако и за

римокатолике. Међутим, римокатолици су остали доследнији у

својим ставовима, и до данас, нису се утопили у Светски Савет

Цркава, док су, нажалост, Православне Помесне Цркве постале

органски део Светског Савета Цркава, заједно са свим другим

могућим јересима и јеретицима. И, зато је било покушаја да се

Православна Црква извуче, да изађе из тог Светског Савета

Цркава, и да не учествује више у том екуменском покрету.

Нажалост, то се није десило. Једино пре десетак година,

Грузијска Црква је, колико се сећам, напустила Светски Савет

цркава, а све остале су остале и даље. Било је покушаја да и СПЦ

иступи, и премда је донета одлука о томе, она није извршена, јер

су били неки који су то ометали.

Ђорђе:

Хвала, Ваше Преосвештенство. У овом Светском Савету цркава

има много њих…ту се дешавају, односно ту су успостављена

и нека правила која нису подобна, која нису у складу са

понашањем и канонима у СПЦ. А, овде сам нашао неких 7

примера међусобног признања крштења. Значи, ако је неко

крштен у било којој цркви, Православље би требало да га призна

као да је крштен у СПЦ.

Прихватање Никео-Цариградског Символа вере као заједничког

израза Апостолске вере, архијерејско општење, међусобно

признавање свештенства, (значи, ако је неко Православни

свештеник, он је аутоматски и римокатолички, и питај Бога чији

свештеник), и заједничко сведочење Јеванђеља, и тако даље, да

не набрајам даље. Можда ту постоји нешто што је у нескладу са

схватањем СПЦ-е?

Владика:

СВЕ ЈЕ У НЕСКЛАДУ, све је у нескладу. То су, што сте Ви

презентирали, делови такозване Екуменске повеље, која се

појавила 2004.г., и потписана, нажалост, и прихваћена од

Православне Цркве кроз једног представника Цариградске

Патријаршије, који је заједно са осталима потписао ту повељу.

Међутим, све то је неприхватљиво за истинску Православну

свест и савест, за Православну Цркву и за Православне вернике,

јер није довољно имати форму без суштине.

Рецимо…крштење, поменули сте. У име чега се неко крштава?

У Име Оца и Сина и Светога Духа. Крштава се у Име Те

Истине, у име праве Православне вере, која то исповеда, у име

Цариградског Символа вере.

А, ако неко има само спољашњу форму крштења, а не држи се

те вере, онда то крштење не може бити валидно. Исто тако важи

и за остале тајне, тако да, по Светим Канонима, крштење оних,

који се у вери разликују од Православне Цркве, је непризнато и

неприхватљиво. Ако неко од њих прилази Православној Цркви,

он не бива поново крштен, него бива крштен. То је њему прво

крштење, јер оно што је до тада називао крштењем и није било

крштење… Исто тако, наравно, све те тачке које сте навели,

то је покушај да се избришу те разлике које постоје, како сам

већ рекао, између Истине и лажи, између Православне Цркве и

разних групација, које се тако називају.

Ђорђе:

Хвала, Ваше Преосвештенство, и ево, још само тренутак ћу

Вам одузети, и наравно, дати Вам прилику за предах. Међу

овим ставкама, које сам поменуо малопре, има једна, која је,

по мени, мало небулозна и несхватљива. Па бих Вас молио да

појасните. Сигурно то можете. Наиме, под ставком 7 стоји овде,

између осталих оних услова, који они траже: „Омогућавање

парохијанима и заједницама да изразе, на одговарајући начин,

локални степен постојећих општења“. Шта то може да значи?

Владика:

Па, то значи да може да се причести у било којој цркви. Да се

моли било којој цркви. То то значи.

Ђорђе:

Добро, нисам знао, хвала Вам, Ваше Преосвештенство.

Владика:

Да, да…А, управо се настоји на томе, како сам рекао, да се кроз те

примере представника Цркве утиче на народ, да би екуменизам

заживео у бази. То је…..Да народ прихвати да нема ту неке битне

разлике, да смо сви једно ( ПРИМ:или је рекао- да је свеједно,

треба га питати), да нема никаквих проблема, да можемо и тамо ,

као што, нажалост, има много оних који су подлегли томе. Па,

било је недавно у Румунској Цркви, да се један, чак Владика,

причестио код Римокатолика. Шта ће његови верници после тога

да раде ?

Ђорђе:

Ићи ће исто тамо где и њихов Владика.

Владика:

Наравно.