Да ли европски пут Србије неизбежно води у конфронтацију са Русијом?

Наиме, како видимо ових дана, све европске земље су као по команди једногласно оптужиле Русију и сврстале се на линију одбране нове владе у Кијеву, иако се она у општем метежу домогла власти нимало демократским путем.

Дакле, практички све државе које су се заклеле на љубав Бриселу, сада се оштро обраћају Русији зато што Москва не признаје ту нелегалну власт у Кијеву и њене потезе, па се отуда са великом сигурношћу може закључити да би и Србија под европском заставом морала узвикивати исте пароле које се сада чују од Атлантика до Балтика.

Да ствар буде још бизарнија, Европа је бескомпромисно стала у подршку украјинским политичарима који су освојили власт газећи све прокламоване европске вредности, а то значи – кршећи важећи устав и законе насилним путем, а такође и непоштујући споразум који су потписали у присуству тројице министара иностраних послова Француске, Пољске и Немачке.

Како је у том смислу приметио заменик руског шефа дипломатије – „практично све западне престонице су више од три месеца једнострано подржавале кривична дела и безакоње у центру Кијева“, а још је додао и да је једнострана подршка Запада крива за то што у садашњој украјинској влади седе нeскривени шовинисти, који желе да изграде националистичку државу, што уосталом доказују њихови бројни антируски и антисемитски испади.

Иначе, поготово у овом тренутку постају јасније речи које је изговорила шефица српског тима за преговоре са Европском унијом, која је признала да ће сарадња Србије са Русијом убудуће морати да буде у складу са спољном политиком Европске уније, а још је дословно изјавила и да ће се у даљем процесу приближавања Београда Бриселу „веома брзо створити обавеза промене спољне и безбедносне политике Србије“ и да ту нема никаквог знака питања, већ да се мора пратити оно што се сматра стандардом.

Наравно, то „праћење онога што се сматра стандардом“ сведочи да европске земље заиста морају беспоговорно следити исту политичку линију и када се ради о подршци превратничкој влади у Кијеву и истовременој осуди Русије, шта год она предузела у циљу заштите својих држављана и свих других људи који говоре руским језиком.

Стога, ако је неко до сада још увек веровао да је могућа еквидистанца и жонглирање на танкој линији која дели виталне интересе истока и запада, онда су последња догађања у Украјини и реакције на њих, развејале све те илузије. Брисел, како се показује, баш и не трпи дисонантне тонове, барем не у својим редовима, а то значи да ни Србија не би била изузетак ако би заиста постала део тог друштва. Али тада би било касно за накнадну памет, па би и Београд морао да делује по принципу – ћути и ради како ти Брисел каже. Па макар то значило и отворени сукоб са пријатељском Русијом.

Ратко Паић – Глас Русије