Украјина – ново топовско месо Запада

Да се подсетимо: пре око три месеца, Русија је Украјини понудила појас за спасавање у виду помоћи од 15 милијарди америчких долара, као и додатних, још већих економских аранжмана у перспективи. Тај појас је Русији с гнушањем бачен назад у лице од стране евромајданске масе и њених западних спонзора, који су затим гурнули земљу у хаос, под геслом „боље рат него руске паре“. Главну реч у револуционарном налету који је уследио имали су најекстремнији, неонацистички, антисемитски и антируски елементи са украјинског запада. Погажен је последњи договор који је могао да обезбеди очување каквог-таквог поретка, само пола дана пошто је склопљен под покровитељством ЕУ земаља, 21. фебруара. Коначна фаза преврата 22. фебруара почела је пуцањем из снајпера од стране непознатих особа (Вилијам Енгдал сматра да могу бити повезане са НАТО структурама[1]), после чега је закониити председник државе Јанукович приморан да напусти земљу.

Прича о „непознатим снајперистима“ подсећа на снајперисте који су пуцали на демонстранте испред Скупштине БиХ у Сарајеву 5. априла 1992, што је фактички уклонило последњу брану избијању грађанског рата у тој бившој југословенској републици. Баш као што се Јанукович од стране западних експонената терети за крвопролиће и пуцање у сопствени народ, тако су се тада теретили Срби, односно људи Радована Караџића (данас се зна да то није био случај[2]). Нажалост, и Караџић и Јанукович су били на „погрешној страни“. Снајперисти су служили снагама којима није био у интересу ни мир ни очување законитог поретка. Сатанизација Јануковича је уследила пошто је пристао на, за њега, прилично неповољан споразум, баш као што је сатанизација Караџића (и Срба у Босни) увелико кренула пошто је прихватио такође релавитно неповољан споразум, тзв. Лисабонски споразум или Кутиљеров план, који би сачувао мир у БиХ, чак и по цену болног уступка пристанка на одвајање од тадашње Југославије.

Већ следећих дана, 6. и 7. априла, Европска заједница и САД су признали БиХ као независну државу, после чега се Југословенска народна армија, која је дотад како-тако покушавала да заштити становништво, у западним медијима већ могла називати „агресором“, баш као што се руска војска, која такође настоји да заштити становништво које не прихвата власт кијевских пучиста и екстремиста (као и безбедност својих база, заштићених уговорима), настоји приказати у Украјини. Добитни пропагандни рецепт се, очигледно, не мења.

Реторика која се користила на последњем заседању Савета безбедности УН, 1. марта 2014, била је у служби те пропагандне стратегије. Првенствени циљ западних сила и њихових савезника је приказати Русију као „агресора“, сатерати је у дипломатску дефанзиву.

„Провокативне акције Русије би лако могле да ситуацију гурну преко тачке прелома“, изјављује америчка амбасадорка при УН, Саманта Пауер, додајући да је „време да се заустави руска војна интервенција“.[3] Пре тога је украјински амбасадор завапио „да се учини све што је могуће“ како би се зауставила руска „агресија“.

Британски амбасадор је устврдио да „нема оправдања за војне активности Русије у последњих 48 сати“, док је Бан Ки-мун позвао на „пуно поштовање за и очување независности, суверенитета и територијалне целовитости“ Украјине.

Већ следећег дана, шеф америчке дипломатије Кери оптужује Русију за „нечувени акт агресије“ и „инвазију под измишљеним разлозима“, претећи јој могућношћу економских санкција и изолације.[4] А кренули су и „помоћни радови“ у утицајним западним медијима, па се Путин у лондонском Гардијану већ пореди са Милошевићем,[5] док се Вашингтон пост наглас „вајка“ да ли Украјина можда представља пораз Обамине политике по којој наводно дипломатија има преимућство над употребом војне силе,[6] а пословични Мекејн већ позива на „брзу и робусну акцију Запада против Путина“.[7] Наравно, да не заборавимо, круна свега је Обамина оцена да слање руске војске у заштиту руског становништва и база на Криму представља „јасно кршење“ украјинског суверенитета,[8] и да ће Русија трпети „последице“ због тога. Уз то, западни лидери већ сада машу претњом бојкота 40. самита Групе 8 најразвијенијих земаља света, који треба да буде одржан у Сочију у јуну.

Западни лидери су већ листом, на овај или онај начин, бојкотовали Олимпијаду у Сочију, чему је претходила интензивна негативна западна медијска пропаганда у месецима пре отварања. Зла воља западних центара моћи према Русији се више и не крије. Наравно, Украјина је много више од тога. Запад је директно одговоран за избијање кризе у тој земљи, и он је сад свесно потпирује. Не постоји никаква позитивна намера према Украјини. Циљ је, као и у Југославији, да се (углавном одрођени или идентитетски дезоријентисани) Словени опет нахушкају на Словене. Англо-Американци ће увек бити спремни да се боре до последње капи њихове крви, а Немци да скупљају кајмак тамо где им газде дозволе. Зашто давати новац за подршку тамо некој украјинској индустрији, која се ионако налази у про-руским регионима, када се може наћи повод за раст сопственог војног буџета, а и ново сатанизовање Русије?

Зато, између осталог, нико у Савету безбедности осим руског амбасадора није помињао повратак на споразум од 21. фебруара, зато нико са Запада не осуђује мобилизацију која је објављена у Кијеву. Јер, то би пореметило наметнути темпо замене теза. Ако стално говоримо о руској „агресији“, онда не морамо да говоримо о недостатку легитимитета кијевских пучиста, ако осуђујемо деловање руских јединица на Криму, онда не морамо да се бавимо неонацистичким псима рата који делују под „суверенистичком“ заставом. То јесте сада већ уобичајени западни цинизам, на који се у српским земљама већ огуглало. Али то исто тако представља и алармантно одсуство и трунке добре воље. Нема међу водећим западним силама гласова који на било који начин отварају простор за објективно сагледавање ситуације и њено смиривање.

Русија ради једино што је могуће: креира сопствену реалност, брзо, тихо и ефикасно, без помпе, али и без крвопролића. Но, ваљаће да се искористи свака могућа прилика за, на првом месту, медијску контраофанзиву. Важно је што више говорити о екстремним и радикалним елементима у кијевској хунти, инсистирати на њеној незаконитости и одсуству легитимитета. Веома би помогло ако би Јанукович своју улогу легалног и легитимног председника одиграо до краја. Ако то случајно изостане – онда је важно да што пре нове снаге које су се на југу и истоку Украјине самоорганизовале, што пре институционализују и политички артикулишу – опет без нужног уважавања кијевских пучиста.

Што се тиче западне дреке око „агресије“, згодно је што ће ускоро, 24. марта, 15-годишњица почетка дивљачког НАТО-бомбардовања СР Југославије. Раша тудеј и Русија 24 би од подсећања на тај датум и све што му је претходило и следило, могле да направи медијски блиц, а сама Русија да поентира апострофирањем бедног положаја српског народа на Косову и Метохији, којем његова држава није адекватно прискочила у помоћ, као пример тога шта се дешава када се православно становништво не заштити од НАТО-фаланги. Може се Русија позивати и на пример БиХ, да покаже како се завршавају још неки западни интервенционистички војно-дипломатски експерименти – држава у рушевинама, народ на улицама. И, наравно, не треба заборавити Либију.

Нема разлога да Русија буде у дипломатско-медијској дефанзиви. Напротив: њени луцидни кораци на терену треба да буду праћени самоувереним јавним наступом. За разлику од Запада, Русија за то има покриће.

Александар Павић – ФСК

[8]http://www.foxnews.com/politics/2014/03/01/white-house-meets-congress-urges-action-in-wake-russia-ukraine-moves/