Вера Пешић – шпијунка која је у смрт одвела хиљаде спрксих националиста

Вера Пешић се родила у Сијаринској бањи поред Лесковца, Бадње вечери 1919. године. Милош Радовић, Верин деда по мајци Анђи, био је судија Великог Црногорског суда на Цетињу. Верин отац, Милан, био је својевремено срески начелник.

Према неким непровереним причама Верина мајка, Анђа, затруднела је за време окупације са једним бугарским војником и родила Веру. Анђин муж, Милан, по повратку са Солунског фронта признао је Веру као своју и подарио јој презиме. Није сасвим сигурно да ли је то учинио из своје доброте или под притиском једног од Анђиних љубавника који се налазио на високом политичком положају. Ипак, због неслагања ових догађаја са Верином годином рођења, ову је причу тешко доказати.

Вера Пешић је одрастала и школовала се у Лесковцу. Била је девојка нижег раста, витка, веселе природе, причљива, али и веома начитана и интелигентна. Веома рано постала је свесна своје лепоте и путености. Звали су је Лесковачка лепотица. Изгледа да су њени родитељи временом осиромашили, а лепа Вера је све чешће сањала о луксузним хаљинама, отменом друштву, путовањима…

Међутим, у свет шпијунаже није је увукла жеља за новцем, славом или опасним животом, већ, како ће се касније испоставити, њени политички идеали. Одлично је познавала политичке догађаје и прилике. Вера је била девојка способна да свакога „преведе жедног преко воде“. Према речима савременика имала је „сањалачке очи из којих није избијало зло које је у њој сакривено“.

Родитељи су Веру удали веома младу. Према неким изворима „била је удата за неког Немца“, док други говоре о томе да је њен муж био „полицијски писар Мило Крчединац“. У сваком случају, њен брак је после две године пропао. Развела се и преселила у Београд. Не зна се са сигурношћу да ли је Вера тада наставила због удаје прекинуто школовање, или се одмах запослила у једном трговинском предузећу. Имала је свега 19 година када је улетела у свет политике и шпијунаже. Њена каријера вртоглаво је кренула узлазном линијом, али се, исто тако вртоглаво и смртоносно окончала само 6 година касније.

У свету шпијуна

Када је Веру Пешић упознао искусни контраобавештајац Ђенералштаба Југословенске Краљевске војске, мајор Славко Радовић, његовом оштром оку није промакао невероватан спој лепоте и интелигенције који ју је чинио „рођеном“ за обавештајца. Врбовао ју је да ради у Контраобавештајном одељењу, 1938. Исте године, Вера, која је била убеђени, готово фанатични комуниста, (иако је то држала у строгој тајности), бива примљена у чланство КПЈ. Већ са 19 година била је двострука шпијунка!

Као обична службеница, Вера је у почетку своје каријере обављала административне послове и била позната по својој ревности, ажурности и прецизности. Пошто се у том тренутку указала потреба за врхунским женским обавештајцем убрзо је отпочело Верино стручно оспособљавање за шпијунажу. Похађала је курсеве страних језика ‐ енглеског, немачког и француског, курс стенографије, а предавања и практичну наставу из обавештајног и контраобавештајног рада држали су јој, поред мајора Радовића и други најбољи обавештајци којима је тада располагала Краљевина Југославија. Читала је разну „стручну“ литературу, а на крају обуке упозната је и са строго поверљивим документом под називом „Елаборат о контраобавештајном раду“, који се тицао стране обавештајне мреже на тлу Југославије. Успешно савлађујући обуку, литературу је ишчитавала у незамисливо кратким роковима. Показала се као бриљантни аналитичар, са изврсном меморијом и веома талентована у брзом схватању суштине проблема.

Пошто је Вера Пешић брзо остварила добар контакт са колегама у другим оделењима Ђенералштаба, до ње почињу да стижу многобројни значајни и строго поверљиви војнообавештајни подаци. У току обуке упознала је и генерала Љубомира Новаковића, свог даљег рођака по мајци. Убрзо је и њега почела да користи као извор поверљивих информација, које је редовно достављала Комунистичкој партији. У међувремену, постала је и члан Централног комитета КПЈ.

Шпијунски танго

Српска Мата Хари је ради прикупљања обавештајних података често посећивала ексклузивне барове и ресторане у хотелима Мажестик, Париз, Москва, Балкан, чувену кафану Дарданеле, и скадарлијске локале. Увек се кретала међу отменим светом и у круговима дипломатских службеника и представника страних фирми. Ту је упознавала људе од којих је могла да прикупи корисне информације. Касније је своје „познанике” пратила по граду трудећи се да се са њима „случајно” сретне у трговинама, позоришту, биоскопима …

У контактима са мушкарцима који су били предмет њене обавештајне обраде увек је била изузетно срдачна и спонтана, а сваки следећи сусрет бивао је све отворенији и приснији. Вера се увек одлично сналазила на забавама и игранкама. Била је прави уметник у плесању валцера и танга. Тако је у свом шпијунском послу, поред познавања шест светских језика, одлично искористила и знање које је својевремено стекла у најпознатијој београдској плесној школи Марије‐Маге Магазиновић.

Своје образовање и ерудицију Вера Пешић је касније користила и на пољу публицистике. Почетком четрдесетих година 20. века била је прирећивач једне читанке и календара за 1942. годину. Постоје нека сведочења да је Вера бележила утиске о многим значајним политичким личностима које је имала прилике да сретне.

Петострука шпијунка

Београд је крајем 30‐их био стециште великог броја шпијунских мрежа и агентура великих сила и суседних заинтересованих држава: Француске, Велике Британије, Немачке, СССР‐а, САД, Италије, Мађарске, Бугарске, Албаније, Грчке и Румуније, као и емигрантских антијугословенских организација и удружења, попут хрватских Усташа и македонског ВМРО‐а. Најактивније су биле агентуре Немачке, Британије и Француске, па су Верини задаци пре свега били везани за ове представнике.

Тако је лепа и интелигентна Вера лако задобила пажњу британског мајора Јулиуса Хана (познатог и под шифрованим именима Цезар и Горднер), шефа новоформиране Секције Д британског Интелиџенс сервиса, са центром у Београду, као и руководиоца француске обавештајне службе Ришара Депереа. Обојица су јој веома брзо понудили да ради за њих, што је она прво одбијала, правдајући се како се плаши обавештајног рада као законом кажњиве делатности. Касније је пред њиховим наваљивањима попуштала и тако убрзо бивала укључена у њихове обавештајне делатности. Обојица су јој за обавештајне услуге редовно плаћали и обасипали је скупоценим поклонима. Са Ришаром Депреом провела је летњи одмор у Марсеју 1939. године.

Љубавница Лепе Лили

Вера Пешић је по задатку успоставила контакт и са немачком обавештајном мрежом у Београду. Међутим, овога пута је својом јужњачком лепотом и путеношћу завела и била заведена, али не од неког мушкарца, већ од једне жене. У питању је била супруга немачког амбасадора, Елизабета фон Малтзан, позната под надимком Лепа Лили која је и сама радила за немачку обавештајну мрежу. Вера је од Лили брзо „куповала“ занат завођења, како мушкараца тако и жена, и надаље га обилато користила у свом раду. Две љубавнице често су виђане у ноћним клубовима и стриптиз баровима. Њихови ноћни изласци претварали су се готово увек у раскалашне теревенке на којима се шампањац точио у потоцима а новац разбацивао на све стране. Неретко њих две су своја „осећања“ показивале и у јавности, па су често виђане загрљене или како се љубе. Лили је Веру обасипала крзном, накитом и козметиком, а ускоро је Вера постала често виђен и радо приман гост у кући немачког амбасадора фон Херена.

Сво време Вера је, према инструкцијама мајора Славка Радовића, прикупљене податке делила са Југословенском Службом, а Немцима, Енглезима и Французима преносила само биране податке. Наравно, све вредне информације које су прошле кроз њену обраду стизале су и до ЦК КПЈ.

Југословенска контраобавештајна служба није била баш задовољна Верином љубавном везом са Лили фон Малцзан, али је то толерисала јер су јој Верине услуге биле неопходне.

У јесен 1939. године, Веру Пешић је и званично заврбовао за рад у немачкој обавештајној служби БСД и Гестапоу, мајор Карл Лотар Краус, шеф Гестапоовог Шестог оделења са седиштем у Београду. Вера и Краус су брзо ступили и у љубавну везу, те она постаје један од најзначајнијих немачких шпијуна у Југославији.

Лепотица у затвору

Пошто је још 1940. љубавна веза Пешићеве и Крауса била очигледна, баш као и Верина отворена колаборација са Немцима, она је искључена из обавештајне мреже Југословенског ђенералштаба. Убрзо ју је под оптужбом за шпијунажу ухапсила београдска полиција. У затвору су је сурово испитивали и тукли. На интервенцију Крауса и немачке Владе код Кнеза намесника Павла, Вера Пешић је убрзо ослобођена.

Краус је организовао Верино пребацивање у Беч, где се неко време лечила од последица тортуре у полицији, а потом похађала још неке обавештајне курсеве Абвера у Бечу и Грацу. У то време Вера Пешић је имала прилику да се упозна и са самим Адолфом Хитлером. Потом се враћа у Београд и званично ради као дописник једног немачког часописа. Наравно, наставља и своју шпијунску делатност. За рачун Немаца често путује у Истанбул, Софију и Атину где одржава везе са немачким агентима. Извештаје подноси пре свега своме љубавнику и шефу Карлу Краусу, али још увек одржава контакте и са британском службом, појединцима из контраобавештајног оделења Ђенералштаба ЈКВ и наравно са онима за које је једино искрено и срцем радила ‐ са комунистима. После капитулације Француске њене везе са њиховом обавештајном службом биле су прекинуте.

Операција „Ханибал“

Уочи II светског рата Немци су, памтећи какве су им муке задавали четници, покушали да придобију за сарадњу четничког војводу Косту Милосављевића Пећанца, хероја из Балканских ратова и I светског рата. То су и успели, управо захваљујући Вери Пешић.

Вера Пешић је у операцији под тајном шифром „Ханибал“ ступила у контакт са Пећанцем преко заједничког пријатеља Ђорђа Роша, такође хероја из Великог рата. Пећанац је у почетку одбијао сарадњу са Немцима, али су његов егоизам и похлепа, као и чињеница да је политички био скрајнут уочи рата, пресудили да прихвати преговоре са Немцима. После наговарања која су трајала годину дана, у фебруару 1941. Коста Пећанац је у пратњи Вере Пешић и Карла Крауса отпутовао у Софију. Тамо се у дворцу бугарског цара Бориса састао са рајхсмаршалом Херманом Герингом. Пристао је да се обавеже да ако Југославија ступи у рат да се његови четници неће борити против Немаца, и за то му је исплаћено 200.000 рајхсмарака.

Маршал Геринг је договор наводно прокоментарисао речима: „Чини ми се да смо овога платили више но што вреди“.

Свемоћни фактор „Жена“

После Мартовског пуча 1941. нови председник нове Југословенске владе, ђенерал Симовић, наредио је да се Вера Пешић као немачки шпијун, ухапси и депортује у Лебане. Ту је у друштву своје мајке дочекала почетак Априлског рата. Као свог провереног агента Немци је већ 14. априла 1941. године одводе у Београд и она почиње да ради у централи Гестапоа за Србију.

Један од најзначајнијих сарадника британске обавежтајне мреже у Југославији био је Танасије Таса Динић. Његова веза са Британцима откривена је тек 1945. када је у Салцбургу пребегао Енглезима. Ови су га, међутим, испоручили ОЗНИ, која га је убрзо стрељала. У јулу 1941. Динић је постао први заменик министра полиције у влади ђенерала Милана Недића, а у новембру 1942. постављен је за министра унутрашњих послова. Вера Пешић, можда и не знајући да је Динић британски агент, постаје његова сарадница и љубавница. Према неким тврдњама Пешићева је била и стално запослена у Динићевом министарству, а поред тога радила је и у пропагандном оделењу Гестапоа.

У октобру 1941. Верин шеф и љубавник мајор Краус повучен је из Србије. Касније се Краусу мистериозно губи сваки траг, тако да никада није могао бити изручен Југославији како би му се судило за ратне злочине. Отприлике у то време, у јесен 1941, Вера Пешић је постала љубавница немачког команданта окупиране Србије, генерала Паула Бадера, као и шефа београдске Специјалне полиције, Драгомира Драгија Јовановића. Везу са партизанима у свом родном крају, на југу Србије, одржавала је преко свог школског друга, адвоката др Миливоја Перовића. За Перовића се тврдило да је и сам неко време провео у редовима четника где му је ратовао и рођени брат. После рата др Перовић је био професор Правног факултета у Београду, а повремено је био бранилац појединим припадницима Равногорског покрета пред комунистичким судовима. Везу са четницима Вера је одржавала преко потпуковника Живојина Ђурића, који је истовремено био и окружни начелник и командант Српске државне страже у Лесковцу. Њени љубавници су постали и шеф гестапоа у Лесковцу, као и извесни Ратко Сотировић, обавештајац који је радио прво за ЈВуО, а потом за партизане, све док није пао у руке Гестапоа који га је стрељао 1943. године.

Захваљујући својим шпијунским и љубавним везама, Вера Пешић је постала свемоћни фактор у Београду, како код немачких окупаторских власти, тако и у влади ђенерала Недића. За њу се говорило да код Немаца може све учинити, и заиста је могла. Немцима и Специјалној полицији Пешићева је била један од најважнијих извора информација и саветодавац од високог ауторитета.

Господарица живота и смрти

Коста Николић је у Историји Равногорског покрета овако описао врхунац моћи и утицаја Вере Пешић: „Ова жена, способна и дрска, била је све опаснија и опаснија по интересе српског народа. Њен рад је донео многобројним Србима пропаст и смрт. Она је била не само на папиру, већ и у суштини активан комуниста. Код Немаца је служила са двоструким циљем: да заштити комунисте и партизане и да поједине антикомунисте оптужи и онемогући тиме што ће их Немци стрељати. Са четницима је одржавала везе, да би што лакше могла разбити српске националне одреде у шуми“.

У рукама Вере Пешић биле су хиљаде српских живота по разним логорима, на Бањици, Јајинцима, Старом Сајмишту и другде по Србији. Ту је до изражаја долазио њен прави комунистички задатак. Према неким тврдњама она је интервенисала да хиљаде комуниста и њихових сарадника буду пуштане из логора по налогу шефа Гестапоа, а са друге стране хиљаде националиста, припадника ЈВуО и симпатизера четника ђенерала Михаиловића послала је на вечни починак у разне логоре и масовне гробнице широм Србије. У пролеће 1943. Вера Пешић је преко својих веза издејствовала да Немци из затвора у Лесковцу пусте 120 комуниста, за које је она тврдила да су „оклеветани да су сарадници НОП‐а“. Протеста је било и од стране немачке команде у Лесковцу и од стране Српске државне страже, али су Верине везе биле и сувише јаке, а нико није смео да јој се озбиљно супсротстави и доказује своје сумње да је она заправо комунистички шпијун. Тако су на Верину интервенцију из Лесковачког затвора пуштени сви комунисти, док је на стотине симпатизера Равногорског покрета одатле депортовано у Бањички логор, где је већина стрељана.

Вера Пешић се понекад мешала и у политичке одлуке. Под њеним утицајем и по њеном захтеву, министар унутрашњих дела Танасије Динић, издао је два наређења која су имплицитно утицала на исход грађанског рата међу Србима. У мају 1941. и средином 1942. он је издао наредбу да се се са свих важнијих функција у окупираној Србији уклоне Црногорци као непоуздани и да се на њихова места доведу „чисти Срби“ и наредбу да се са свим Црногорцима у Србији има поступати као са Циганима и Јеврејима. Ђенерал Недић је оба ова наређења опозвао. Међутим Пешићкин циљ је делимично већ био постигнут. Револт међу Црногорцима због оваквог односа, као и стварање осећаја несигурности, у великој мери су утицали да се Црногрци опредељују за НОП.

Било је случајева када је Вера Немцима достављала информације о немачким официрима који су критиковали званичну политику Трећег Рајха и Фирера. Пошто су њене дојаве увек уважаване, очигледно је колики је утицај Пешићева имала код немачких окупатора.

Крвна освета

Почетком рата Вера Пешић је успела да заведе и ступи у интимну везу са начелником Крагујевачког округа Миланом Калабићем. Потпуковник Милан Калабић (1886‐1942) био је добровољац и херој из Балканских и I светског рата. Као припадник Жандармерије Краљевине СХС Калабић је био умешан у ликвидацију браће Мијушковић у Никшићу 1924.

Мијушковићи су били припадници Зеленашког сепаратистичког покрета у Црној Гори и укључени у терористичке акције против Југословенских власти, али се њихово убиство одиграло под неразјашњеним околностима. Због тога је Калабић касније осуђен на 18 година робије, али је после 2 године рехабилитован и враћен у службу. Незадовољан тиме, један од браће Мијушковић покушао је да убије Калабића, али је овај преживео атентат. Други светски рат затекао је Милана Калабића на служби у полицији. Званично је приступио Српској државној стражи, али је обављао и обавештајне задатке за ЈВуО, у којој је његов син Никола био командант Горске гарде.

Љубавна веза са 33 године старијим Миланом Калабићем, послужила је Вери и за добијање различитих информација о ЈВуО, али пре свега да би му се осветила за смрт браће Мијушковић, који су били Верини рођаци по мајци. Изгледа да је Калабић Веру упознао под једним од њених тајних, лажних имена, највероватније као „Слободанку Бобу (или Бебу) Станишић“. То је било само једно од можда и стотину лажних имена Вере Пешић. Тако Калабић и није знао за њено право порекло и њено сродство са Мијушковићима. Вера је касније свој план о крвној освети Калабићу спровела тако што је Гестапоу открила не само његове везе са ЈВуО (у које су Немци можда и сумњали због његовог сина), већ га је и денунцирала као шпијуна британског Интелиџенс сервиса (што можда и није била истина). У сваком случају, Верина дојава коштала је живота неопрезног Калабића и Гестапо га је ликвидирао 1942. године.

На ивици смрти

И поред своје делатности за рачун комуниста, Верин рад за Гестапо опасно је пореметио њене односе са Британцима, а својим радом и за Немце и за комунисте замерила се и Равногорском покрету. Четници су дознали да је била укључена у неуспелу операцију „Дебели медвед“, у којој су Немци покушали да се докопају ђенерала Михаиловића, а Британци су уценили њену главу на 300.000 златних фунти. Претила јој је стална опасност. Више пута је избегла покушаје атентата, некада сасвим случајно, а некада због правовремене дојаве. Почела је да се креће веома опрезно, најчешће прерушена, са лажним документима и увек у пратњи обезбеђења.

У септембру 1943. Вера је ишла путем Сијаринске Бање ка Медвеђи, прерушена у мушку арбанашку ношњу. У њеној пратњи била су тројица Арнаута, припадника СС јединица. Четници су јој на једној раскрсници поставила заседу и ухапсили је. Спроведена је у Горски штаб 110 којим је командовао мајор Радослав Ђурић, међу својим саборцима тада познат под својим шифрованим именом „Каплар Мића“. Преки суд ју је осудио на смрт стрељањем „због сарадње са комунистима и шпијунаже у корист Гестапоа, злочин и издају почињену против Њ. В. Краља Петра II и Отаџбине“.

Многи су се ангажовали да преко људи који су били у контакту са ђенералом Михаиловићем издејствују ослобађање Пешићеве: генерал Бадер, Гестапо, СС, ђенерал Недић, министар Динић… Сама Вера Пешић непрестано је захтевала да насамо види мајора Ђурића. Када је пристао на састанак у четири ока, њих двоје су остали насамо читаву ноћ. Ујутро је све постало другачије. Мајор Ђурић је суспендовао пресуду преког суда, под изговором да би сведочење Вере Пешић после рата могло да допринесе разоткривању многих издајника и злочинаца.

Нема сумње да је те ноћи коју је провела насамо са мајором Ђурићем Вера искористила све своје чари не би ли спасла свој живот. Међутим, на ослобађање Вере Пешић утицала је и чињеница да се мајор Ђурић већ дуже време припремао да пребегне партизанима и вешто је саботирао сва наређења ђенерала Михаиловића.

Комунисти на челу четничког штаба

Сутрадан, не само да је Вера Пешић била слободна, већ је почела да спроводи свој план да у потпуности овлада мајором Ђурићем и читавим Горским штабом 110. Да би се наметнула као Ђурићева једина љубавница, ликвидирала је своју претходницу, штапску лекарку Мариолу Берђајеву, иначе омиљену међу саборцима. Издала ју је Гестапоу, који ју је на превару заробио и као Јеврејку и припадницу Равногорског покрета одмах стрељао. Вера је читав случај приказала као несретан догађај.

Мржња официра и војника у штабу коју је Вера Пешић навукла на себе убиством Берђајеве, повећавала се из дана у дан. Неки су је сматрали немачком, неки комунистичком шпијунком, али су је у сваком случају мрзели. Вера се није одвајала од мајора Ђурића. Дању су заједно јахали и обилазили трупе и оперативни терен, а ноћу би се повлачили у своје ратно љубавно гнездо. Ђурић је све више постајао пука фигура, а прави командант Штаба 110 била је Вера Пешић. Под њеним утицајем, Ђурић је по кратком поступку смењивао и постављао команданте бригада и корпуса, што је све више повећавало револт.

Вера је од тада у штапским документима вођена као „штапски шифрант“. Мајор Ђурић ју је представљао као своју супругу, иако су многи познавали његову закониту жену, која је и сама била борац Равногорског покрета и повремено обилазила мужа у штабу.

После скоро два месеца овакве самовоље Пешићеве и Ђурића у новембру 1943. реагује и ђенерал Михаиловић. У својој депеши он опомиње Ђурића да „среди“ стање и да удаљи Пешићеву из штаба. Такође, Михаиловић га обавештава и да су Британци нарочито незадовољни уважавањем Пешићеве и да су изразили заинтересованост да је лично саслушају као осведоченог агента Гестапоа.

Ђурић је коначно попустио притисцима и Веру Пешић удаљио из штаба. Она у наредних 7 месеци за Ђурићев рачун обавља различите обавештајне задатке на територији Косова и Метохије.

Повратак Вере Пешић у Ђурићев штаб, на пролеће 1944, поново је пробудио незадовољство официрског кора. У то време Ђурић је већ увелико био спреман да се са Пешићевом и делом људства прикључи партизанима. Према неким изворима он је од почетка рата био Титов Тројански коњ у Равногорским редовима. Готово четири године је обавештавао Тита о свим плановима и делатностима Михаиловићевих четника и саботирао равногорске ратне напоре на југу Србије.

Расплет пред стрељачким стројем

Део незадовољних официра и војника под Ђурићевом командом напустио је штаб и прикључио се јединицама на Равној гори и околини, одмах преневши извештај о скандалозно лошој ситуацији у Штабу. Једна група завереника из Гњиланске четничке бригаде одлучили су почетком маја 1944. да извршиепуч и уклоне Веру Пешић и мајора Ђурића. Нажалост, већина је откривена и похапшена. Међутим, друга група успешно је извршила преврат.

Према једној верзији догађаја четници су приликом преврата у штабу заробили Ђурића, Веру Пешић и њену мајку Анђу. Веру и Анђу су наводно одмах стрељали 18. маја 1944, док је мајор Ђурић успео да побегне из заточеништва 9 дана касније (27. маја) и да се прикључи партизанима.

Друга верзија вели да су осим мајора Ђурића из заточеништва успеле да побегну и Вера и њена мајка, али да су ухваћене, неколико дана касније, надомак своје куће у Сијаринској бањи.

Трећа прича тврди да је, у току обрачуна између побуњених официра и Ђурићевих људи, Вера успела да омогући мајору Ђурићу и великом делу његових присталица да заједно пребегну партизанима. Ђурић и његови људи прикључили су се НОП‐у, а Вера је наставила са својим шпијунским активностима у корист Гестапоа и комуниста. Неколико месеци касније, у јесен 1944, једна четничка патрола под командом потпоручника Петра Јанковића на путу у околини Медвеђе заробила је две српкиње прерушене у муслиманску женску одећу. Према сведочењу Милке Баковић‐Радосављевић, чувене Милке Равногорке, четници из те патроле били су они исти које је Ђурић на превару са собом превео партизаним, али су одатле убрзо успели да побегну. Утврдило се да су заробљене жене заправо Анђа и Вера Пешић. Истог дана, недалеко од места где су заробљене, Јанковић их је стрељао.

Анђа Пешић је наводно пред стрељачким стројем молила милост за своју кћи и нудила свој живот у замену за њен. Вера, свесна да је крај близу, само је замолила војнике да јој не пуцају у лице. Желела је да сачува свој очаравајући изглед и у самртном часу. Услишили су јој молбу. Пуцали су им у груди. На онај свет Вера Пешић је отишла нетакнуте лепоте, лепоте којом је усрећила многе мушкарце и многе жене, али лепоте која је на стотине, можда и хиљаде српских родољуба одвела у смрт. Било јој је тада само 25 година.

Епилог

Потпоручник Јанковић никада није успео да подигне обећану британску награду од 300.000 златних фунти за ликвидацију Вере Пешић. Погинуо је годину дана касније, негде у Босни, у борби против јединица НОВЈ.

Радослав Ђурић је по преласку у партизане постао командант дивизије. Учествовао је у борбама са четницима и љотићевцима на југу Србије. Потом је постављен за помоћника начелника Главног Штаба за Србију и првог заменика генерала Коче Поповића. Након Краљевог говора од 9. септембра, Ђурић је био задужен за превоћење дела четника у састав НОВЈ. Из рата је изашао са чином пуковника Југословенске Армије. После рата, обављао је разне дужности у ЈНА. Сведочио је на суђењу против Драже Михаиловића 1946. Пензионисан је 1948. године. Потом се повукао из јавног живота и живео свом стану у Београду, где је и умро 1980. године. Објавио је књигу својих сећања из рата.

Потпоручника Јанковића, пуковника Ђурића историја је готово заборавила. Заборављена је и Вера Пешић. Од њене „смртоносне” лепоте остала је сачувана само једна једина фотографија.

Аутори: Никола Гиљен и Јелена Мандић
Извор: princezaoliverafond (директан линк до текста ОВДЕ)

Магацин.орг