СРБИ ОСТАВЉЕНИ НА ЦЕДИЛУ

Последица наше отпадије од Бога узроковала је и то да смо ми изгубили и љубав према свом ближњем. Ово није само пука фраза, већ чињеница која се данас по ко зна који пут потврђује и то баш на нама Србима, а погледајте како.

Шиптарска полиција широм србског Косова и Метохије, a ових дана нарочито, хапси Србе, само зато што су Срби, што носе србско име и презиме или имају код себе било шта што има префикс србско. Србска власт о томе ћути, србски медији о томе ћуте или то називају погрешним именом. „Српске Новине“ називају четничким новинама, да у јавном мњењу створе слику као да шиптари не хапсе „Србе“ већ тамо неке „четнике“, који као да истовремено нису и Срби. Али верујте то још није најстрашније. Најстрашније је то што цео наш народ ћути. Као да се то дешава неком другом народу и као да се дешава негде далеко, а не у колевци србског народа. Народ дотучен са свих страна, а нарочито од „своје власти“, тотално дезорјентисан, води се само логиком „ нека иде све како иде, док мечка не заигра пред мојим вратима“. Но да ли ће тада можда бити касно? Кад мечка дође до врата, тешко је зауставити да не развали врата и уђе. Ето, тако се ми Срби понашамо данас према свим националним и верским питањима. Понашамо се као да се то дешава неком другом народу у некој другој земљи. А гле, дешава се све то пред нашим очима и у нашој држави.

Па како даље? Тешко је дати одговор на ово питање, али оно што сигурно знам јесте да је народу потребно покајање. Без покајања, а то значи Богу враћање, нама Србима спаса нема. И то нисмо ми измислили. То је говорио Свети Владика Николај, а он је своје речи печатирао својим ореолом. Тако да ту нема грешке. Нема неких нових експеримената, него само следити проверен пут Светог Саве и Светог Николаја Србског.

Цео србски народ ја данас остављен на цедилу, али србски народ на Косову и Метохији не само да је остављен него је и нападнут. Од кога? Од сопствене специјалне полиције, која по наредби однарођене власти не преза ни од тога да напада свој народ. И то народ који нападају шиптари и њихова полиција. Народ који напада КФОР и ЕУЛЕКС. Народ на који пуцају амерички војници и који сузавцем прскају немачки и други војници. Но авај, то не беше доста. Тај народ докусурује „српска жандармерија“ и тај свој народ дефинитивно гура у разјапена шиптарска уста. Апсурд! Апсурд који доживљава наш народ.

Свакога дана нови апсурд и ја се питам: да ли ја то сањам или мене заиста напада „српска жандармерија“. Раскопава ми путеве који спашавају моју савест да не гледам шиптарске полицајце и царинике. Да не гледам изопачене фаце који хоће да провере моја документа и мој ауто у мојој земљи. А одакле долазе? Ко со они?

Нико то више и не пита. Власт је неки други народ, неки други окупирали су моју земљу, моје Косово и Метохију. Неки други људи су и у мојим светињама, а ја то морам да трпим и да гледам. Морам. Само, питам се докле?

Уредништво „Срби На Окуп“