Странчарење у Србији – смрт Србији

Србски народ у последњих сто година непрестано лута. Од немила до недрага, од идеологије до квазиидеологије, од лошијег ка горем. Једном речју врзино коло, у коме се србски народ окреће и врти ево скоро сто година.

Од идеје југословенства, кроз идеологију комунизма, преко идеологије социјализма, кроз идеју демократије, па све до најновијег либералног капитализма. Скинуо србски народ са свог чела крст, па меће разне петокраке. Како се која идеологија мења, тако се мења и боја петокраке. Црвене, плаве, најновије жуте, али увек исте петокраке.

Ниједна идеологија није тако успела да разбије Србе и Србију као идеологија комунизма. Идеологија која је прво скинула са србског чела крст и метнула му на то исто чело петокраку. Идеологија око које се србски народ окупио, а која га је тако сурвала са висине народа који служи Богу, у низине народа који се уподобљава ђаволу. Паде крст са чела Србину, паде и Србин. Какав пад. Пад сличан паду Адама, или пад сличан паду римског папе. Народ који беше уздигнут у висине народа који Богу служе, сам себе своди у низине народа који пркоси Богу.

Постаје србски народ, народ који Богу пркоси и народ који жели да свој дом без Бога уреди. А све што се без Бога зида и гради, гради се и зида без темеља. А што је без темеља то се и урушава. Пре или касније, али се ипак урушава. Покушава србски народ да уреди свој дом-државу кроз партије и странке. Сама реч партија значи део, сама реч странка значи страна, а управо је „део“ супротан саборности и управо је „страна“ супротна саборности. Ето томе тежи србски народ. Тежи ономе што је супротно устројству Божијем које је Бог даровао Србима, а чега се Срби одричу ево задњих сто година. Врти се србски народ и никако из тог круга да изађе. Не може да изађе зато што излаз тражи опет у странци или некој новој идеологији и себе опет поставља за носиоца неке нове „спасоносне идеологије“. Кад гле чуда, опет нова заблуда можда још гора него она стара. Опет „из врзиног кола у ново врзино коло“. А ту правог излаза нема. Ту нема благослова Божијег.

А опет зашто?

Па баш зато што свака партија или странка прати само свој узак партијски интерес. Слоган сваке партије или покрета јесте: „кад ми дођемо на власт ми ћемо све да сменимо и да покажемо како се води држава“. Ето то је узак страначки интерес. Без обзира да ли је неко од предходних добро радио свој посао, „ми“ када дођемо на власт „ми“ ћемо да га уклонимо. Морамо то да урадимо јер он не припада нама и нашој странци. То је систем који порађа „негативну селекцију“. Селекцију по партијској припадности, а не селекцију по стручности и способности. Зато странчарење неминовно води у регресију, а регресија у пропаст. Е зато србски народ пропада и пропада.

И зато је једини излаз заправо излаз из странчарења и повратак саборности. Али повратак саборности мора бити кроз повратак Богу, и зато странчарење у Србији јесте смрт и Србима и Србији.

Милан Јездић, уредник портала „СРБИ НА ОКУП“