Александар Лазић: Да нам живи, живи рад (и Вучић)

Има у Орвеловој „Животињској фарми“ онај коњ, „Боксер“, коме није довољно што „вуче за три коња“ и једини на фарми нешто ради – него му је поврх свега одговор на сваку потешкоћу постао РАДИЋУ ВИШЕ! „Боксера“ сам често сећао током мог не тако кратког живота, а последњи пут сам се опсетио да мене (и све остале) на нешто тако наговара Александар Вучић – да му не наводим функције, нажалост сви их знају.

Наиме, гостујући у „Утиску недеље“ Господар Србије је доста прецизно дијагностирао где лежи проблем на који се отоич само осврнуо речима: Извините, шта око пензија протестујемо? Због тога што треба да радимо годину или две више?! Па, ми бежимо од тога да радимо – хоћемо “лези лебе да те једем” па да раније идемо у пензију? (Изјаве.срб)

Да сад не цитирам овде да у нормалним земљама – на које, тобоже, треба да се угледамо – на било какву промену старосне границе за одлазак у пензију стане цела земља! Али, да бисмо били као те земље – прво је потребно да променимо свест, најпре ће да нас отпусте па ће потрчати да нас запосле, а кад донесемо робовласнички Закон о раду онда ћемо достићи протестантску радну етику. Али, у земљи где је вероватноћа за генерални штрајк близу нуле оваква демагогија тежи ка 50 одсто подршке на изборима.

У том, дакле, „Утиску“ Вучић је мало појаснио шта још „лезилебовићи“, осим пензија, траже – заправо шта никако не желе: Зато што наши људи имају празнике. И не интересује наше људе да раде за празнике. Пет посто људи у Србији хоће да ради суботом и недељом. Одушевио сам се кад сам на Бадњи дан видео много људи у Влади. Можда ће неко из Цркве да се љути. Рекао сам „шта је ово, ово је неко светско чудо“! Ове године нам није био нерадан дан после 14. јануар, после Српске Нове године, како год је зовете. Ето, неки помаци су направљени. (Изјаве.срб)

Александар Вучић у “Утиску недеље” (26. 1. 2014)

На овом месту сам привремено заборавио на несретног (али зато радног) „Боксера“ и присетио се упутства који је сачинила компанија „Делта“ за своје запослене: не знам да ли ће Вучић бити срећан што је оно што он нама сада препоручује одавно са своје запослене омогућио његов архи-непријатељ Мирослав Мишковић! Следе изводи из тог Правилника за „Делта осигурање“, из текста Јова Вукелића:

И тако правилник препоручује како је пожељно доћи у предузеће и суботом! Препоручује се запосленима да дођу на посао и суботом. Какво право на приватан живот, каква породица, какав план да се буде са децом, какав викенд у природи, или код рођака на селу, какав одлазак у музеј или позориште, какво дружење са пријатељима или нека рекреација, одлазак у лов или риболов, на славље, рођендан, славу или свадбу, какво провођење времена у читању неке књиге. Не, то није могуће, јер је препоручљиво радити и суботом да би се завршили сви послови!

Правилник говори и о радном времену (од 8.30 до 16.30). У том одељку се у ствари види да радног времена нема, јер је препоручено запосленима да „ дођу раније“, а да „оду касније“. У овој морбидној одредници пише: „прековремени рад је више правило него случај“.

А. Вучић и М. Вебер (фотомонтажа)

Да је којим случајем могуће да се у „Делти“, фирми чији је власник бивши комунистички апаратчик, уопште и спомене да Бадњи дан буде нерадан, тј. да је тај „орвеловски Правилник“ (израз је Ј. Вукелића) препоручио да се ради и на Бадњи дан – чак и они најнаклоњенији Вучићу би морали да посумњају да је своју напрасну мудрост исисао из овог Правилника а не из књиге Макса Вебера!

Погледајмо даље текст Јова Вукелића:

Врхунац идолопоклонства Богу – тј. генералном директору ХОЛДИНГА описан је у одељку правилника, који регулише могући сусрет са Свевишњим у пролазу, ходнику, или, не дај Боже, блиског сусрета са Богом у лифту. Тај сет прецизних правила којих би требало да се придржава запослени службеник у тим случајевима туробно је трагикомичан такорећи неописив. Зато њих треба прочитати (стр. 3 Правилника). Кад би кинески, египатски или римски цареви могли да виде ова правила сигуран сам да би позавидели Делтиним професионалцима и да би одмах сменили све своје протокол мајсторе на двору због недовољне довитљивости како да народ показује оданост цару на најснисходљивији начин.

Вучићу и његовима ће се ово још мање свидети – али ако замените генералног директора кованицом „први потпредседник“ добићете тренутну слику наше државе: као да је Господар одувек маштао да буде генерални директор ХОЛДИНГА СРБИЈА. У срећнијим државама живот имитира уметност, а код нас политика имитира пословне правилнике. (Да не грешим душу, допуштам могућност да Вучићу ово горе није никад ни пало на памет – можда је то зато што су сви диктатори у покушају слични, разлика је само да ли им се надлежности простиру на Холдинг или Државу.)

Но, вратимо се ми нашем „Боксеру“ – зашто је у данашњој Србији тако мало оних који вичу РАДИЋУ ВИШЕ? Први одговор је свакако садржан у стиховима Бранимира Џ. Штулића: „Продуктивност има своје економско оправдање / зашто да прољевам зној кад добијам мање.“ А можда нас, као и сваког „Боксера“, мучи оно записано у „Животињској фарми“: „Чинило се као да Фарма постаје све богатија, али то се није могло рећи и за животиње, осим, наравно, за свиње и псе.“ (У „Животињској фарми“ владају свиње и пси.) Треће, у англиканској (протестантској) Енглеској све чешће се чују гласови РАДИЋУ МАЊЕ – како је то недавно у „Гардијану“, под насловом „Зашто радити више?“, записао Дејвид Спенсер: „Сврха скраћивања радног времена крије се у стварању могућности да људи остваре своје потенцијале у разним активностима, укључујући и оне у домену рада. У најкраћем, мање рада омогућило би нам више живота. Хајде да радимо на томе.“

Чланак Дејвида Спенсера у “Гардијану”

Дакле, из горњих разматрања се може закључити да Вучић Запад/ЕУ види као неку врсту проширене „Делте“ (или хуманизоване „Животињске фарме“), а не као место где постоји светиња радног времена, али и светиња слободног времена. Томе морам да додам и моје, рекао бих не сасвим неутемељено, зазирање од оних ударника који су се стално хвалили (или кукали) како баш они највише раде: одувек сам сматрао да не треба радити ни више ни мање него ТАЧНО КОЛИКО ТРЕБА – пуном снагом, без забушавања, радите пуно радно време (све остало је прековремено). Томе додајем даако радите лоше или вам је правац (чак и само смер) погрешан – много је боље да радите што мање.

Стање Ствари