Између геополитике и мистике: Русија и украјинска криза виђени српским очима

Стварни карактер искушења са којима је Русија путиновске ере суочена услед садашње украјинске кризе може да успешно дешифрује само хришћанска историософија. Геополитика лишена дубинских знања хришћанске историософије претвара се у неуспешно и закаснело тумарање по фактографској периферији за унутрашњом везом између садашњих и прошлих догађаја. Без јасне представе о смислу и исходиштима историјских догађаја, држава се од активног творца претвара у невољног пасивног саучесника будућих историјских процеса. Таква држава личи на брод чија се посада отиснула на океан без мапе и компаса, препуштена стихији времена и урођеним талентима првог заповедника брода.

У пророчким речима старца Филотеја да су „два Рима пала, трећи Москва стоји, а четвртога неће бити”, открива се мистички смисао руске цивилизације. Ако Русија, како се фигуративно истиче, „неће имати коме да преда штафету православља”, то само значи да се у „задржавању зла” у свету исцрпљује сва улога руске државности:„Тајна безакоња већ дејствује, само док се уклони онај који сад задржава” (Сол. 2. 7-8).1) Пошто се у „тајни спасења” људског рода крије тајна руске цивилизације и време њеног трајања поклапаће се са временом трајања људске историје. По сотериолошком (спасењском) призвању „задржавања зла” руска цивилизација стоји насупрот западне цивилизације као цивилизације отпадије кроз коју се остварује „тајна безакоња”. Стога се успеси и неуспеси руске политике, како у историји, тако и данас, не могу мерити вредносним аршинима западне политике. Истовремено, због сотериолошке улоге руске државности, успеси и неуспеси њене политике припадају целој православној васељени. Само се тиме може објаснити степен пажње са којом православни Срби ових дана прате све оно што се догађа на простору древне Кијевске Русије.

Одређена окултним карактером свог циља, тежњом да „тајна безакоња” зацари и у тврђави православља, политика Запада према Русији се кроз историју сводила, мање-више, на понављање већ виђених форми деловања. Зато све оно што се данас збива у Украјини чини се да има своје историјске паралеле. Наиме, снажна привредна, техничка и војна обнова путиновске Русије после горбачовљевско-козирјевске издаје умногоме подсећа на период еконмског снажења руске државе за владавине царева Александра IIIи Николаја II, после кримског (1856. г) војног и берлинског (1878. г) дипломатског пораза ондашње Русије. Техничко чудо из Сочија неодољиво подсећа на подухват изградње Транссибирске пруге у периоду пред Први светски рат, који по брзини извођења радова, од 500 до 600 км годишње, није имао премца у свету. Русији је почетком 20. века требало двадесет до тридесет година мира како би постала привредни лидер Европе. Такав развој догађаја није одговарао стратешким англосаксонским интересима, због чега је Лондон све своје напоре уложио да утицајем који је имао у Токију 1904. године испровоцира почетак руско-јапанског рата. Укратко, после пораза у овом рату Русија се, споља финансијски зависна од западног капитала, а изнутра дестабилизована револуционарном превратничком атмосфером подељеног друштва, употпуности нашла у раљама англосаксонске политике.2) Остало је само још да британска обавештајна служба опскурним каналима пронађе повод за отпочињање светског рата, у коме ће се кроз револуционарни преврат срушити једино православно Царство.

Када из овог угла посматрамо насилне интервенције Запада у Сирији и Украјини, јасно је да њихов крајњи циљ није дестабилизација и потчињавање глобалној псеудо Империји ове две независне државе, већ проналажење геополитичке тачке која ће по свом стратешком и мистичком значају за Русију бити једнака Србији од 1914. године. Отуда опрезан приступ Русије у превазилажењу наметнутих изазова, у Србији пропагандно извртан од стране западних обавештајних служби у руску немоћ и неодлучност, представља доказ да је данашња Москва за разлику од 1914. свесна клопке исхитрености коју јој је спремио свеевропски непријатељ са Острва. Непосредна узрочно-последична веза између цареубиства у Русији и потоњег формирања југословенске државе, научила је Србе да је оваква зрела државотворна опрезност путиновске Русије у њиховом најдубљем интересу.

Међутим, у украјинској кризи опрез руске државе има јасну доњу границу чији прелазак може Русији донети све оне последице које јој је 1905. године донео пораз у рату са Јапаном. Консолидовање евроатлантистички орјентисане централне власти у Кијеву, која би успоставила ефективну контролу над источним и јужним проруским деловима Украјине, значило би пораз Русије у најосетљивијем, малоруском геополитичком региону. Стављена под контролу пронатовских структура, Украјина би служила као сигурна база за извоз револуције и дестабилизацију саме Русије. Препуштањем Украјине евроатлантској окупацији, Русија би се у погледу Црног мора вратила на стање после пораза у Кримском рату када се оно нашло под контролом уједињених западноевропских сила. Ефекат пораза погодио би Русију и у случају да пристане да буде увучена у украјински посткризни аранжман, свеједно да ли вашингтонски или бриселски, јер би се у том случају Русија одрекла вођења самосталне политике према Кијеву. При том би Русија дебело плаћала илузију свог присуства у Украјини, консолидујући из свог џепа непријатеља сопствене државности. Овакав правац руске спољне политике представљао би враћање на стање од пре 1995. године када је руска дипломатија, по речима Ј. Гускове, „била потпуно несамостална” и „у зависности од водећих земаља, пре свега Америке”.3) Пристајањем на улогу регионалне силе Русија би издала своју историософску улогу Трећег Рима, која јој је дата не силе ради, већ Смисла ради.

Насупрот томе, федерализација Украјине, до које би се дошло употребом метода свршеног чина кроз хитно стављање под најшире руско покровитељство региона источне и јужне Украјине, имала би ефекат велике руске геополитичке победе. Не само због тога што је очување унитарне Украјине циљ НАТО пакта, већ зато што би после федерализације и економске помоћи проруским регионима, отпочела својеврсна руска контраофанзива и у економски сиромашним западним регионима, који би се после фактичкогуспостављања федерализације неминовно суочили са масовним разочарењима и дефетизмом месног становништва.

Овакав позитиван исход у Украјини морао би одмах да се у самој Русији, али и међу руским становништвом у другим историјским руским земљама, капитализује за националну мобилизацију друштва кроз изградњу снажне националне свести на православним вредностима. У оваквим условима указала би се јединствена прилика да се у складу са државотворном визијом В. В. Путина, која је јасно исказана у обраћању члановима Савета Федерације и посланицима Думе од 12. децембра 2013. године, на површину јавног живота извуку најбољи потинцијали руског друштва, ослобођеног од туторства окошталих партијских структура.4)Дубински увиди Л. Тихомирова показују да се непријатељ руске државности увек користио бирократским структурама које су стајале између централне власти, оличене некада у цару, а данас у председнику као изразу народне суверености, и руског друштва. С друге стране, немоћ и издаја Јануковичевих структура показују неопходност да се Русија у регион ослања на национално свесне Русе.

Русима је данас потребно, поновићемо речи грофа Леонтјева с краја деветнаестог века, „да страсно теже духовној, мисаоној и животној самобитности. И онда ће остали Словени временом поћи нашим стопама”.5)Само враћањем аутентичним вредностима православне духовности, Руси би се суштински одвојили од Запада, коме су културна „модернизација” и „реформисање” одувек били најопаснији и најуспешнији видови специјалног рата за колонизацију других народа. Јер, како примећује Л. Тихомиров, што се „руска национална идеја мање испољава, остајући у књигама, а не пројављујући се у стварности, то се снажније и смелије развијају европојске и револуционарне идеје”.6)

Над на светим обалама Дњепра, које су се изнова нашле на мети западних крсташа, одјекују заветне речи светог Јована Шангајског – руског и српског: „Устани, устани, Русијо, ти која си из руке Господа испила чашу гнева Његовог! Када се сврше патње твоје, истина твоја поћи с тобом и слава Господња ће те пратити. Доћи ће народи привучени твојом светлошћу, и цареви – на светило које излази над тобом. Тад подигни свој поглед и осврни се и видећеш где са запада долазе ти, и са севера, и с мора, и с истока, чеда твоја која у теби благосиљају Христа заувек”.7)

Зоран Чворовић – ФСК

______________________________________________________________

1)     М. Назаров, Смисао руске идеје, у Чувајте се да вас ко не превари: православље на међи векова, приредили В. Димитријевић и Ј. Србуљ, Београд, 2007, стр. 565-573;

2)     О. Четверикова, Август 1914: да ли је могућ повратни ход руске историје (други део), http://srb.fondsk.ru/news/2012/08/07/avgust-1914.-da-li-ie-moguh-povratni-hod-ruske-istoriie-drugi-deo.html; Россия будет ввергнута в беспросветную анархию, исход которой трудно предвидеть, Записка Петра Николаевича Дурново Императору Николаю II http://rusk.ru/st.php?idar=105228

3)     Ј. Гускова, Спољна улога Русије на Балкану: историјско испитивање, у Балкански путеви и сумануто беспуће, Београд, 2013, стр. 296-297;

4)     http://www.kremlin.ru/news/19825

5)     К. Леонтјев, Исток, Русија и словенство, Београд, 1999, стр. 190;

6)     Л. Тихомиров, Монархическая государственност, Част третья, гл. XLVI, Москва, 1905, стр. 235;

7)     Последња времена Други долазак Христов, приредили В. Димитријевић и Ј. Србуљ, Београд, 1998, стр. 252.