РЕПУБЛИКА РУСКА (У)КРАЈИНА?

Многи у Србији су одавно свесни да је нови светски рат почео у бившој Југославији, почетком 1990-их, и да се данас тај исти рат само наставља у Украјини. Али линија фронта се померила знатно на исток, као што се може видети. Сумња ли ико да они који су га покренули немају амбицију да је померају даље на исток?

Исти су отисци прстију, суштински иста методологија. Централна власт која из овог или оног разлога не одговара западним силама, односно снагама које су њима загосподариле – по „дифолту“ постаје зла, репресивна, назадна, недемократска. А сви који јој се противе, по било којој основи, бивају овенчани светачким ореолима. Шта год учинили, колико год екстремни били „опозиционари“ – власт је та која се увек прва позива на „уздржаност“ путем мас-медија. Претње санкцијама, суђењима, „последицама“ – упућују се само њој. Ако избију нереди, стижу одмах позиви да се „сместа заустави насиље“, али само у смислу да је власт та на коју се мисли – никако „мирни демонстанти“. Власт мора стално и увек да показује „уздржаност“ према „грађанима“ који само траже своја, увек оправдана, праведна и исправна „права“. Ако се пуца, одмах се подразумева да је „репресивна власт“ некако крива, чак и кад се пуца на њене органе реда. Ако и када падне крв, одмах крену да пљуште осуде, тесно повезане са претњама – разуме се, на рачун власти. Демонстранти су увек, нужно „добри момци“. Чим демонстрирају, то мора да је већ само по себи оправдано. А ако се лате оружја, почну да пуцају, дижу цивиле у ваздух, узимају таоце, снајперима косе старо и младо – то је, опет, искључиво плод њихове „фрустрације“.

Медијска доминација и власт над дискурсом обезбеђују успех овакве методологије. Снага која је унапред означена за сатанизацију не може да победи у тој арени, док год заузима дефанзивну позицију. Асад се, бар засад, извукао, зато што више није хајао за професионално забринуте фаце на Сиенену, Бибисију, Ал-џазири, претрнуле од бриге због „масовних кршења људских права“, већ је посегнуо за полугама које му по закону припадају, и кренуо да гуши оружану побуну на једини начин на који се то ради. Кренуо је био и Гадафи, али тада нажалост Путин није водио главну реч у Русији. Медведев и део руског естаблишмента су још увек били тамо где и Чемберлен 1938. године.

Постоји суштинска разлика у томе да ли истински верујете у то да се са данашњим Западом може постићи било какво „дипломатско“ решење, или вам је то само начин за куповину времена. Неки пут време ради за вас, али не увек. Није радило за Милошевића 1990-их. Оно што је започињао, кад је већ започињао, требало је да завршава што брже, па тек онда да истински преговара. Ако је решио да ратује, требало је сви да ратују, укључујући и чланове његове породице. Да се само цело чланство СПС-а наоружало и отишло на фронт – све и са Дачићем – Југославија би постала нови западни Вијетнам. У противном, што су склањали Стамболића? Да би Дачић постао Латинка Перовић?

Да ли време ради за Русију – крајњу мету дводеценијске агресије? Није радило 1990-их, јер се у Русији радило по рецептима из непријатељске кухиње. Данас? Запад јесте у економском, друштвеном и моралном опадању, а Русија је знатно богатија и солиднија него што је била крајем прошлог столећа, с тенденцијама даљег позитивног развоја. С друге стране – за време једнострано проглашеног олимпијског примирја, оде Украјина. Наравно, руско руководство није ту имало много избора. Непријатељ без скрупула увек има стартну предност и чешћу иницијативу, а у Олимпијаду је уложено 50 милијарди долара, што је непријатељ, наравно, знао.

У сваком случају, ту смо где смо. Југословенске паралеле и даље важе. „Опозиција“ је практично освојила власт у Кијеву. Јанукович може да је признаје или не, али тешко је замислити сценарио његовог повратка у престоницу. А тешко је замислити и његову политичку будућност, човека који је за свега три месеца прокоцкао легално изабрану председничку власт. Ко ће од доскорашњих присталица са истока и југоистока земље хтети више да га следи, а још мање гине за њега, човека који је своје органе реда и мира претворио у глинене голубове, не направивши ни један чврст државнички потез откако су немири у Украјини почели крајем 2013?

Проблем је у томе што се Русија тренутно налази у позицији сличној позицији Србије после отцепљења Хрватске 1991. Запад ће засигурно подржавати сваку анти-руску, односно прозападну опцију у Кијеву, а превратници су сада, изгласавањем Јануковичевог опозива и расписивањем превремених избора себи обезбедили ону дозу легитимитета која ће дозволити западним силама да их фактички третирају као легалну власт. А та „легална“ власт је већ објавила намеру да се обрачуна са истоком и југоистоком земље, све у име „територијалне целовитости“ земље. Исток и југоисток то, наравно, неће тако лако прихватити. Али ће Русија сада бити суочена са дилемом: ако отворено подржи исток-југоисток, одједном ће она бити та коју Запад може да оптужи да „подрива територијални суверенитет земље“. С друге стране, ко су јој саговорници у Кијеву? Исти они који су дигли устанак због Јануковичевог делимичног окретања Русији?

Можда је најбоља опција за Русију да једноставно отпише Јануковича, стане чврсто иза одређене политичке снаге у Украјини – реформисане Партије региона или неке нове – и максимално и отворено је подржи на будућим изборима, кад год они били. А, у међувремену, да се лати западних метода и почне активно да подржава, па и организује „своје“ на терену, оспособљавајући их да се бар равноправно носе са западним играчима – и у политичкој и у друштвеној и у безбедоносној сфери. Да не би исток и југоисток Украјине сутра постали нека нова Република Српска Крајина. То би била, после распада Совјетског Савеза, највећа руска геополитичка катастрофа.

Сергеј Лавров је био у праву: Украјина представља „тренутак истине“ у односима Русије и Запада. И у Москви ће морати истини јасно да погледају у очи. Ако је Русија цивилизација сама по себи, обновљени или обнављајући Трећи Рим, онда „немешање“ више није опција. Јер то би означавало недостатак цивилизацијског самопоуздања, а и геополитичке прагматичности. Запад свуда и увек подржава „своје“. Препознавање пријатеља није ништа мање важно од препознавања непријатеља. И то не важи само за Украјину.

Александар Павић – ФСК