НИЈЕ ЛИ ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ ПРАВОСЛАВНИ АНАРХИСТА? (ВИДЕО)

-Атанасије, умировљени епископ: бивши брат Артемије има на рачунима 25 милиона евра, број рачуна не знам, али знам сто посто.

-Епископ умировљени Атанасије „теолошки обрадио“ појам „Артемије“.

«Црква је Њиме (Христом), као својом Главом, и непогрешива.» – Св. Јустин Ћелијски

Чачак и Ариље, Дани «Молитвене осмине» између римокатолика и «православних» екумениста, почетак 2014 – После скандалозног предавања, на коме је епископ Атанасије покушао да изнесе што више прљавог веша из живота епископа Артемија, остала је атмосфера мучнине у гледалишту Дома Културе и ТВ Галаксије која је теолошко предавање пренела на мале екране.

Мада је током предавања у Чачку енергични епископ говорио да он проповеда „живу веру у живог Бога“, он је овим предавањем себе демантовао. Предавање је, заиста, личило на оговарање некога кога епископ Атанасије мрзи, и по свом квалитету тешко да може да се разликује од оговарања комшиница уз кафу. Тврдње и атрибути, које је епископ Атанасије употребио за једног другог епископа, „некада-брата“, се своде на личну оцену и дијагнозу чак и када се говори и о злочину убиства за које је умировљени епископ оптужио свог некадашњег сабрата. Он се приликом овог предавања изјаснио да црквени скандали треба да се износе јавно, наводећи да је тако и у Грчкој.

Оно што је занимљиво у правдању еп. Атанасија, је и страшно признање да „масу докумената које је он (Артемије) прочитао на Сабору нису поставили у записнику (јер би то било ругоба)“. Тиме је епископ Атанасије поткопао углед и саме институције Сабора СПЦ, признајући да се бесправно радило, и тајили се документи по личном нахођењу црквене олигархије.

Епископ Атанасије је изнео и ставове против савремене власти у Србији која је издала Косово, иако је са представницима исте политике (саветник Тадића Млађан Ђорђевић је увек био са њим у експедицији) одлазио на Косово и Метохију током 2010. да руши епископа Артемија. Занимљив детаљ у вези тога се десио на предавању у Ариљу, које је еп. Атанасије одржао истих дана: На предавању у Ариљу је локална власт довела своје активисте да би напунили салу за Атанасија, док су верници били у мањини. После критика на данашњу власт због издаје, представници локалне власти који су организовали наступ еп. Атанасија су, из протеста, почели да излазе из сале.

Ипак, најважнији и теолошки битан део Атанасијевог предавања је оправдавање јереси екуменизма, у чему се владика Атанасије вишегодишњим софизмима труди. Он је овога пута поновио своје тврдње да постоји некакав православни екуменизам, извлачећи из контекста речи преподобног Јустина Ћелијског. Осим тога, он је позвао народ на дремање, говорећи да издаја која је извршена приликом потписивања докумената у Равени (о признавању папског примата) и у Баламанду (о успостављању сестринских односа између Православне Цркве и Ватикана) није права издаја, већ само „радни текст“. Ипак, није навео, нити је могао да наведе да ли је Сабор СПЦ осудио ове „радне текстове издаје“. С обзиром на манипулацију документима, на којој „њихови“ секретари Сабора раде, и коју је еп. Атанасије потврдио, непознато је у каквој су „части“ ови радни текстови. Пошто је све већа концентрација епископа екумениста у Сабору СПЦ, има се утисак да се чека да активни екуменисти потпуно превладају, па да и дотични радни текстови постану званично учење.

Што се тиче појма „православног екуменизма“, свако са елементарним познавањем учења преподобног Јустина, може да примети да се ради о подметању епископа Атанасија. Постоји безброј текстова оца Јустина о неприхватљивости екуменистичког покрета и његових манифестација. Уколико св. Јустин говори о православном екуменизму, он о томе говори као о појму који се не односи на екуменистички покрет, објашњавајући да је Истина, Христос центар православног екуменизма, тј. потребе да сви људи живе у Истини, а не у лажи:

«…Екуменизам Богочовечанске Истине је срце Богочовечанског = Православног екуменизма, који је увек Ипостас Богочовека Христа, у њеној козмичкој, и свекозмичкој, и надкозмичкој, и свеукупној целостности, и у земаљској историјској конкретности.»

Јасно је свакоме добронамерном да овде о. Јустин не говори о екуменизму како га доживљава патријарх Иринеј, нити о. Јустин под екуменизмом подразумева савремени екуменистички покрет. Он, уопште, не мисли на покрет, нити на оно што садржи тај покрет: заједничке молитве, приближавање кроз заједничко дружење, заједничке изјаве, обесмишљавање разлика… не мисли на оно што садржи класично схваћени појам „екуменизам“, који је свагда везан за екуменистичке савезе и покрете.

Гледајући са друге стране, неко би могао са правом да примети да постоји и хришћански комунизам, и да из тога следи, по Атанасију, да је комунизам позитиван појам, те да је патријарх Иринеј изјавио да је комуниста, у томе не би било ничега лошег.

Мноштво које беше примило веру беше једног срца и једне душе. Нико не говораше за имање своје да је његово, него им све бејаше заједничко… Јер ни један међу њима не беше сиромашан, јер колико их год бејаше који имаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце што узимаху за то,и метаху пред ноге апостолима, и даваше се свакоме што коме требаше (Дела Апостолска).

Не видимо ли овде практично примењени принцип комунизма: «од свакога према могућностима, свакоме према потреби»? Овај принцип о могућностима и потребама је, иначе, мисао Луја Блана коју је Карл Маркс експлоатисао.

И после овог објашњења православнима преостаје да теже том идеалу из времена апостолских и да себе називају комунистима? Или можда не?

Одговор је у томе да се појам комунизма, као и појам екуменизма, као и појам анархизма, као и појам католицизма везује за неке покрете, огранизације, те кад неко каже: «Ја сам католик,» то се у општем значењу схвата да је припадник верске организације којој је центар у Ватикану, а председник јој је папа, а не да се залаже за саборност као принцип поштован у Цркви, мада «католичност» у преводу значи «саборност». Ако је патријарх изјавио да је екумениста, он је себе јасно представио као припадник јереси (покрета) екуменизма, а не принципа «да сви буду једно» израженог у молитви Господњој у којој се подразумева да се Господ моли за своје ученике (православне), а не за уједињење разних секти (фарисеја, садукеја) са својим ученицима.

Ако би се служили логиком епископа Атанасија, могли би да прихватимо и евентуалну изјаву патријархову: «Ја сам анархиста», па да тврдимо да постоји «православни анархизам» и да ништа страшно није рекао.

Анархизам има основни постулат, по чему је сличан комунизму, и о коме смо већ говорили: «од свакога према могућностима, свакоме према потреби», a видели смо да је то било присутно и у јерусалимској Цркви, те је природно да се сви у Српској цркви који се залажу за «православни» екуменизам, заложе и за «православни» комунизам, и за «православни» анархизам.

Тако демагогијом може све да се докаже, а истовремено да се човек жедан вечног живота преведе жедан преко оазе православног учења. Један од најсавршенијих демагога екумениста у СПЦ је очигледно, епископ без епархије, без обавеза, без одговорности, Атанасије Јевтић.

Док његов наследник и духовно чедо, Григорије Захумскохерцеговачки, води у Дубровнику, у Атанасијевој напуштеној епархији, «православни екуменизам», лежећи по поду римокатоличке цркве и молећи се са римокатолицима, еп. Атанасије објашњава у Чачку који су све греси епископа (неспорно православног) Артемија. Ако се демагогијом послужио у случају објашњења екуменизма, како му се може веровати на друге тврдње које је у Чачку изрекао: да је грчки Врховни Суд поткупљив, да је свештеник Зоран Грујић поштено зарадио десетак станова, зашта је и лежао у затвору…

Ипак, на крају, похвалимо искреност епископа Атанасија, који је на предавању у Чачку, искрено исповедио да је еп. Артемије срушен, и због тога што се противио доласку Бајдена у свете Дечане.

«Не можете ви рећи команданту НАТО-а, или секретару Америке «не примамо вас». Можете, али ће бити оно што је луди Милошевић радио… Не може се тако са великим силама поступати.»

Свесно или несвесно, случајно или намерно, еп. Атанасије је овом приликом и мешао појмове дипломатије епископа Артемија са екуменизмом, показујући слајдове са фотографијама епископа Артемија током његове борбе за Косово и Метохију. Том приликом је поменуо да је и свети Сава слао епископа Методија у Рим, желећи и ово да сведе, тј. светог Саву, под екуменизам. Наравно, прећутао је да је свети Сава приликом контаката са Ватиканом називао папу: „Папом велике римске државе“, а не цркве, што говори јасно о дипломатском карактеру односа са римокатолицима, а не о некаквом екуменизму. Подметања исте врсте је толико много од стране еп.Атанасија, да би се на крају крајева дошло и до фантастичног закључка да је хула анатемисати екуменизам.

О очигледним дезинформацијама да код епископа Артемија има само «38 калуђера и 12 калуђерица»; О увредама где људе назива «шмокљанима»; О признању да се одрекао Косова и Метохије «Косово не зависи од нас, то су још комунисти продали»; О одрицању да једна Црква (православна) може за себе да тврди да је непогрешива: «Свака заблуда, свака секта мисли да је непогрешива, и то је папизам», и о другим против-православним ставовима епископа Атанасија, можда, други пут.

Протосинђел Јован, настојатељ манастира св. Архангела Михаjла у Нишу