Ми и они (у Украјини)

Пузећа агресија

Из визуре грађана државе Србије, који су преживели бомбардовање НАТО, пето-октобарски преврат и предају свете српске земље, Косова и Метохије у канџе НАТО, ЕУ и шиптарских терориста, дешавања у Украјини се доживљавају скоро лично. Све смо то преживели и данас смо доживели да нам тај „демократски“ запад својим чињењем одузима територију, право на рад (јер је незапосленост алармантна), право на лечење (јер лекари не смеју да преписују најделотворније, а скупље од прописаних, лекове), на школовање, јер школски ситем срозавају по угледу на америчке народне школе, које школују само робље и необразовану радничку класу, терају нас да се дивимо геј активистима и њиховим „подвизима“. И све уз примену „демократских“ закона из ЕУ. Данас је Србија скоро па спржена земља, то мало што је остало уништиће јато скакаваца из СНС-а и компаније ако добију већину на изборима. Данас је Србија полу-окупирана земља, колонија запада, без права на свој језик и писмо. У прилог томе подсетимо се шта је рекла госпођа Даниловић, новинарка спортске редакције РТС, кад је преносила отварање зимске олимпијаде у Сочију: у тренутку кад су се на екрану појавили текстови написани на руској ћирилици, госпођа је била зачуђена што „Руси још нису модернизовали своје писмо, ми у Србији нисмо фасцинирани ћирилицом“! И наравно, тој необразованој дами није фалила ни длака с главе, јер ово је Србија!

Украјина је нападнута. У Украјини се све догађа према југословенском сценарију из 1991. године, остаје да се види. Да ли ће се западни део противуставно одвојити и прогласити независност, што ће одређене земље ЕУ и САД брзометно признати? Или ће после најављених превремених избора, уколико се изборни резултат не подудари са очекивањима запада, ЕУ и САД поново активирати своје псе рата и довести до правог грађанског рата (што и јесте намера одређених земаља ЕУ и САД). Дакле, све је познато, кројачи судбине света не мењају игру која доноси резултате. Уствари, то је нова доктрина освајања света уз коришћење властитих снага нападнуте земље. Крене се са побуњеним народом кога води добро инструисана група петоколонаша, и уз огањ и мач, без почетног оружја, дестабилизује се легална власт. Онда на сцену ступа Брисел, без обзира на ком се континенту земља налази, и изражава своју велику забринутост. Такву забринутост је Кетрин Ештон изразила и кад су били немири на северу Африке. Пошто су циљеви тамо остварени, земље су растурене, а нафта се црпи и одвалчи до САД и ЕУ, забринутост госпође Ештон за угрожене „демонстранте“ и „борце“ за слободу је напрасно нестала.

Тако је и са Украјином. Оног тренутка кад је Украјина окренула леђа ЕУ, „демократска“ Европа се нашла у великом чуду. И наравно, урадила је оно што је једино могла и што најбоље зна да ради, побунила је део прозападних грађана уз здушну материјалну помоћ вођама „мирних“ протеста и изазвала кризу. Недељно је из САД пристизало више милиона (тек одштампаних) долара. Наводно „мирни“ протести су се претворили у право дивљаштво, уз нападе на полицију, која је имала десетину мртвих. Било је жртава на обе стране, али ЕУ и САД трљају руке, ствар се одвија према њиховом плану: у дворишту Русије се покреће лавина протеста и нереда, још мало па прави грађански рат. Међутим, иза ове агресије на Украјину стоји енергетски лоби како би се спречило јачање Русије и њено снабдевање ЕУ енергентима што је у интересу САД. Овде је у игри и спречавање изградње гасовода Јужни ток кроз Србију како би се створили додатни проблеми у снабдевању енергентима.

Актуелна догађања у Украјини су резултат процеса који су у САД темељно разрађивани и крајем седамдесетих година прошлог века озваничени као нова доктрина изазивања и управљања хаосом (или кризама). Први такав хаос је изазван у Румунији крајем осамдесетих година прошлог века, што многи губе из вида. Тај догађај је већ пао у заборав, а тамо су се десили страшни догађаји, народ је изашао на улице због диктаторског режима Николае Чаушеског и његове породице, посебно супруге Елене. Највећи грех Чаушеског је уствари био тај што је отплатио сав дуг ММФ-у без намере да се поново задужи. Николае и његова жена су завршили с метком у потиљку и тај начин уклањања председника је касније постао уобичајен, како се видело на примеру ирачког председника Садама Хусеина, и либијског Моамера ел Гадафија. Убијени су на најмонструознији начин пред лицем светске јавности, како се видело на свим светским медијима. Овим убиствима је претходило „дешавање народа“, незадовољног, одлично вођеног невидљивом руком западних „демократа“, а уствари неоколонијалиста. Кад ситуација у нападнутој земљи постане алармантна, и кад се распламса грађански рат у коме на страни тзв. опозиције, ратују пси рата са свих меридијана и свих боја и конфесија, онда се појављују Уједињене нације, као помиритељи, а у такав прокључао казан упада НАТО да „одржава мир“, уведе „демократију“, да организује „демократске“ изборе на којима би се „легално“ изабрала влада на узици западних сила. Таква послушничка власт доведена је у све земље у којима су се десиле обојене револуције. После тога земља је окупирана, у њу улазе неоколонијалисти који без икаквих скрупула експлоатишу народ и природне ресурсе.

Сва та „пролећа“, и револуције јасмина, руже или наранџасте, су уствари веома вешто прикривене агресије које су извршиле земље НАТО. Дакле, у новије време се агресија не дешава на класичан начин, директним војним упадом, како је било у прошлом веку, већ се изводи кроз тзв. пузећу агресију, или неприметну агресију, током које се не појављују актери кризе у нападнутој држави, већ се користе њени побуњени људски потенцијали, а у корист агресора. Војно присуство агресора долази касније, због потребе „одржавања мира“, што доводи до дугогодишњег војног присуства туђе војске, оличене у НАТО пакту. Повод за овакав вид агресије је обично непристајање државе на уцене из САД или ЕУ. У Украјини је директан повод за извођење пузеће агресије непристајање Јануковича на потписивање споразума о приступању у ЕУ. Догађаји у Украјини су геостратешки везани за слабљење позиције Русије, јер је велики русофоб Бжежински својевремено рекао да је Русија са Украјином империја, а без Украјине, тек велика земља. У дешавањима у Украјини препознаје се рукопис САД, које све више губе примат у свету и ови догађаји су им добродошли да мало пусте крв не само Украјинцима, већ и Русима.

За www.koreni.rs

Мирјана Анђелковић Лукић