Драга браћо са севера Космета, моји Копаоничани

Данас сте усамљени и препуштени сами себи и то онако и онолико колико никада нисте били. Ваша једноверна и једнокрвна браћа, често и ваше бивше комшије и ваши рођаци, који су се у Шумадију доселили, осећају вас као терет на својој судбини, као огледало своје лоше савести, а вашу борбу доживљавају као локалну ствар, која се, заправо, никог ван Космета не тиче.

Није то из рђаве намере, нити су сва осећања према вама утрнула. Просто, гладан човек, човек заморен двадесетогодишњом бедом и муком, нужно се окреће себи и својим проблемима, а за друге шта и колико претекне. Сувише је очекивати од онога ко се од сабајле бори за хлеб и млеко за децу, да брине о држави, о културној баштини и о сународницима. Нас, који не живимо на Космету, управо дресирају за наступ у Новом светском поретку и ЕУ, а добро знате да и кад кера дресираш, прво мораш да га изгладниш, боље слуша. Тако и нас. Опростите, ако се опростити може и не замерите. Наше су муке друге врсте, али нису мале.

Остављени сте од своје власти и од целокупне политичке елите, која се забавила изборима и ослушкивањем шта јој се са Запада, а не са Космета поручује. Власт вас лаже и сарађује са вашим (и нашим) непријатељима, а ни опозиција се не претрже у бризи. Патриотске изјаве, без дела, једва да су више од ничега. Нико не жели да се обавеже неким обећањем, или да каже која је то „црвана линија“ која се неће прећи, таман и по цену рата. Постали сте само непријатан свраб на савести политичке елите.

Оставила вас је и црква, која се забавила својим унутрашњим питањима, екуменизмом и приходима. Ни један једини пут, за десет година нашег пропадања и вашег страдања, наша црква није устала против девастирања државе, нације, економије и територијалног комадања и спремна је да мирно гледа како њено стадо нестаје пред њеним очима, а да уништивачима не каже „доста“. Јесу се јављали и протествовали појединци из цркве, али никада црква као целина.

И Београд, и Приштина, и читава фамозна „међународна заједница“ (друго име за Америку), држе вас у сукобу ниског интензитета, у контролисаној кризи, чије је финале ваш одлазак са Космета. Дугорочно, ваш план да без већих сукоба останете на својој земљи је исцрпен, јер у себи не садржи никакав ризик. Знали то или не знали, ви играте по нотама Београда и Вашингтона, који вас исцрпљују и анестезирају, а српско јавно мњење навлаче на то да се привикне на кризу на Космету и да му се подигне праг толеранције према косметским збивањима.

Ваша је једина шанса ризик, односно подизање улога у овој кризи. Даљи пасиван положај и размена мисли и папира са Београдом не даје вам ништа и, дугорочно посматрано, само вас слаби. Дизање улога би вас хомогенизовало, заинтересовало би пријатељске земље и истерало би Београд из овог „ни шија, ни врат“ положаја. Оно што је нарочито важно је да схватите да се решење вашег стања не налази у Београду, ни данас, ни сутра. Београд ће, за дуго, бити под притиском наших непријатеља и никаква самостална спољна политика му неће бити дозвољена. Онај ко покуша да је води, мораће да искуси сву тежину санкција и беса западних „савезника“.

Остаје вам, дакле, да храбро и разборито, ослобођени идеологија и утвара дневне политике, погледате судбини у очи. А она вам није склона. Сами сте и бићете сами испред непријатеља све до оног тренутка док не нађете начин да ви, а не власт, узбуркате духове у Централној Србији. Преузети ризик, убрзати догађаје, отворено се супротставити непријатељу, наоко изгледа страшно и готово немогуће, али шта имате да изгубите? Београд вас, корак по корак, присиљава да се приклоните Приштини, или одете. За та решења неће бити касно ни после ризика. Бекство, или савијање шије, нико вам не може одузети. Ипак, ти избори су вам сигурни само ако наставите да балансирате унедоглед, а предузимање ризика вам даје шансу. Малу, али ипак шансу. Настављањем политике коју водите, која је, без икакве сумње, патриотска и добронамерна, али лишена реализма, завршићете ко у Шумадији, ко у власти Шиптара. Ако, међутим, заталасате и убрзате догађаје, покварићете план непријатељима и контролисану кризу ћете претвортити у неконтролисану, што ови никако не желе. Ако и не будете могли да се одржите, бар ћете подићи цену одласка, односно Београд ће морати да вам да више, него што би вам дао ако бисте се повукли у тишини.

Који су избори? Најпре, можете покушати да, као наши стари што су радили, заинтересујете Русију директно, а не преко Београда. Верујем да бисте барем нешто добили, у сваком случају више, него што добијате преко српске спољне политике. Руску православну цркву бисте свакако заинтересовали и могли бисте да тражите да подигне неколико цркава, које би населили својим монаштвом, на Северу Космета. У те цркве слабо да би ко од наших непријатеља смео да дирне, макар оне од дасака биле. Имајте на уму да је тактика предаје вашег тла Шиптарима, тактика која се може описати фазном, дакле „корак по корак“, мотивисана једино тиме да се не испровоцира Русија на неки оштрији одговор. Нити се наши непријатељи боје вас, нити Београда. Да нема Русије, прогутали би вас за петнаест дана.

На крају, остаје и последња могућност, да на силу одговорите силом. Често потцењујемо своје непријатеље, али их још чешће прецењујемо. Устајали смо ми и на веће силе, од ове која данас суди Косовом. И умели смо да победимо. Што би рекао војвода Мишић, за капитулацију ионако никад није касно. То што вас Београд одговара од радикалних решења (и што ће вас одговарати), није због вашег добра, већ због добра овдашње политичке елите, која има сасвим другачије интересе и мотиве од оних које ви имате. Ви, драга браћо, нисте дужни да гледате интересе политичке елите, нити да их следите, већ своју муку и своја посла гледајте. Ваши интереси и интереси званичног Београда, нису и неће бити исти за још много година, а често ће бити опречни.

Следите, дакле, сопствене инстинкте, а не идеологију. Основни закон живота је: опстати, па тек онда мислити слојевито и дубоко. Вама, на жалост, Бог није доделио судбину да разматрате финесе у политици и идеологији, већ да чувате голе животе и имања. И баш зато сте последњи српски витезови.

Посебно се чувајте оних који међу вама шире дефетизам, било кроз причу да смо мали и слаби за супротстављљање, било да треба чекати бољу политичку климу. Такви можда раде и по задатку, а време вам није савезник. Сваки дан који прође чини вас слабијим, а непријатеље јачим. Имате, по мојој процени, времена до јесени да нешто предузмете, или да скупљате пинкле.

Ја ћу, лично, ако наступе тешки догађаји, бити са вама, али-један ко ниједан. Сами сте у својој борби и једино вам Русија може помоћи, па и она само у изузетно тешким околностима по вас. Не због непријатеља, већ због тога што јој је врло тешко да се конфронтира са Београдом, односно да вас штити од Београда. То њу доводи у непријатну позицију и такав став би тешко објаснила у УН. Ипак, ако се подигне улог, све је могуће.

Ако ситуација постане таква да се ипак не будете могли одржати, ако будете морали да напустите куће и имања, прадедовске гробове и успомене, опет нећете пропасти и опет ћемо делити судбину, па како нам буде. Нисмо се једном селили и нисмо једном трпели. Ипак, ако вам, дакле, судбина додели ту горку чашу, немојте се расути по Шумадији, а да пре тог не дођете у Београд, испред Скупштине онога што је некад била Србија, да именујете кривце и да тражите да плате за своје чињење и нечињење.

Пре две године сам гледао и слушао, на Калемегдану, гуслара како пева о Ратку Младићу и, мало по мало, скупило се нешто народа, двадесетак, или тридесет људи. И, верујте ми, половина је плакала. Још нисмо умрли и још нам крај није дошао. Ми живимо у нехеројско доба, доба у коме се славе банкари и сецикесе, а не јунаци, али то нас не обавезује да и ми славимо лоповлук. Наши дедови нису били велики трговци, нити банкари, али јесу били велики ратници и истински заточници слободе. То је једини пут којим стварно умемо да идемо, све је остало лаж.

Живимо херојски, нехеројском добу упркос.

Аутор текста: М.М