Отргнути од заборава – СЛАВИША ПЕШАКОВИЋ ВИЛЕ

Ни малено село Горње Исево, високо у брдима, подно јужних падина Копаоника, није мимоишла ратна трагедија крајем 20. века. У ратном вихору, у одбрани Косова и Метохије, погинуо је житељ тога села, младић у најбољим годинама, Славиша Виле Пешаковић.

Мајци Стојки и оцу Храниславу Виле је био прво дете, рођено у Рашки, 2. јануара 1972. године, јер се у то време ни жене са села нису порађале у селу, већ у породилишту. Иначе, породица Пешаковић још је живела у заједници, са много чланова. Славиша је обрадовао све, јер претходних 22 године није било принове у тој кући. Отац Хранислав је, иначе радио у руднику у Белом Брду као рудар, а касније као спољни радник, где су били запослени и многи из његовог и суседних села. Мајка Стајка је домаћица, а обављала је и све друге сеоске и пољопривредне послове. Распадом задруге, Славиша је живео са родитељима, бабом Стојанком и очевом сестром Гином. Одгајан је уз велику љубав и пажњу, а онако умиљатом дали су му надимак – Виле. Највећу пажњу поклањала му је тетка Гина, а и највише времена проводила са њим, јер су родитељи били заузети другим пословима. Мајка и отац су у Славиши видели велику наду и узданицу, поготово што им друго дете, син Станиша, одмах након рођења оболева од тешке болести, церебралне парализе.

Док је још био мали и нејак за теже сеоске послове, Славиша је са бабом Стојанком чувао стоку. Сеоска деца од малена навикну на обавезе и тежак живот, па им било који посао касније не изгледа несавладив. Пошто у Горњем Исеву није било школе, Славиша је 1979. године пошао у први разред основне школе у Остраћу. А до школе у Остраћу – пет километара у једном смеру. Пошто из његовог села није било других ђака, родитељи су га сваког јутра пратили до пола пута, где се сустизао са децом из других села. При повратку је долазио сам. Дружио се са свом децом у школи, а највише са Дејаном Лешевићем, са ким је и касније нераздвојан, јер су и у осмогодишњој школи били заједно, а касније и у истој фирми запослени.

Када је мали Пеше, како су га другови звали, завршио четврти разред у Остраћу, прелази у осмогодишњу школу „Стана Бачанин“ у Лешку. Е, али сада треба да се пешачи десет километара до Лешка, а не пет као пре. И то сваког дана – низбрдо десет километара до Лешка, па узбрдо десет километара до Исева, без обзира какви су временски услови и његово здравствено стање. Мученици су сеоска деца, деца пешаци! Небригом државемнога села су остала празна и пуста, јер су била без путева, без телефона, дуго и без струје, без школе, без лекара и продавница. И поред пешачењаи свих школских обавеза, Славиши није било тешко да стигне да и баби помогне око чувања стоке, или родитељима у другим пословима. Саживео се са таквим начином живота, јер се од рада живело.

Нова страница живота почиње када се уписао у Техничку школу „Никола Тесла“ у Лепосавићу. Сада се комбинује пешачење са коришћењем аутобуса, јер је од Исева до Лепосавића 20 километара. Без обзира што је то путовање било напорно, није прихватио предлог родитеља да станује у Лепосавићу и да викендом долази кући. Био је привржен породици и селу. Поготово је био емотивно везан за брата Станишу, коме је посвећивао посебну пажњу. Кад су временски услови дозвољавали користио је мотор до Лешка и назад, како би себи олакшао путовање. Као средњошколац, већ стасао и ојачао, све је више био од помоћи у сеоским и пољопривредним пословима. Док су градска деца летњи распуст проводила у доколици и на мору, он је ручно косио, копао, орао, дрва обезбеђивао. Сабори, славе, сеоске свадбе, испраћаји војника и турнири у малом фудбалу биле су прилика да се као момак дружи са вржњацима. Његова генерација није знала ни за кафиће, ни за кафане, за дрогу и сличне недоличне ствари, које деградирају младе људе. Васпитаван је у патријахалном и домаћинском духу. Био је скроман и поштен, а радан и вредан. Јуна 1991. године у року је завршио средњу школу и добија диплому електротехничара.

По завршетку средње школе лето је провео у селу, безбрижно, а онда у јесен 1991. године запошљава се у Обилићу, на копну Белаћевац. Са њим се запошљава и његов нераздвојни друг и пријатељ, Дејан Лешевић, са којим је нераздвојан још из основне и средње школе. Становали су у Приштини и Обилићу и пошто су дошли до свог динара, могли су себи да приуште и бољи провод и бољу гардеробу. Но, није прошло ни пола године, а већ у марту 1992. године одлази на одслужење војмог рока. Род му је био ауто јединица и на обуку иде у Белу Цркву код Вршца. После шестомесечне обукепрекомандован је у Београд, на Топчидер, као возач у специјалној јединици. То су већ биле ратне године по Словенији, Хрватској и Босни, па су родитељи били веома забринути да он не оде на ратиште. Знао је он за ту њихову бригу, па им није јављао где све иде. И када је прелазио Дрину и ишао у Братунац, јављао се као да је у Бајиној Башти. Није се тамо дуго задржавао, али је омирисао рат изблиза. Тачно након годину дана враћа се кући марта 1993. године, у Исево. Родитељи су коначно одахнули.

Поново је у Белаћевцу, на копну. Станује у Обилићу. Ту је све до 1998. године када већ на Косову избијају отворени сукоби између шиптара и полиције. Током тих пет – шест година све слободне дане и годишње одморе проводио је у селу, помажући родитељима. Посебно је био привржен болесном брату Станиши. Редовно му је куповао све што му је потребно – одећу, лекове, слаткише. Нормално је било очекивати да момак његових година има девојку и да размишља о женидби. Девојка му је била из Обилића. Купио је и кола „форд ескорт“, а касније прешао на „бубу“. Још док је радио 1997. године је обавештен да је узет у резервни састав милиције. Задужио је униформу и сву осталу опрему.

Већ августа 1998. године бив а позван и ангажован у резервни састав милиције и одмах по распореду оде на Косово. Кад не би био тамо дежурао би у Лешку и у Лепосавићу, по сменама. Био је у Кећ Потоку код Србице, а затим и у Старом Тргу на Бајгори.

Крајем априла и почетком маја дест дана је дежурни у Лешку. После того добија распоред да се 8.маја јави у Ликовац, на ратиште. Зато је 7.маја добио слободан дан, како би се припремио. Па 6 увече оде у село, код родитеља, да им каже где иде и још што-шта припреми. Кући је донео све што је било потребно за славу, летњег Светог Николу.

Сутрадан, 7.маја ујутру, устао је сав мамуран, неиспаван и мрзовољан. Пожалио се родитељима и тетки да је лош сан уснио, да га је сан измучио, као да је сву ноћ најтежи посао радио. Одбио је чак и да стоку пусти на пашу, колико је нашто сломљен био. Инсистирали су да им каже шта је то страшно сањао, али им он није рекао. Једва је једно наручје дрва искратио и унео у кућу. Кад су видели колико му је тешко,тетка Гина га је молила да не иде на ратиште, ако је већ тако рђав сан уснио. Одговорио је да мора да иде, јер би иначе морао у затвор, нашта му је она рекла да је боље и у затвор, па да си жив, него да иде на ратиште па да погине. Мајка му је спаковала торбу и понешто од хране, а печену кокошку обавезно. Поздравио се са свима, а кад изађе из куће сретне га његов пас Шапко и почне необично да завија и цвили, окрећући се око његових ногу и спутавајући и онемогућавајући га да иде. Свима се ово учинило као лош предзнак.

Отишао је у Лешак где је имао изнајмљену гарсоњеру код чика Славка Нинића. Чак је газди платио и кирију унапред за мај месец, мада је Славко одбијао да узме новац. Тај новац Славко је вратио Славишиним родитељима после његове погибије. Славиша је потом свратио код сестре од стрица Славице, која је са супругом и децом такође живела у Лешку. Код ње је иначе често навраћао, јер су се волели и поштовали. Славица је приметила да је забринут, да се не шали као и обично, да је некако сломљен. Кад га је питала шта је у питању, одговорио је да сутра иде у Ликовац и да много брине о својима који су у Исеву, као да неће више да их види. Покушала је да га утеши, да га охрабри, али он је имао неки чудан предосећај да се жив неће вратити. Рекао је и за ружан сан од претходне ноћи, али садржај сна није хтео да открије. Отишао је у гарсоњеру да се истушира и да преноћи. Сутрадан 8.маја 1999.године, већ је био у Ликовцу, где су били жестоки окршаји наших бораца и шиптарских терориста и сепаратиста. Наравно, и он је у њима учествовао. А, онда, 16.маја око подне са још петорицом другова одлази у патролу. Изненада су нападнути и петорица гину, међу њима и Славиша. Са њим гину: Милан Бекчић, активни полицајац из Биљановца, затим командир патроле, иначе резервни полицајац, па Горан Ђоровић из Лешка и Верољуб Трифунович из Вуче.

Аутор ов књиге у песми о Горану Ђоровићу на једном месту каже:

Терористи ту су их напали
Крај Горана другови су пали,
Изгибоше сви на један брекчић
Трифуновић, Пешаковић, Бекчић.

Животима су млади људи бранили Косово и светиње. Многе су мајке у црно завијене, много је нејачи остало без храниоца.

Тужне вести брзо се шире, па и ова о погибији Славише Пешаковића, тако да су већ исте вечери полицајци из Лешка саопштили родитељима да је њихов Славиша погинуо. Мук у селу. Туга невиђена. Мајка Стајка, отац Хранислав и тетка Гина сломљени од бола просто нису могли да поверују да њихов Славиша није жив, да више неће моћи да му се радују. Сутрадан, 17.маја, Славишино тело допремљено је у Горње Исево. Обистинила се његова зебња због оног сна да се неће жив вратити. А увек је у село долазио с вољом и радостан што ће бити са својима, а поготово са братом Станишом.

Сахрана је организована 18.маја, уз све почасти од стране милиције и уз присуство родбине, велико броја мештана, другова и пријатеља. Смирио се Славиша на сеоском гробљу у Горњем Исеву, а његови најближи остали у тузи и црнини, жалећи за сином узданицом и великом надом. Изгубио је живот у најбољим годинама, као и многи његови саборци из ове општине. Споменик на гробљу успомена је на дивног младића, поштеног и племенитог, али и опомена да рат добро не доноси.

Славишино име уклесано је на споменицима палим борцима, који се налазе у Лепосавићу и Лешку. Да је среће, таквих споменика није требало да буде, али кад их већ има треба поклонити више пажње именима и херојству дивних младих људи који бранећи Косово, жртвоваше себе.

Мајка Стајка и отац Хранислав, који су са сином Станишом добили једнособан стан у Лешку, кад год могу посећују гроб свогпокојног Славише, запале свеће, положе цвеће и залију га сузама. Поносе се сином, али су неутешни.

Преузето из књиге: Јунаци и жртве неразумља

Аутор: Милан Мићо Николић