Исконски раскол

Корени данашњих невоља у Украјини нису толико у монголској инвазији која је уништила прву руску државу[1], већ пре у Брестовском споразуму о Унији (1595), када је под огромним притиском католичког Великог војводства Пољске и Литваније одређени број православних свештеника одлучио да се потчини Риму.

Од тада па све до данас, ови „унијати“ покушавају да створе одвојени, антируски, „украјински“ идентитет. Током грађанског рата (1917-1922), који је бољшевике довео на власт а од царске Русије створио Совјетски Савез, били су на страни Пољске. Пришли су Хитлеру када је напао 1941, а после његовог пораза 1945. потражили уточиште код Енглеза, који су их примили (на препоруку Ватикана) као „добре католике и страствене антикомунисте“ (извор). Од стварања независне Украјине 1991. – када је Борис Јељцин једнострано распустио Совјетски савез – труде се да наметну своју вољу тој земљи. Недавна „мајданшчина“ и државни удар кулминација су тог процеса.

Невероватно сличан, готово идентичан, процес у току је на Хемском (балканском) полуострву још од пре Великог раскола 1054. године. Чим су примили хришћанство од изасланика римског бискупа („папе“), почетком XI века, угарски краљеви су своју веру почели да потврђују називајући своје освајачке походе према југу и истоку „крсташким ратовима“ против „јеретика и неверника“ – тј. Православаца који су за поглавара Хришћанства сматрали Императора у Цариграду.

Два века касније, када су посустали у ратовима против Турака и Арапа, католички Крсташи су се окренули против Цариграда (1204). Тако рањена, Византија је почетком XIV века пала под најездом османских Турака (иако се Цариград држао до 1453). На реду су биле православне краљевине на Балкану. Тек онда су Турци дошли у додир са католичком Европом, низом сукоба са Угарима а касније (после битке код Мохача 1526) и Аустријанцима.

Ни исламска најезда није зауставила католичке крсташе. Иако је српска војска успела да на Косову 1389. заустави турске освајаче (за огромну цену), удовица и син кнеза Лазара су одлучили да постану турски вазали пошто су били суочени са агресивном претњом из Угарске. Угарска је у XV веку час помагала, час ометала, борбу Владислава III Дракуле против Турака.

Одговор на сваки апел Западу за помоћ против Турака био је један услов: прво постаните католици. Већина православних владара је то одбила. Они који су прихватили понуду – нпр. Ђурађ „Скендербег“ Кастриотић, или Томашевићи у Босни – свеједно су што побијени што протерани. Папска була није им помогла против турских јатагана.

После неуспеха друге турске опсаде Беча (1683), католичке силе средње Европе ушле су у „Свету лигу“ против Турака, којој се 1686. придружила и православна Русија. На почетку рата су Срби на окупираним територијама дигли устанак како би помогли „ослободиоцима“ са запада. Али после почетних успеха, и интервенције католичке Француске у турску корист (1690), аустријска војска повукла се на север. У страху од одмазде, преко 37.000 српских породица, предвођено Патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, прелази Саву и Дунав.[2]

Избегли Срби насељени су у ново-ослобођене територије, организоване у Војну крајину (Militärgrenze) дуж границе са Турцима, а слободу вероисповести гарантовала је повеља цара Леополда. У пракси, међутим, Хабзбурзи су у замену за одану службу српских и румунских Крајишника по окончању ратова са Турцима изнова покушавали да их силом покатоличе.

Исто као што су преобраћеници на ислам постајали најсуровији злотвори према својим дојучерашњим сународницима[3] – правило које само потврђује неколицина изузетака[4] – и они који су под хабзбуршким притиском постали католици окренули су се мржњи према свом православном пореклу. После побуна 1804. и 1815, када су шумадијски Срби успели да изборе делимичну слободу од Турака, Беч се трудио да Кнежевину Србију држи у аустријској орбити. Врхунац тог напора била је Тајна конвенција 1881, по којој је Србија пристала да буде аустријски вазал. За то време, међу својим јужнословенским поданицима, Аустрија је градила антисрпски, католички национални идентитет. После неуспеха илирске (Гај) и југославенске (Штросмајер) фазе, завршни облик том пројекту дали су Анте Старчевић и Јосип Франк, који су идентитет заснован на мржњи према Србима и Јеврејима назвали хрватски.

Војна крајина припојена је Мађарској споразумом који је 1867. реформисао хабзбуршку царевину у Аустро-Угарску. После Берлинског конгреса 1878, Аустро-Угарска је окупирала Босну и Херцеговину, две турске покрајине са православном већином. Иако је најбољи статус под Аустријом уживала мала заједница домаћих католика – убрзо појачана досељеницима из свих крајева Аустро-Угарске – Беч је привилеговао и муслимане, док су православни Срби били под огромним притиском. Када је Аустрија анектирала Босну и Херцеговину 1908, српска тежња за уједињењем са слободном сабраћом источно од Дрине произвела је организације попут Младе Босне[5].

Утицај Беча у Србији почео је да опада 1903, када је пучем оборена са власти аустрофилна династија Обреновића. Аустрија је 1906-09. без успеха покушала да уништи српску привреду економским санкцијама (Царински рат). Када је Балкански савез, под патронатом руског цара, извојевао неочекивану победу над Турцима 1912, Аустро-Угарска је инсистирала на стварању независне албанске државе како би спречила излазак Србије на море (као део тог пројекта, Арбанасима су Аустријанци сачинили заставу, писмо и историју). Бечки двор је 1913. наговорио Бугарску да вероломно нападне дојучерашње савезнике, користећи нерешено питање поделе Македоније као јабуку раздора.

Убиство надвојводе Франца Фердинанда, који је јуна 1914. отишао у Босну да надгледа војне маневре (тј. звецкање оружјем према Београду), дошло је као поручено круговима у Бечу који су већ деценију хтели рат против Србије.  После две неуспешне инвазије, тек уз помоћ Немаца и Бугара, Аустрија успева да окупира Србију крајем 1915. Иако су потом учинили све да „Србија умре“ – од забране српског језика и ћирилице до масовних злочина – рат се завршио поразом и распадом хабзбуршке монархије.

Српске вође које су на крају Великог рата стварале „Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца“ (касније преименовану у „Југославија“) нису разумеле да већина Хрвата и Муслимана није сматрала Србе сабраћом, већ поданицима.  Прелазак на веру освајача – католичку у хабзбуршким земљама, ислам у турским – значио је промену свести, преображење потлачених и презрених „Влаха“ и „Славеносрба“ у „племениту расу“ аустроугарских и турских господара. Чињеница да су после 1918. дошли под власт српског краља и постали „равноправна браћа“ дојучерашњим сужњима за њих је била  увреда и понижење, које су представили као „српско угњетавање“. Та озлојеђеност, и ништа друго, довела је до геноцида који је извршила НДХ, са пуном подршком и учешћем римокатоличке цркве и Јерусалимског муфтије.

После Хитлеровог пораза, на хиљаде Усташа и њихових савезника избегло је на Запад ватиканским „пацовским каналима“. Многи су се вратили 1990, када је шовинистички режим Фрање Туђмана НДХ прогласио легитимном тежњом хрватског народа да има државу. Аустрија, Немачка и Ватикан најгласније су подржали Туђманово насилно одвајање Хрватске од Југославије, док су прве три владе које су признале неовисност Загреба биле Литванија, Летонија и Украјина. (извор).

У августу 1995, Хрватска је прекршила мировни споразум из 1992. и напала територије на којима су живели Срби који нису хтели да признају Туђманову власт. За само седам дана српско становништво је побијено или протерано. На попису становништва у Хрватској 2001. било је 380.032 Срба мање него 1991. Подршка САД и НАТО омогућила је Хрватима да 1995. заврше посао започет са Хитлеровом подршком 1941. године.

Мада и ислам и геополитика играју улоге у сукобима на истоку Европе, њихово истинско разумевање је немогуће без спознаје хиљадугодишње историје католичког непријатељства према Православљу. Нимало не чуди што се та историја систематски прећуткује, па чак и лажира. Не треба бити геније да се схвати зашто.

(ReISS, 26. 2. 2014)

Набојша Малић – Стање Ствари