НИКАДА НЕ ЗАБОРАВИТЕ КОСОВО И МЕТОХИЈУ И ЊИХОВЕ НОВОМУЧЕНИКЕ!

Српско поимање Косова и Метохије је разумљиво емотивно јер примарно место у српском колективном памћењу тог простора је формирање централне територије, државотворног језгра, националног, верског, културног и економског центра немањићке државе. То је колевка српске државности и духовности, територија где се налази највећа концентрација духовне и световне баштине српског народа од непроцењиве вредности. За историју српског народа, за његово духовно јединство од пресудног су утицаја били догађаји који су се одиграли на овим просторима, а од највеће важности је косовски бој који не означава само један датум и догађај у српској историји већ и изузетно редак историјски догађај под чијим утицајем се формира цела душа једног народа и његова духовна култура.

„Ми Срби смо овде оно што представљају наше светиње“, овако је блаженопочивши патријарх српски Павле дочекао генерале НАТО-а 18. јуна 1999. године у манастиру Грачаница. Понављао је то више пута, али његове речи очигледно нису допрле до ушију светских моћника. Како иначе објаснити да тако моћна војна сила која је у српску јужну покрајину дошла да наводно заштити угрожена људска права и очува мултикултуралност и вишеетничност није могла да спречи пред очима целог света бестијално рушење српских цркава и манастира. За рушење и паљење туђих богомоља у рату у Душановом законику, је један од најтежих злочина и кажњава се „двоструком“ смрћу! „Да се убије и обеси“, била је казна таквоме.

Српски народ на Косову и Метохији вековима се суочава са низом ризика и претњи који своју кулминацију доживљава на крају 20. и почетком 21. века, који угрожавају не само њихов физички опстанак већ и саму суштину српског националног бића у целини, а самим тим и концепт националног идентитета и националне безбедности. Како другачије објаснити уништавање српске националне баштине на „етнички очишћеним просторима“, осим најгрубље отимање не само територије већ и националног, верског и духовног идентитета српског народа. Рушење, минирање и затирање цркава, манастира, српских гробаља, црквишта, па чак и рушење и паљење нечега што за српски народ има не дендролошку већ велику симболичку вредност – споменик природе „Бор цара Душана“ (бор – муника, Pinus heldreichii Crist) у Горњем Неродимљу указује да српски етнос доживљава апсолутну негацију свог постојања на свом вековном огњишту, центру своје државности и духовности, свог битисања на територији која јој припада и по људским и по Божијим законима.

На простору Косова и Метохије крајем 20. и почетком 21. века десили су се догађаји који из темеља угрожавају и уништавају, фалсификују чак и потиру, српске националне вредности. Не говори се само о људским животима већ и о баштини која представља национални идентитет и интерес српског народа, као и снажан подстицај националне свести за остваривање националне безбедности као основе националног интегритета и суверенитета.

На Косову и Метохији су мученичком смрћу страдала два монаха 1999. године. Монах Харитон, новомученик косовски, који је био у манастиру Св. Архангели код Призрена, пострадао је од шиптарских терориста у Призрену 15. јуна, а његово обезглављено тело закопано у месту Тусус код Призрена, пронађено је августа 2000. године. Мучениково свето тело је у црноречкој земљи свега пар метара од његове некадашње келије. То је и први гроб у црноречком манастиру од његовог оснивања. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Артемија написана је и књига Харитон новомученик црноречки у манастиру Црна Река 2009. године.

Јеромонаха Стефана, духовника сестринства Пећке Патријаршије који је био на послушању у манастиру Будисавци, Шиптари католици су ухватили између Истока и Ђураковца када је ишао у продавницу у набавку. Све се то дешавало у присуству шпанских и португалских војника и њиховног војног свештеника. Тукли су га до смрти, а затим по причању бацили у бунар проте Андрије Поповића, мученика из II Светског рата са још неколико Срба. Његово тело још увек није пронађено. ЗАШТО нико не тражи оца Стефана? ЗАШТО се у Београду у Патријаршији, под чијом је ингеренцијом Пећка патријаршија не прича о оцу Стефану? ЗАШТО ни српски архијереји ни државни врх не пита где су земни остаци оца Стефана? ЗАШТО народ у Србији не зна за новомученика Стефана? Да ли је отац Стефан од свих заборављен? Где је тело оца Стефана? „У Тебе се, Господе, уздам, немој ме оставити под срамотом вечном“ (Пс. 70, 1).

„Светост Светитеља, светост и њихове душе и њиховог тела је од њиховог благодатно-врлинског живљења у богочовечанском телу Цркве. Светост Светитеља се не задржава само у души њиховој, већ се неминовно распростире и на тело њихово, те је у Светитеља свето и душа и тело. Побожно поштујући Светитеље, поштујемо целокупну личност њихову, не раздељујући при томе свету душу од светог тела. Отуда је побожно поштовање светитељских моштију природан саставни део побожног поштовања и молитвеног призивања Светитеља“. „Душа и тело сачињавају једну недељиву личност светитељску. Нови завет је уздигао тело људско на небивалу, божанску висину и прославио га славом какву немају Херувима и Серафими. … Благовест је Новог Завета о телу: смисао и циљ тела људског је да заједно са душом стекне и наследи живот вечни у блаженству вечном. Овакав новозаветни циљ људског тела постигнут је и остварен у личностима Светитеља, њиховим светим моштима, као храмовима Духа Светога који благодаћу својом борави у њима. … Господ Христос нам је даровао мошти Светаца као спасоносне изворе који точе разноврсна доброчинства и изливају миро слаткомирисно. …“ Ј. Поповић „Свете мошти“, Догматика Православне цркве, књига трећа, Боеград, 1978. стр. 675-683.

Никада не заборавите оца Харитона и оца Стефана, косовско-метохијске новомученике!

мр Снежана Антонијевић