(Још једна) партија шаха на минском пољу

Ситуација у Украјини се не смирује. После крвавих обрачуна у Кијеву и фазно проведеног државног удара, уследио је талас активности којима се заједнички именитељ своди на антируску кампању. И не само антируску. Културоцид који је на делу у највећој (не рачунајући Русију)европској држави подсећа на историјски ревизионизам. Споменици који се девастирају, одавно су превазишли национална (руска) обележја и постали међународним симболом борбе против фашизма. Њих су заменили у данашњој Украјини обележја која злурадо буде авете прошлости и извлаче нацизам на светло дана: свастике, СС симболи и фашистичке пароле тако су више него приметне да би се могле игнорисати. Неизоставно се поставља питање да ли Америка и њени западни сателити са Старог континента подржавају фашизам? Нисмо чули да су се протагонисти неолибералног корпоративног поробљавања оградили од оваквих, најблаже речено скандалозних догађаја. Прво су на ред дошли споменици Владимиру Иљичу Лењину, затим је у западној Украјини у Лавову срушен споменик совјетском војнику. Ништа боље није прошао ни споменик легендарном руском војсковођи Михаилу Кутузову. Неонацистичке милитантне групе упадале су у седишта комунистичке партије у Кијеву и по зауизимању истицале препознатљиве симболе свога програма и рада: свастику, на првом месту.

Кијев и многе друге градове широм Западне Украјине, ових дана обележавају плакати с позивом на прикључење неонацистичким организацијама. Неки би рекли екстремним десничарима. Wolfsangel[1]с фасада и плаката јасно говори у којој се фази Украјина данас налази. Атмосфера стабилног страха и панике од сутрашњег дана, осликава свакодневни живот после државног удара. Људима се упада у куће, малтретирају се породице сви који су имали додира са свргнутим режимом или су претучени или су кандидати за Међународни кривични суд у Хагу. Цивилизовани свет, макар његов званични део ћути, и то је запрепашћујуће. То је подједнако (са)учешћу у неонацистичком пиру. Али, идемо даље. После „кристалних дана и ноћи“ на ред је дошао и руски језик. Нимало без разлога, одјекнуле су иницијативе за забрану руског језика. Језик је обележје етницитета и тако увек на удару када је план и програм „сатирања“ свега што подсећа на одређену етничку групу. У случају Украјине, на Русе. Све ово било је довољно да се са Крима узвикне: „Русијо, спаси нас“! Руси који чине 60 одсто популације на Криму, свакако да су јасно разумели Мајданске поруке које су им упућивали последњих месеци из дана у дан. Уосталом, аутори „провоцирања“ одговора Руске Федерације нису се ни трудили да буду двосмислени. Напротив. И, зато сада имамо, нажалост, већ двоје мртвих на Криму. У току је пребројавање „руских чинилаца“ и нико не може да предвиди шта ће следеће да се деси.

Ситуација на Криму:  Двадесетшестог фебруара сукобили су се учесници два различита скупа испред зграде Кримског парламента. Двоје људи је подлегло повредама, а тридесетак учесника протеста је повређено током сукоба и стампеда који је уследио. Око 3.500 људи заједно с полицијом патролирало је улицама кримске престонице како би спречили провокације које воде насиљу: „ пошто је централна власт у Кијеву распустила Беркут (специјална полицијска јединица) нове Севастопољске власти изразиле су добродошлицу официрима Беркута“[2] и позвале их да заједно с породицама свој живот наставе на Криму. Крајњи циљ популације етничких Руса на Криму јесте „одржавање референдума о томе да ли регион треба да задржи садашњи статус као аутономна област Украјине, или да постане независтан, односно поново део Русије“.[3] У међувремену, већинска популација Крима не признаје одлуке „илегалне“ централне власти у Кијеву; Татарска мањина тврди да етнички Руси „желе да отцепе Крим од Украјине“; (ултра)десно крило радикала из Западне Украјине запретило је да ће послати такозване „возове пријатељства“ пуне наоружаних „бораца“ како би сломили сваки отпор револуцији за коју су се тешко (и)зборили.[4]

Кијев је (пре)заузет успостављањем „нове“ власти. Потпуно је нејасно ко контролише (међу некадашњом опозицијом) ситуацију и како ће се све одвијати у наредном периоду. Виталиј Кличко који се у почетку „наметнуо“ као неко ко може да трасира окупљену „масу“ показало се да нема лидерских „способности“, како међу осталим опозиционим колегама, тако ни у „маси“. Чак је и Немцима који су отворено стали у подршку светском прваку у супер тешкој категорији, постало јасно да Кличко може да буде промашена „инвестиција“. Бројне репортаже које су профилисале у западној јавности будућег украјинског лидера, колумна у утицајном немачком Билду нису помогле Кличку да разуме да се налази у „политичком рингу“ где важе потпуно друга правила предаторске борбе. Или је немачким прекоокеанским „партнерима“ засметала позиција Немачке у будућој судбини Украјине. Тако ни вулгарна опаска Викторије Нуланд[5] не би требало да се схвати неозбиљно. Мајдан је данас отворено поприште сукоба интереса међу западним партнерима, све су прилике.  Чини се да је једино „практичар“ у редовима опозиције и кандидат за „прелазног“ премијера Арсениј Јацењук (лидер партије Отаџбина) схватио на каквом се минском пољу налази. Бивши министар економије на Мајдану је у вече 26. фебруара окупљенима поручио да се земља налази на ивици банкрота, да следе врло непопуларни потези и да ће наредна Влада бити влада политичких самоубица. „Добродошли у пакао“[6] био је закључак његовог обраћања. Његово обраћање било је линија одбране у предстојећим туробним месецима у којима нови револуционарни талас не би требало да изненади. Уосталом, „Десни сектор“ ултра-радикална организација најавила је наставак својих активности и јавно „прозвала“ политичаре да су „издали револуцију“ и „једну корумпирану гарнитуру олигарха само заменила другом“.[7]

Реакције Запада- позиција Русије: Више него нервозно Вашингтон „прати“ ситуацију у Украјини позивајући све време Русију на поштовање интегритета ове многољудне земље. У супротном, свака акција Руске Федерације биће сматрана за „тешку грешку“. С обзиром, како то иначе бива, да је Америка ударила такт, остали део њених западних „партнера“ мање-више своје реакције утврђује према томе: „ У Москви су посланици Думе затражили да се олакшају услови добијања руског држављанства за становнике Крима и других регија Украјине. Русија покушава да што тачније процени колика је снага проруских покрета у Украјини (…) Руска војска је у стању приправности(…) За утицајни немачки лист Шпигл, Владимир Путин „ће се ускоро суочити са најтежом одлуком у животу“,[8] јер нико у Русији не би опростио свом председнику да допусти да персонал Црноморске флоте са њиховим породицама као и руско становништво Крима „падне у руке“ украјинским националистима. Шпигл, такође, користи прилику да покаже слабости у америчкој стратегији у случају Украјине посебно апострофирајући опасно и олако дата „слатка обећања“[9] која су се разумела као „бланко чекови“ који ће Украјинцима донети храну на сто. Тога нема и след догађаја може бити „експлозиван“ до грађанског рата и распада земље. За немачке медије, Украјина подсећа на кризу на Кавказу (2008).

Кад смо већ код тога, оно што јесте заједничко са кризом на Кавказу, јесте политика двоструких стандарда од стране запада као и бескруполозних замена теза. Да се подсетимо на, рецимо седницу Савета безбедности одржану 28. августа 2008. године када је руска дипломатска мисија пажљиво слушала „лекције“ осталих учесница седнице. Посебно америчке мисије која предвођена Волфом позивала на, једном речју, међународно право и институције: „Руско признање независности Јужне Осетије и Абхазије у супротности је с Повељом Уједињених нација и бројним Резолуцијама Савета безбедности“[10] био је изричит Волф.

Виталиј Чуркин је тада одговорио на начин који није одавао изненађење већ реакцију на бескрупулозност: „Да смо којим случајем ми у Савету данас посећени од стране ванземаљаца по први пут, верујем да би им срца била испуњена поносом после свега што су чули у Савету безбедности данас: због свих ових људи који су тако пуни принципа и који доследно штите принципе међународног права“ рекао је Чуркин посебно истичући да му се свидео“ говор сталног представника мисије САД када је говорио о томе да државе морају да се суздржавају од претње употребом силе: „Желео бих сада да питам представника САД да ли је пронашао оружје за масовно уништавање у Ираку, или га још тражи“? С обзиром да су тезе свих биле засноване на очувању територијалног интегритета државе, Чуркин је упитао: „Где сте, драге колеге били када смо сви ми расправљали о Косову? Новембра 2007 СБ је усвојио Резолуцију којом се реафирмише територијални интегритет држава бивше Југославије. Зашто нисте онда, када нам је представљен Ахтисаријев план, реафирмисали принцип територијалног интегритета? И шта је с поштовањем резолуција уопште? Шта је с поштовањем Резолуције 1244 (1999) која јасно не пружа могућност једностраног проглашења независности Косова(…)“[11] био је изричит Чуркин. Толико о сличностима с Украјинским државним ударом.

Данас, док пишемо овај текст, кримски парламент усвојио је одлуку „у складу с демократским начелима“ па тако и директним учешћем народа у одлучивању, да распише референдум на којем ће се одлучити даља „будућност Аутономије региона, без било каквог спољног притиска“.[12] Русија, проводи војне вежбе на својим границама у циљу провере борбене готовости у којима учествује 150 000 војника, 90 борбених авиона и 120 хеликоптера, 880 тенкова и 90 бродова; украјинске снаге безбедности су у стању приправности; Министарство спољних послова Руске Федерације саопштава да ће „снажно и бескомпромисно бранити интересе својих сународника“.[13]И док свргнутог украјинског председника Виктора Јануковича, као у вестерн филмовима траже „живог или мртвог“ Виталиј Kличко даје интервју и сарајевском Дневном Авазу…

Источно(европско) питање или „пролеће“: Некако паралелно с кризом у Украјини „десио“ се народ у бошњачко муслиманском делу Федерације. Иако су многи „аналитичари“ имали извесних сумњи у позадину немира који су се раширили (само) у Федерацији, Кличко мајдански промотер „демократије“ упоредио је бошњачку кризу с украјинском јер су исти захтеви „обесправљеног и осиромашног народа“ којег су покрали тајкуни. Ето и назнака наставка „приче“ на територији целе БиХ, с посебним акцентом (ако не и јединим) на Републику Српску. Дан касније после интервјуа и „увезивања“ Украјине и Босне у једну целину, Аустријски центар савремених иницијатива (ЦСИ) у истом листу истиче: „Мишљења смо, гледајући свеукупну ситуацију у БиХ, да мора доћи до опћег преобликовања БиХ стварности, пошто су многи одговорни политичари на свим нивоима власти заказали у свом раду и нису препознали сигнале који долазе већ дуже времена од народних маса (…) Дејтонски устав, чија је основа мировни споразум, а не слободно и грађанско друштво пример (је) затвореног система који је успоставио механизме иманентног супростављања свим променама и реформама“.[14] Па, стога ЦСИ позива све „одговорне и релевантне“ да учествују у променама Дејтонског Устава и предстојећих реформи које трасирају „пленуми грађана“. За потпредседника Републике Српске, Емила Влајкија ово се превасходно односи на РС која је и једини доследан противник уласка у НАТО: „Ако садашњи предсједник РС-а буде изашао на изборе, он ће сигурно добити други мандат. Због тога ће тактика аутора НР(наранџасте револуције)бити да га у томе спријече, то јест да га онемогуће да на изборе изађе. У ту су сврху они припремили терен организирајући масовне просвједе у Федерацији који су, суштински, имали један једини циљ. Другим ријечима, када се покрене испровоцирана лавина протеста у РС, сватко ће помислити како је то природни наставак онога што се дешавало у Федерацији.Агитатори у РС су спремни на ударе на власт са свих страна, тако да се она не снађе. Све ће се догађати истовремено, а рачуна се, да ће тисуће наивних, и с правом огорчених просвједника, бити имплицирани у демонстрацијама.С друге ће стране просвједи бити ојачани инцидентима које ће изазвати агитатори политизираног ислама. И политизирани исламисти и активирани колаборационисти прижељкују страну интервенцију за обарање актуелне власти.“[15]

У међувремену, у Србији се одржава у најмању руку „чудна“ (пред)изборна кампања: победник се зна. Гласаће се за другу позицију. Она мора бити таква да странке (про)западног блока с „контролисаним“ рејтингом не вишим од 10 одсто постану део новог сазива парламента и тако оформе „широки друштвени консензус“ потребан: за промену Устава, односно, за промену територијалне организације,  политичког система и војне „неутралности“. Зашто мањим од десет одсто? Јер, би то, свакако значило доминантну улогу једне партије (СНС) у власти. Дакле, не можемо то назвати класичним једнопартијским системом, али ће у својој суштини он то свакако бити. Наравно, уколико „агенда“ архитеката новог Западног Балкана, на терену (заиста) успе.

Покушај финализације решавања питања постсовјетског простора и Западног Балкана је у току, и како каже потпредседник Републике Српске биће то „борба на живот и смрт“ са врло неизвесним исходом. Познато је само да поправног тешко да ће бити. Макар, за живота актуалних (политичких) генерација. Стога је позив на мудрост и јасну визију будућности сада на правом месту, јер су животи милиона људи у питању. Овај позив упућен је онима који су прогнали мир, донели дронове и рат с сигурне дистанце да (иако су мале шансе за то) призову разум међу интересе и врате се у токове међународноправних норми и принципа. Уосталом, зар нисмо не тако давно слушали председника САД Барака Обаму који је Републиканцима током шеснаестодневне блокаде Конгреса поручио: „Не свиђа Вам се одређена политика? Не свиђа Вам се председник. Онда, борите се за своју позицију и освојите је на изборима“.[16] С обзиром да је то тако, онда би требало да принцип важи свуда јер је „демократија“ изнад свега и свих-или, важи само за „посебне“ који су призвали хладноратовску партију шаха. Управу ону коју је Обама (сп)очитао Путину, из Мексика. Заборављајући, притом да је шах (ипак) древна мајсторска игра Источне цивилизације, зар не?

Марина Рагуш – ФСК