Шта ће сада учинити Москва?

Председник Украјине Виктор Јанукович споразумом с опозицијом о превременим председничким изборима и враћању на Устав из 2004. највероватније је себи потписао крај политичке каријере, a можда и пут на вишегодишњу робију. Јер, на захтеве опозиције могао је да пристане и пре три месеца, чиме би се избегле људске жртве, велика материјална штета не само у Кијеву, већ и застој ионако посрнуле украјинске привреде. На све што је сада пристао, Јанукович је могао да пристане и раније. Ако радикални елементи међу демонстрантима сада не пристану на одређене тачке споразума Јануковича и опозиције, ако опозиционе вође не успеју да се наметну свим демонстрантима, Јануковичу ће бити тешко да се правда да је „ето он пристао на споразум, али демонстранти сада не пристају“. Дух улице, или дух побуне, како год хоћете, пуштен је из боце. Јанукович се играо и на крају очито преиграо. Показао се као неспособан политичар и слаб председник, његово тактизирање ослабиће његову Партију региона до нивоа пораза на следећим изборима, а све то може да доведе и до распада Украјине на прозападни и проруски део.

Јер данашња Украјина има око 46 милиона становника, од чега су 73 одсто Украјинци, 22 одсто Руси, један одсто Јевреји, а четири одсто остали. Верски гледано, земља је подељена на православце, католике односно унијате, протестанте и припаднике јеврејске вере. Западни део Украјине, који је уосталом некада био део Пољске, па није случајно што Пољска ту сада има 14 конзулата, никада и није био у претераној љубави с Москвом. Ако погледате ратне филмске журнале Вермахта из времена наступања према Москви, видећете да су у неким деловима Украјине трупе Вермахта тада дочекиване као ослободиоци. Остап Бендер није случајан лик. Наравно, не треба заборавити украјинске партизане и Украјинце који су храбро гинули у редовима Црвене армије у борби против нацистичке Немачке, али да су поделе у украјинском друштву присутне јако дуго, то је чињеница.

Тек је распад Совјетског Савеза довео до успостављања Украјине као самосталне државе. Транзиција из социјализма у неолиберални капитализам довела је до распада великих предузећа и комбината, до великог броја незапослених и до појаве тајкуна милионера и милијардера. Корупција у Украјини присутна је од најнижег до највишег државног нивоа, она је постала начин живота у тој земљи. Беcперспективност младе генерације, бахатост тајкуна и њихова спрега с политичарима, махање уласком у ЕУ као јединим начином да се крене у светлу будућност, уз одлуку Јануковича да се ипак окрене Русији – јер од ЕУ није добио оно што је тражио – све је то довело до експлозије насиља у Кијеву и неким местима на западу државе. Није се Јанукович окренуо Москви из братске љубави, већ зато што му је она одобрила кредит од 15 милијарди долара и снижене цене гаса. Док му је ЕУ најавила да може да добије 620 милиона долара. Истина, ММФ је најавио још неке паре, али под условом да се повиси цена гаса за домаћинства и да се са посла отпусти око 200.000 људи. Шта је у тим околностима и под таквим условима могао Јанукович?

Као прагматичар изабрао је готовину од Русије, а не магловита обећања Брисела. Тим више јер се украјинска привреда доста ослања на руску. Но, није рачунао да му Брисел неће опростити заокрет, као што рече Јелко Кацин, „тако пролазе они који изневере договоре са нама“; наш пријатељ Кацин, иначе чувени писац похвалне књиге-монографије о Југословенском ратном ваздухопловству. Нема човека на брдовитом Балкану који је нашу авијацију тако нахвалио као Јелко Кацин. Некада. Што значи да треба бити опрезан када те Кацин хвали. И куди.

Дакле, председник Јанукович је веровао да може контролисати побуну на Мајдану. Обавештајне службе Украјине или му нису пружиле информације ко заправо стоји у позадини свега тога, или је Јанукович игнорисао информације тих служби. На снаге унутрашње војске није могао да се ослони, јер оне броје само 40.000 слабо обучених припадника, док специјална јединица „Беркут“ нема више од 2.700 људи. Јанукович је на почетку ескалације насиља могао да уведе ванредно стање на територији целе државе, или само у Кијеву и још неким областима. Но, и то је велико питање, јер оружане снаге Украјине броје око 110.000 припадника, од чега копнена војска има око 65.000 људи. Војска једноставно није обучавана за случај ванредног стања, она се комплетно посветила мировним мисијама у оквиру УН и НАТО-а. Између армије и политичара повезаних с тајкунима влада скоро отворено непријатељство и војска управо због опште присутне корупције не гаји ауторитарне амбиције, не жели да намеће ред друштву које је већ ушло у хаос. Јер, војска је армија народа, а као таква једнако лоше живи као и народ. Плате мале, пензије још мање, нелагодност коју осећају генерали не осећају официри и обични војници. Генерали су збуњени, или пак школовани у НАТО колеџима и на НАТО курсевима.

Шта ће сада учинити  Москва? Чекаће, јер било којој власти у Кијеву под хитно требају паре. А бесплатног ручка нема ни на Западу ни на Истоку. Још само да то схвате и они на Мајдану.