Аранђел и Саватије

Било је хладно и снеговито зимско јутро 19. децембра 1955. године, када је из воза на железничкој станици у Глибовцу изишао старина. Обучен у зимско сукнено одело, крупан и кршан човек, по коме се одмах видело да долази из планинских крајева. Распитивао се за кућу Аранђела Цветковића. Како је сам причао, људи су ми појаснили пут, показавши му на сеоску цркву која се јасно види на оближњем брегу.

Казаше му још, да кад стигне до цркве, продужи даље путем који води до центра села, па одатле, истим путем још око километар. Неколико стотина метара иза „јаруге“ налази се и Аранђелова кућа. Послушао старина мештане, ишао, ишао, али јаруге нигде. Ваљда је очекивао да прође кроз јаругу, онакву као у његовим Рватима, у планини. Незнавши да је стигао пред Аранђелову кућу, сретне једног дечака са клечаном торбом у руци, па га упита:

– Мали, хоћеш ли, благо деди, да ми кажеш где је кућа Аранђела Цветковића, ја сам изгледа погрешио пут?

– Ниси деда, ја сам Аранђелов унук Љупче, понео сам славски колач у цркву. Да ниси ти, можда, деда Саватије из Рвата?

– Јесам, Бога ми! Одговори старина.

Љупче се врати назад, доведе Саватија Аранђелу, па оде у цркву да однесе светониколски колач.

Такав је био први сусрет са Глибовцем Саватија Стојановића, ратног друга и пријатеља Аранђела Цветковића. Лета, те исте године срели су се сасвим случајно у Врњачкој Бањи, после готово 37. година. Тамо су се и договорили да наставе ратно пријатељство.

*****

Пријатељство Аранђела Цветковића из Глибовца и Саватија Стојановића из Рвата код Рашке почело је још далеке 1912. године дружењем у војсци.

– Само што сам довео Веку – причао је често Аранђел – нисмо се још ни венчали, а ја добио позив за војску, да се јавим у Урошевац да служим кадар. Распоређен сам у III чету, III батаљон, XII пука шумадијске дивизије, коју су још звали и „летећа дивизија“. Ту сам упознао војника Саватија Стојановића из Рвата код Рашке и одмах смо се спријатељили.

Постали смо нераздвојни и свуда смо ишли заједно, па чак и на обуку за капларе, која је трајала неколико месеци, а као добре војнике упутили су нас наши официри. У Урошевцу нас затиче вест да је отпочео Српско-турски рат. Нашу дивизију шаљу у Скопље. Учествовали смо у свим борбама док нисмо истерали Турке из Македоније 1913. године. Ја сам се у овом рату разболео од запаљења плућа, па су ме на два месеца отпустили из војске, да идем кући да се лечим. Кад ме на вратима куће вид’о мој отац Обрад, онако у униформи, он ме упита:

– Шта је Главоња (тако ме у шали звао), најурили те?

– Ја му кажем, не, не, него ме полали да се лечим! А, он ће мени:

– Јел’, послали те кући да се лечиш о мом трошку! Каква је то држава, кад не може да лечи и брине о својим војницима! Изгледа само знају да вас терају у рат да гинете и да вас рањавају, а кад се разболите, онда идите кући да вас родитељи лече! ‘Ел питају они Обрада има ли чиме? Него, лечи Обраде твог војника!

Док је био на одсуству, Аранђел се венчао Великом, али само три недеље после венчања добија позив из Паланке да се одмах јави својој дивизији у Скопље. Тада је већ започео Српско-бугарски рат. И у овом рату Аранђел и Саватије су заједно учествовали у свим борбама.

Када је 1914. године почео I Светски рат, Саватија и Аранђела шаљу у прекоманду у Дринску пешадијску дивизију исто у III чету, III батаљона Прекобројног пука и одмах бивају упућени на фронт.

– Већ сам рекао, вели Аранђел, Саватије и ја смо у војсци били нераздвојни. Лепо смо се слагали, бринули један о другоме као браћа! Али и о својим војницима нарочито. Били смо пример другима у свему. За изузетну храброст одликовани смо Милошевом медаљом, а добили смо и друга бројна војничка признања. Прву борбу са Аустроугарима, наш пук је водио на Мачковом камену и Церу, где смо их потукли до ногу. Пошто су се после овог тешког пораза, ипак повратили, они поново крећу у напад! Тада долази до жестоке борбе између наше и њихове војске код Сребренице у којој је наша, а Бога ми и њихова војска много страдала. Били смо скоро десетковани и принуђени на одступање.

Према Аранђеловој причи, он у овим борбама бива тешко рањен у моменту када је бацао бомбу на један аустроугарски бункер. Из њега су жестоко тукли по српској војсци, али био је то пун погодак. И, док је Аранђел гледао како од експлозије његов пушкомитраљезац лети у ваздух са свима из бункера, једна граната пада близу њега. Страдало је доста српских војника, а и Аранђел бива тешко рањен. Добио је повреде вилице, главе, обе ноге и руке и по грудима. У тренутку када Аранђел пада, „као покошен“, недалеко од њега био је и Саватије, који такође, бива рањен у ногу. Када су борбе престале, српска војска се повлачила у великом метежу, не стигавши ни да преброји мртве и рањене. Аранђела су оставили на бојишту мислећи да је мртав. Само је Саватије, онако рањен, са још једним војником пребацио преко њега шаторско крило. На основу Саватијеве изјаве и других војника који су били у близини, војна команда је касније Аранђела прогласила мртвим. Преко Црвеног крста одмах је известила његову фамилију у Глибовцу о погибији. Уверљивост овог дописа навела је породицу да Аранђела ожали као покојника!

Након борби на Сребреници, према Саватијевом причању, њему су лекари санирали повреду на нози и вратили га у јединицу. Међутим, убрзо и он у једној борби бива тешко рањен, па и њега на сличан начин проглашавају мртвим и о томе извештавају породицу у Рватима. При чишћењу бојишта, аустроугарски војници су Саватија пронашли живог са тешким ранама и послали га у Фјуму (данашњу Ријеку) на лечење. Из Ријеке Саватије бива упућен у логор као ратни заробљеник и по завршетку рата дошао је у Рвате жив и здрав, на велико изненађење своје породице.

Тешко рањен, без хране и воде, Аранђел је остао на сребрничком бојишту да лежи немоћан. Четрнаест дана у животу га је одржавала кишница која му се у уста сливала кроз исцепано шаторско крило. Случајно га је открило једно муслиманско чобанче које се, јурећи за козама спотакло о њега. Тад је Аранђел јаукнуо, а оно, уз псовке и погрде викнуло: – Ево га још једно српско псето! Одмах је отрчало и обавестило Аустроугаре, који су га покупили и однели лекарима. Пошто су му превили ране и њега су, као и Саватија упутили у Фјуму на опоравак. Када се мало у живот повратио, послали су га у логор Неђмеређ, а одатле, ни сам не зна како (ваљда неком разменом) упућен је у Француску на лечење и рехабилитацију. Тамо му је урађена пластична операција вилице, кошћу сопствене ноге! Кући, у Глибовац, дошао је тек 1919. године.

Мислећи један за другога да су погинули у борбама, по завршетку рата нису ни покушавали да се траже. Али, живот често донесе нешто сасвим неочекивано. Више од 37 година је тако прошло, а Саватије и Аранђел ништа нису знали један о другоме. Лета 1955. године, догодио се неочекивани и сасвим невероватан тренутак. Бивши ратни и нераздвојни другови су се срели, а нису се препознали!

– Догодило се то некако овако, причао нам је Аранђел: Седели смо нас неколико тог летњег дана на клупи у парку у Врњачкој Бањи и разговарали о свему и свачему, нарочито о ратним годинама. Један, што је седео са нама, почео је да прича о борби на Сребреници. Причао је како су тамо страдали многи српски војници, међу њима и његов најбољи друг, неки Аранђел Цветковић из Глибовца. Био је каплар по чину.

– Био сам, каже Саватије, близу њега кад су га шрапнели једне гранате покосили, ал’ је тај мој друг пре погибије успео да убаци ручну гранату у један швапски бункер и дигне га у ваздух. Уз њега су нас Швабе опасно тукле!

– Пошто је овај човек испричао своју причу, која ме дубоко потресла, јер ми је одмах кроз главу прошла цека битка на Сребреници и све муке које смо сви заједно преживели. Помислио сам нешто невероватно: кад овако прича, да није он, можда, Саватије? Нисам могао да издржим, устанем, приђем му, па кажем:

– – Пријатељу, ја сам тај Аранђел Цветковић из Глибовца о коме причаш! А, да ниси ти, можда, Саватије Стојановић из Рвата код Рашке? Био је збуњен, гледали смо се неколико тренутака са неверицом, а онда он скочи са клупе, загрлисмо се, а сузе нисмо могли да задржимо.

– Ја сам Саватије, Аранђеле, ја сам, брате мој рођени! Не могу да поверујем да си жив!

– Богу хвала, јесам, ето, видиш ме! Рекох му ја.

Прича о овом несвакидашњем сусрету брзо се проширила по Бањи, а управник одмаралишта, који је седео са нама, толико се заплакао да смо га једва смирили. Увече је, у част овог нашег сусрета приредио вечеру за све инвалиде-госте о свом трошку. На тој вечери, Саватије и ја смо се одговорили да наставимо наше ратно пријатељство и да га пренесемо на наше потомке. Најбољи тренуци за то биле су крсне славе. Пошто је прво долазио св. Никола, Саватије је тако прво дошао код мене у Глибовац, а ја после, на пролеће, код њега на Ђурђевдан.

Од тренутка сусрета у Врњачкој Бањи, Аранђел и Саватије су се стално посећивали, све док Аранђел није умро 1965. године. Неколико година касније, умро је и Саватије, али њиховом смрћу ово пријатељство није прекинуто. Наставили су га њихови синови Будимир и Миленко, а потом у унуци Стојан и Предраг и оно траје и данас!

Уредништво „СРБИ НА ОКУП“