Од Београда до Кијева: Крвави траг прозападних револуција

САД и ЕУ нису успеле у Украјини да победе Русију дипломатским и економским средствима јер је Русија понудила Украјинцима много више од Запада, па су из тог разлога прибегли свом опробаном рецепту и изазвали нову крваву револуцију. Чак 77 људи је погинуло у Кијеву након што су се мирне демонстрације претвориле у насилне, а вође опозиције позвале своје присталице да се наоружају[1] и преузму власт.[2]

Прозападни медији у Србији су као коментатора ових дешавања призвали Срђу Поповића „оснивача“ Отпора, НВО која је као параван америчке обавештајне службе (АОС) учествовала у организовању сличних револуција широм света. Поповић, који је тренутно директор „Центра за ненасилне акције и стратегије– CANVAS“, истичеда је „наранџаста револуција“у Украјини за разлику од ове била „без насиља.“По њему протести које је организовао Отпор и које промовише Canvas били су мирни док данас у Украјини постоји „ескалацију сукоба, простор Трга поседнут је насилним групама и то су проблеми који често прате протесте… Озбиљна опозиција има своју службу обезбеђења, своју проповед ненасиља и своју идеологију да буде пошто-пото ненасилна“, нагласио је Поповић. „Оснивач“ Отпора је своју организацију представио као мирољубиву иако је истина потпуно другачија јер је управо он проповедао насиље. „Обојене револуције“ које су изазване широм света и од којих су неке и данас у току, избијају у оном државама чије руководство одбија да се потчини вољи САД и ЕУ и то управо по моделу који је АОС „уступила“ Отпору. Насиље је једна од основних особина ових протеста, а Запад изричито тражи од њихових организатора на локалу да изазивају крвопролиће за које би биле оптужене „владине снаге“. Грађане Србије треба подсетити да су САД 1991. године имале план према којем је Београд требао да гори, као што данас гори Кијев. Али најпре скренимо пажњу на актуелне револуције и насиље које је изазвао Запад.

Украјина – неонацисти позивају на герилски рат против Руса

Као и у случају Јерменије први ултиматум упућен Украјини стигао је из Брисела чији су представници захтевали од Кијева да без обзира на економске повољности направи отклон од приближавања Русији и Евроазијском савезу.[3] Материјал бившег Отпора а данас Canvasaвећ је тада „за сваки случај“ био дељен широм Укрјине. Запад се полако припремао за насилне протесте. Демонстранти у Кијеву су снабдевани управо истим оним брошурама Canvasaкоје су претходно „Муслиманска браћа“ (2011.) делила на Тргу Тахир у Каиру. У брошурама је објашњено до детаља коју опрему морају да имају демонстранти за очекивани сукоб са снагама реда.[4]  У Египту је тада у насилним прозападним демонстрацијама против председника Хоснија Мубарака погинуло 35 људи.[5] Нове „демократски изабране“ проамеричке власти (Муслиманска браћа) и „први демократски изабрани председник“ Мухамед Мурси, који су на својим плећима изенели крваву револуцију  нису зауставиле насиље. Напротив крвопролиће је постало део свакодневице у Египту. Током 2013. године убијено је 278 људи.[6] Вашингтон је употребио Муслиманску браћу за свргавање Хоснија Мубарака, а онда их се „одрекао“.[7]

И у Украјини за рушење Виктора Јануковича САД и ЕУ рачунају на услуге екстремиста. Заседање парламента Украјине којим су испуњени захтеви Брисела водио је лидер неофашистичке партије „Свобода” Олег Тјагнибок. Отварајући заседање он је са присутнима у сали разменио фашистички поздрав „Слава Украјини, слава херојима”. То је позната парола бандероваца, под којом су се они, поред осталог, борили против Црвене армије, по налогу Хитлера. Под том паролом поклали су десетине хиљада Пољака, Руса, Јевреја и Украјинаца који нису пристали да служе фашистима.[8] Бандеровци су учествовали у казненим операцијама на територији бивше Чехословачке и Пољске, као и у зверским мучењима хиљада Украјинаца.[9] Управо су вође тих екстремних покрета након добијене подршке из Вашингтона, Берлина и Брисела позивале на „герилски рат“ против Руса у Украјини и најавиле „крвопролиће“ и убијање полицајаца.[10] Насиље у Украјини су подржали и „интелектуалци“ са Запада, а међу њима и бивши потписници петиције за агресију на СРЈ Бернар Кушнер и предствници Сорошевог Института за отворено друштво.[11]

Венецуела – провашингтонски наркодилери и екстремисти из Колумбије изазивају насиље

Након смрти хероја Јужне Америке Хуга Чавеза, и тек што су одржани избори у Венецуели (2013.)  на којима је победио његов наследник Николас Мадуро, САД су саопштиле да не признају победника избора, а затим су у тој земљи избиле насилне демонстрације које су однеле седам људских живота.[12] Према мишљењу водећих латиноамеричких политичара Вашингтон је спонзор и најновијих демонстрација које су избиле ове године у Каракасу[13], у којима је девет људи погинуло. Циљ САД у Украјини је да се приближе Русији и ослабе је као конкурента, док у Венецуели имају задатак да ставе под контролу највеће изворе нафте. Министар у Влади Венецуеле Андрес Изара објашњава да Вашингтон стоји иза најновијег насиља у његовој земљи због тога што жели да стави руке на највеће резерве нафте у свету које се налазе у Басену Ориноко, који сада носи име Басен Хуго Чавез. „САД су похлепне и попут вампира“ желе да се дочепају наших природних ресурса, изјавио је Изара. У тој операцији Вашингтон се ослања на екстремисте из суседне Колумбије у којој царују заједно наркомафија и Војска САД. „Ми имамо конкретне доказе до којих је дошла наша контраобавештајна служба да су дипломете из Вашингтона организовале демонстрације у циљу обарање легално изабране владе“ због чега смо протерали тројицу представника Стејт департмента из Венецуеле. Као и у Украјини иза ових насилних протеста стоји ЦИА, закључује министар Андрес Изара.[14]

САД: Београд је 1991. године требао да гори као данас Кијев

Као што смо навели, речи Срђе Поповића да су демонстрације у режији Отпора планиране као мирне је обична лаж. САД и АОС су још пре формирања Отпора, на студенстском протесту 1996. и 1997. године захтевале насиље. Тада је са Запада од стране појединаца повезаних са групом „East West Bridge“ тражено од Чедомира Јовановића (тада патриоте) да изазове крвопролиће на улицама. На сву срећу студентски протест јесте имао одличну службу обезбеђења, а и ником од студената није падало на памет да провоцира насиље. АОС је затим покушао да изазове крвопролиће преко ЈУЛ-а чији су представници дали налог појединцима из полиције да нападну мирне студентске протесте. Међутим и тај сценарио је избегнут у последњем тренутку. На крају није чудно што је бивши ЈУЛ-овац Горан Матић изјавио да је његова партија одувек била „проамеричка.“

Након преузимања Отпора од стране АОС-а (1999. године) главни циљ је био да се изазову насилне демонстрације како би се дао повод Западу да додатно сатанизује власт Слободана Милошевића. Како истичу сведоци ових дешавања: “Састанак кризног штаба (тада руководећег тела Отпор-а) на коме је дошло до поделе одржан је исте вечери када је Вилијем Коен преко CNN-а поручио: `Србији треба сломити кичму`. Председавао је, као обично, Срђа Поповић (тада студент, а у време ДОС-ове власти посланик ДС у републичком парламенту и помоћник министра за екологију). Срђа Поповић је у то време имао обичај да каже како малолетнике треба слати да провоцирају полицију јер испребијани малолетници побеђују за нас у медијском рату.Било је то прво окупљање у просторијама једне политичке организације (седиште ДС у ул. Српских владара). Изненада, појавили су се Борис Карајичић (студент, редовни гост повремених коктела у америчкој амбасади још од 1996. и негдашњи члан СИ) и Јован Ратковић (данас координатор Пакта за стабилност југоисточне Европе). Те вечери су њих двојица уз благослов долазеће америчке дипломатије, без одобрења кризног штаба, крајње самоиницијативно потписали документ (уговор са USAID)којим се Отпор као покрет ставља под покровитељство америчке администрације.“[15] Дакле, Отпор је имао задатак да изазива насиље.

Ипак, модел крвопролића које данас видимо у Кијеву биoје планиран за Београд током протеста 9. марта 1991. године. За те потребе проамеричке снаге су намеравале да набаве оружје из оближњих НАТО база док је АОС у циљу обарања власти Слободана Милошевића координирала поједине „српске“ опозиционе партије, НВО у Београду, али и хрватску паравојску и шиптарске терористе. Како истиче бивши начелник Обавештајне управе Ресора државне безбедности Србије Драган Филиповић функционери СПО-а – партије на чијем челу је Вук Драшковићсу у припреми демонстрација „све чешће на својим састанцима спомињу тему `оружаног устанка`. Већина њиховог чланства била је за. Успостављен је контакт са једном НАТО базом у Грчкој преко које је требалода набаве оружје и илегално га убаце у Србију, али је благовременом акцијом Службе Државне безбедности тај канал пресечен. Мања количина оружја, коју су им уступили шиптарски сепаратисти, ипак је ушла, а уз сва настојања Службе овај контигент није откривен.“[16]Филиповић објашњава да се током9. марта, на централном београдском тргу окупила маса од око 350–400 хиљада људи, које је Вук Драшковић позвао на насилно обарање власти.Демонстранти су насрнули на полицију која се, по плану, тактички повлачила, уз избегавање жешћих сукоба. Међутим, у неким деловима града бројна надмоћ демонстраната била је толика да су успели да пробију кордон, а онда крену са бруталним премлаћивањем полицајаца који су се затекли у маси. Пале су прве жртве, два демонстранта и један полицајац. Страни медији извештавали су да је у Србији избио грађански рат са „великим бројем жртава“ на свим странама, преносећи изјаве Вука Драшковића који је апеловао на Западни свет да „помогне српском народу у борби за слободу“. У међувремену, полиција је увела у акцију оклопна возила са воденим топовима, специјално намењена у сврху сузбијања демонстрација, али се испоставило да је извршена саботажа на пумпама за притисак воде, па водени топови нису деловали. То је још више окуражило демонстранте, који од тог тренутка преузимају пуну иницијативу. Ни једна од зграда државних институција још није била заузета. Драшковић је оценио да му је неопходна подршка још веће масе и инсистирао да НТВСтудио Б  сталноапелује на Београђане да изађу на улице, а и на грађане других градова да похрле према престоници. Комплетан програм Студија Б стављен је у ту функцију. Неизменично су пуштани само они снимци где полиција премлаћује демонстранте, коментари страних ТВ станица у којима је величан Драшковић, изјаве западних лидера о подршци „демократским променама“ у Србији, испресецани Драшковићевим апелом да се цео народ укључи у обарање власти. Додатно, преко њиховог програма вршена је координација кретања масе према упутствима која је давао Драшковић. Када смо код медија према наводима Филиповића уредници прозападних телевизија су тражили крвопролиће на улицама Београда! „Тачно се сећам Рогановићевихречи (Милорад Рогановић, главни и одговорни уредник ТВ Студио Б прим. аут.): `Значи, нађите ми крв по сваку цену, ако треба поразбијајте носеве између себе и снимите ми крв, свет од нас очекује крв и ми ћемо им то дати!`Заборавио је да нагласи `српску крв`.“[17]РДБ-а Србије је снимио  контакткоји је одржан између једне групације шиптарских екстремиста и делегације партијеВука Драшковића. Веза је остварена посредством „невладине организације – Хелсиншки комитет за људска права“, који има своје огранке и у Београду и у Приштини. Београдским огранком руководила је, Соња Бисерко, која је у међувремену именована за вишег саветника америчког „Института за мир“(USIP)у Вашингтону. Материјал је садржао оквирни план за извођење преврата у Србији, осмишљен у америчкој амбасади у Београду, а који је требало да буде реализован широком координираном акцијом „невладиних организација“ и Драшковићевих присталица у садејству са шиптарским сепаратистима. По америчком плану, Драшковић је био задужен да покрене талас мирних грађанских протеста у Београду, који би се у континуитету одржавали из дана у дан све док не процени да иза себе има критичну масу  од 400 до 800 хиљада људи. Тада би шиптарски сепаратисти започели масовну побуну како би привукли главнину српских полицијских снага, што би Драшковићу ослободило маневарски простор да из мирних протеста пређе у агресивне демонстрације са циљем заузимања државних институција. Уколико би успео, Американци би га одмах прогласили новим председником Србије, са „легитимним“правом пред међународном заједницом да се обрати НАТО снагама за помоћ ако му евентуално Српска војскабуде оспорила власт.[18]

Управо по овом моделу данас гори Кијев и гину људи у Украјини.САД и ЕУ широм света у циљу рушења влада које не желе да им се потчине користе најпрљавије методе и изазивају крвопролиће. Организације попут Отпора и CANVAS-а су само паравани за деловање АОС-а и британске обавештајне службе (БОС) и пажњу треба усмерити на газде, а не на марионете. Никакви преговори са Западом у циљу смиривања ситуације нису могући већ само озбиљна и одлучна контраобавештајна операција. Неопходно је у складу са законом кривично гонити „пету колону“ јер ће се у супротном њихов број временом само повећавати, док ће њихови функционери бити самоуверени јер су „недодирљиви“. У Србији управо по овом моделу АОС и БОС и данас одржавају прозападне снаге на власти. Озбиљна држава уколико то жели да остане мора да покаже да нико није изнад закона.

Борис Алексић – ФСК

[18]Исто.