Украјински déjà vu

Све се у Украјини усмерава по закономерној логици разбијања бивше Југославије и даљег дробљења Србије и српског етничког простора. Уз то, западне силе наступају са бар подједнаком дозом цинизма. Инсталирана је нова, пучистичка, формално про-западна – а у својој суштини и циљу крајње инструментализације, анти-руска власт у Кијеву. Посао је обављен брзо, ефикасно и брутално, док је Олимпијада још трајала. „Мирни“ демонстранти су морали да испале нешто више муниције да би се ствар убрзала, што су, на срећу, забележиле камере РТ (Русије данас), ако ништа друго, за нека будућа поколења, ослобођена западног медија-матрикса. Но, пошто су пучисти инсталирани, сада се, кроз уста Лорена Фабијуса с пуним правом очекује од Русије да финансијски и политички помогне њиховом учвршћивању.[1]  С друге стране, „Кети“ Ештон, осмехујући се Тјагнибоку уместо Тачију, својим ненадмашним шармом покушава Русе да убеди у благодети „добросуседства“[2] (вероватно по угледу на српско наспрам „косова“), пошто је пуч организован из ЕУ добросуседства – бар тренутно успео. И, у то име, одмах је укинут руски језик,[3]нашта Кети није ни затрептала, као ни на рушење споменика Кутозову,[4]ваљда замишљајући да још увек има посла са Вучићем, Дачићем и Вулином, и њиховим „оштрим протестима“. Коначно, већ је у игри и „хашка“ карта, јер оно што се сада представља као Врховна рада већ тражи да се Јануковичу суди, у оном сталном међународном трибуналу, за „злочине против човечности“.[5] Наравно, ово засад треба схватити више као пропагандни потез: битно је користити сваку прилику за демонизацију свргнутих противника и „мрачне прошлости“ која је претходила ЕУропској будућности која само што није обасјала Кијев.

Од Украјине се, у једном потезу, покушава направити и нова Хрватска и нова Црна Гора. Са запада земље стижу украјинске усташе, отворени неонацисти, антисемити и мрзитељи Русије и православља, као ударне фаланге новог блицкрига. А имамо и аморфнију масу тамошњих Монтенегрина, у чије име се Руска Православна Црква покушава истиснути за рачун „украјинске“, ударом на православне светиње попут Кијево-печерске лавре.[6]

Русија, устима премијера Медведева, изражава сумње у легитимност самопрокламованих власти у Кијеву.[7]А и поједине источне и југоисточне области Украјине одбацују власт Кијева „док се не успостави уставни поредак у земљи“.[8]С друге стране, САД већ објављују да је Јанукович „изгубио легитимитет“,[9] док су се већ поменута Кети, као и УН генсек Бан Ки-мун,[10] одједном сетили важности украјинског „територијалног интегритета“ – на који нису претерано обраћали пажњу када су, током евромајданских протеста крајем јануара, западне обласне власти увелико отказивале послушност централним властима док је у престоници још увек седео легално изабрани председник Јанукович.[11]

DrangnachOstenгази пуном паром, а све релативизације само замагљују ситуацију и одузимају јасноћу. Кијев је пао, Москва је сад много ближа. Агресору је потребна привремена стабилизација, да би се консолидовао пре следећих корака. Зашто се задовољити поделом Украјине, ако постоји и најмања могућност да се стигне до целог плена? Зато је територијални интегритет тренутно битан – све док не искрсне потреба за још једним suigenerisпопут косовског, према потреби и тренутном развоју ситуације на терену. Но, сада је важно имати могућност лепљења „сепаратистичке“[12] етикете, као што се сада чини у случају Севастопоља, где је већ увелико кренуло организовано супротстављање кијевским превратницима. Западне силе добро знају важност вербалне и дипломатске иницијативе и честих замена теза. Сетимо се само како је ЈНА преко ноћи, пуким актом нелегалних признања отцепљених република, претворена у „агресора“.

Како се свему томе супротставити, ослањајући се на дводеценијско српско искуство? Пут сигурно није у прихватању свршеног чина свргавања легално изабране власти у Кијеву. Сви легални и легалистички аргументи су на руској страни, и тога је руска страна, разуме се и те како свесна, што се види из првих изјава Сергеја Лаврова.[13] У исто време, у складу са подршком још увек важећем уставу земље, Русија сигурно има право да пружи пуну подршку оним украјинским снагама које га још увек поштују. То је, за разлику од западног, једини приступ који се суштински може сматрати „немешањем у унутрашње ствари“. А шта се подразумева под пуном подршком? Све.

То се, наравно, неће допасти „мајдановцима“, али је овде много важније шта мисле „твоји“, тј. они који се ослањају не само на Русију, већ и на законитост и уставност (колико год оне у фронцлама биле – јер друге осе стабилности тренутно нема), на поштовање основних норми међународног поретка, на које се Русија и Кина још увек позивају. Па нека западни „пријатељи“ помажу пучисте, а Русија и савезници „уставобранитеље“. Можда ће се на крају увидети потреба да се седне за сто, да се бар покуша налажење решења око којих се сви могу сложити. Притом је сасвим на месту приметити да се истинска жеља за оваквом врстом договора испољава једино у источном (добро)суседству. У западном је све, баш све, од добрих намера до ушећерених речи и осмеха – инструментализовано, подређено чистом прагматизму, огољеном интересу.

Међутим, чак и кад би се село и преговарало, проблем је у томе што ниједан споразум са западним државама одавно није поуздан. Споразуми се на тој страни света третирају само као примирја у дугогодишњем необјављеном рату, чији је почетак означио пад Берлинског зида, а крај може да означи или општи рат или урушавање власти у главним западним престоницама. Нико то боље не зна од припадника старих, сада свргнутих западних елита, попут Пола Крега Робертса, архитекте Регановог економског програма, харвардског професора и носиоца француске Легије части (из доба када је још нешто и вредела), који је фактички дисидент у врлој новој Америци, чије уморне и обезглављене масе одавно не знају шта се у њихово име ради: „Американци нису свесни да их неоконзервативни режим Будале у Белој кући води у сукоб Великих сила који се може завршити уништењем живота на земљи“.[14]

Но, лакше је са супарником када се спозна његова истинска природа. Силе које контролишу данашњи Запад не желе стабилност, не желе мир, не желе општи просперитет, а камо ли „демократизацију“. Све те светле речи су само потрошна роба. И никако не желе да прихвате Русе, Кинезе или било кога другог изван „златне милијарде“ као равноправног партнера у „мултиполарном свету“. Парафразирајући Јана Флеминга – theworldisnotenough. Па тако ни Украјина.

Русија ће морати да заштити своје. Прво на југу и истоку. И више од тога. Да покаже спремност да им помогне на исти начин као што је Запад помагао и помаже „својима“. Срећом, неки руски депутати већ предузимају прве кораке у том правцу.[15] Многи ће рећи да то доноси опасност од радикализације већ назируће поделе у Украјини – но, не види се шта би била алтернатива. Притом, званична Русија може да каже да подржава све који подржавају устав и законе а супротстављају се споља наметнутим превратима, као и оне који желе тешњу економску сарадњу с њом и евроазијским партнерима. Али не само да каже, већ и да покаже, на смирен али чврст начин који је досад одликовао Путинову администрацију.

Довољно је само пажљиво проучити садашње јадно стање дојучерашње „српске Спарте“ и њене обесправљене „српске мањине“ у оквирима резервата чије је границе дефинисао Запад, да би се схватио сценарио који би чекао „руску мањину“ у Украјини која је чврсто на „европском путу“, уз сазнање да се процес сигурно не би зауставио ту. И да би одсуство адекватне реакције било фатално и за спољашњи и за унутрашњи ауторитет Русије.

Александар Павић – ФСК

[15]http://www.nspm.rs/hronika/genadij-zjuganov-ruski-deputati-zapoceli-pripreme-da-zastite-krim-od-politickog-cernobilja.html