РУСКИ СВЕТ ПРЕД ИСКУШЕЊИМА: ПРАВОСЛАВЉЕ У „КИЈЕВСКОЈ РУСИЈИ“. (Први део)

Узнемирујући догађаји који се дешавају у  Украјини имају одлучујући значај за судбину руске цивилизације, руског света и читаве православне екумене. Украјина, која се састоји из Малорусије (Центар и Север), Новорусије (Југ и Исток) и Галицко-Волињског региона (Запад) за Русију представља оно што је за Србију Косово: срцеидуховни симбол, колевку културно-историјског постојања. Галиција и добар део Волињске области су  „опкољени“  унијатима и раскољницима-аутокефалцима. Новорусија је регион у потпуности православан  и по духу руски. Малорусија се данас налази под галицијско-унијатским нападом, најстрашнијим у читавој  новој историји,  који богато финансирају и за који пропаганду врше геополитички противници Русије и непријатељи Православља. Од тога како ће се завршити битка која се сада води у Украјини, и то не само физичка, већ и духовна,  зависиће и даљи путеви светскеисторије…

Исконска  веза  Русије, Украјине и Белорусије не представља идеолошки жиг или „црвено слово“, она је укорењена у самој природи „Свјатој Руси“ (Свете Русије)  и повезана и са извориштима, и са садашњошћу, као и будућношћу Руског Православља. Умногоме  захваљујући хришћанству које је Руска земља прихватила по судбоносној одлуци светог равноапостолског великог кнеза Владимира,  заједничког за све наше земље, Кијевска Рус (Кијевска Русија) је од самог почетка формирана као јединствена држава. У доба феудалних размирица управо је Православна црква представљала онај најважнији принцип  који је учвршћивао древну Русију не само у духовном, већ и у државном погледу. Из практично уништеног Кијева  Свети Петар, митрополит кијевски и све Русије, је прво у Владимир, а затим у Москву  пренео  митрополитску проповедаоницу. У његовој свести градови Кијев, Владимир и Москва су представљали делове јединствене Отаџбине, јединствене Русије, чији је назив био „ Кијевскаја Рус“.  При том је, да подсетим, свети Петар родом био из Волиња, то јест са запада садашње Украјине.

Затим су баш кијевски митрополити, а затим Московски и све Русије, које ми данас славимо и молитвено помињемо, благословили уједињење руских земаља око Москве. Свети Петар се борио  за државно јединство Русије на челу са Москвом, активно се супротстављао сепаратистичким тенденцијама, а свети Алексиј  је чак   искористио интердиктум   за кнежевине које су покушавале да се издвоје од обновљене јединствене руске државе чији је центар био у Москви.

Цепање Руси (Русије) је увек православљу доносило зло, сејало смутњу и расколе. Историја Малорусије и Белорусије, одвојених од државног јединства са Великом Русијом,  за православце те две територије представља историју туге и патњи. То је било време сталног праћења православне цркве, ширења нечастиве уније, законодавних забрана православне вере од стране пољско-литавских власти, време када су свети храмови предавани иноверцима, власницима крчми, који су, подсмевајући се православном народу, те свете храмове издавали у различите намене.

Почетком 17.века   је наступио период  када је православни епископат на територији Украјине и Белорусије потпуно ликвидиран, те је његово обнављање морало да се врши преко тајних ноћних служби, шапатом – и то у Кијеву, првој престоници руског православља и мајци свих старих руских градова. Одвојеност од братске Украјине и Белорусије  због државног раскола није ни Великорусији донео ништа добро.

Ослабљена тиме што је одцепљена од својих исконски руских  западних и јужних  земаља Русија се са огромним тешкоћама  супротстављала латинском Западу, јер је била без прекида нападана, православни народ је убијан, свети храмови и обитељи разарани, светиње скрнављене. За државу и за Цркву то је било страшно  време „Смуте“  (Смутње) када су Москву покорили Пољаци, што је показало колико је била рањива сама и независна православна држава, отргнута од својих југозападних земаља. Те отргнуте земље  су за западне освајаче постајале мостобран за потчињавање Русије  „папској столици“.

Тек када  је почело постепено поновно уједињавање украјинских и белоруских земаља са Русијом, почео је период новог руског процвата. Васпитаници тадашње Кијево-Могиљанске академије су Северној Русији донели образовање и просвету, припремили онај колосални скок који је она  направила у свим сферама живота.

За Украјину и Белорусију поновно спајање  са Великом Русијом, за коју их је везивала иста вера и једна крв, донело је дугоочекивани мир, ослободило их од католичког и унијатског угњетавања, од насиља над православцима, од бесправља у коме су живели православни  хришћани. Наступио је период обнове оскрнављених светиња, изградње православних храмова, цркава, манастира.

Белорусија је управо захваљујући њеном поновном сједињењу са Русијом, захваљујући помоћи императорске власти,  успела да  ликвидира унију која је представљала крваву рану на телу цркве. 2013.године Синод Белоруске цркве је као један од најважнијих догађаја у историји Православља на тлу Белорусије прославио поновно сједињење унијата са Православљем. А  тај догађај, још једном ћу подвући, постао је могућ само захваљујући јединству Белорусије и Русије.

Да није дошло до тога  Белорусија би постала католичка земља са православном мањином коју истискују и којој одузимају права, што се данас отворено види на примеру других области Западне Русије, којима у своје време није успело да са поново уједине са Русијом у јединствену државу.Уосталом, сви ми смо заједно вршили велику катехонску мисију која нам је дата Промислом божијим – ослобођење народа Православног Истока од иноверног заточеништва, заштиту свих хришћана који су потискивани и угњетавани.

Још један моменат који много говори. Иницијатори распарчавања јединствене Руске државе, наше Свете Рус,  увек су биле силе које су мрзеле не само Русију, већ и православље, канонску Православну цркву: пољско-литовске власти, унијати, раскољници, људи који су били у различитим револуционарним друштвима, и људи који су  у своје време били тесно повезани   са масонством,   у то време  врло модерним.

Припремом сепаратистичке идеологије за југозападне области Руске империје  бавио се директно аустријски генералштаб. И то није било случајно, јер осим чисто политичких мотива Аустријска империја  је себе сматрала за католичког „катехона“ (аустријског императора су у пропагандним антируским песмама за Украјинце, које су састављане по налогу тог истог генералштаба, називали „римски цезар“), чији је свети дуг био да уништи „источну схизму“.

У Украјини су покушаји да се одвајање од Русије идеолошки  оправда довели до тога да су као званични хероји, чији се „подвизи“ славе на државном нивоу и дају у школским уџбеницима као пример деци, натурају, на пример бивши украјински хетман Мазепа, кога је Црква анатемисала; оснивачи аутокефалног „самосвјатског раскола“ који је формиран по наредби још једног „хероја“ – Петљуре; „сечевие стрељци“ – унијате из Лавовске области који су добровољно ступали у аустроугарску  армију  да би убијали „москаље и схизматике“, односно православне војнике Руске императорске армије – Русе, Белорусе и Украјинце; унијатски митрополит Андреј Шептицкиј – ревносни борац против Православља и заговарач уније, аутор једног од пројеката одвајања Украјине од Русије и духовник дивизије СС „Галичина“.

И, насупрот  томе, свети оци наше Цркве, „подвижници“ – побожни пустињаци и истакнути црковни јерарси  су непрестано призивали  на државно  јединство читаве  Руске земље, укључујући ту Русију, Украјину и  Белорусију. Темом јединства Свете Рус   су натопљени многи богослужбени текстови који представљају део Светог Предања.

Свети Тихон, патријарх Московски, у свом послању поводом   Брестског мира који су закључили бољшевици, којим је од Русије одвојена територија Украјине, написао је: „…мир, по коме се и исконски православна Украјина  одваја од братске Русије, а престони град Кијев, мати руских градова, колевка нашег крштења, чувар светиња, престаје да буде град државе руске… такав мир народу неће донети жељени одмор и смирење.  Цркви Православној ће донети  велики пад и тугу,  Отаџбини небројене губитке… Света Православна црква, која је од искона помагала руском народу да увећава и велича државу Руску, не може да остане равнодушна када види њену погибију и растурање.  По вољи вође свих Пастира, Главе Цркве, Господа нашег Исуса Христа, постављени на високо и одговорно служење Првосветитељу Цркве Руске, задужени од стране наследника древних сакупљача и градитеља земље Руске – Петра, Алексија, Јоне, Филипа и Ермогена, ми  позивамо да својом савешћу у ове ужасне дане подигнете глас свој и да громогласно  објавите пред читавим светом да Црква неможе да благослови   закључен у име Русије овај срамотни мир“. 

Овде скреће пажњу на себе не само категорично  осуђивање и неприхватање одвајања Украјине од Русије  светог Патријарха  у његовом пастирском послању, упућеном не политичарима, већ „архипастирима, пастирима и свим верним чедима Православне цркве Руске“, односно у потпуно црквеном документу, већ и то да свети Отац свим својим ауторитетом тврди да Црква Православна  и њени првосветитељи  представљају сабирнике и градитеље земље Руске, да   „сабирати и величати државу Руску“ – представља   и црквену ствар. Посебну снагу његовим речима даје њихово уздизање од стране лично светог Патријарха, не због његове воље и политичке жеље, већ због првосветитељског дуга које му је дао Првопастир наш, Глава Цркве, Господ наш Исус Христос.

(Наставак следи)

Протојереј Андреј НОВИКОВ – ФСК