Уцењени, понижени, слуђени

Ефекти породичног дружења

У јучерашњем интервјуу за CNN Александар Вучић се осврнуо на Закон о раду, устврдивши да је Влада Србије већ успела да „стабилизује српску економију и да смањи број незапослених људи“. Наравно, грађани у Србији добро знају (или осећају) да ниједна од поменуте две тврдње није истинита. Српска економија не само да се није стабилизовала, него је евидентан даљи пад привредног раста. Исто тако, према званичној статистици Националне службе за запошљавање број незапослених се повећао у односу на претходне године или претходне месеце.

Надаље, Вучић је у истом интервјуу тврдио да ће Србија усвојити нове законе, укључујући и онај о раду, чиме ће се „створити услови за довођење нових страних инвеститора у Србију“. У Србију већ су стигли Мерцедес, Бош и Мишелин „са запада“ и Етихад „са истока“, рекао је ППВ. Колико у томе има истине прилично је дискутабилно, јер су поменути „инвеститори“ у Србију „дошли“ под прилично нејасним околностима. На пример, бивши министар привреде Саша Радуловић има дијаметрално супротно мишљење: „Мерсцедес само продаје делове!“

Зачудо, ни CNN ни Вучић нису се позабавили питањима попут оног о “позадини убиства премијера Ђинђића” (на чему инсистира ЕУ), а нису се сетили ни Дарка Шарића, иако је хапшење тог “нарко-боса” једно, како неки тврде, од важних питања за америчку националнеу безбедност.

Е мој Саша!

Ових дана дошло је до још једног занимљивог (смешног) заплета, када су Наше новине објавиле вест под насловом „Саша Радуловић тврди: Американци су уценили Вучића, бићу опет министар!“ У ствари, „квака“ је у томе да се покаже да ништа у Србији на политичкој сцени није случајно. Уопште није битно да ли је Саша Радуловић рекао то што му приписују Наше новине, јер је свакоме у Србији данас јасно да готово ниједна политчка активност овде није оригинално српског „порекла“.

Влада се у Србији успоставља на основу листе о „подобности“ кандидата за министре и председника владе, која се прави у страним амбасадама, углавном Немачке и Велике Британије, а уз асистенцију „великог брата“ – САД! И може сада Радуловић да тужи Наше новине, тврдећи да су оне такву његову изјаву („Американци уценили Вучића“) измислили, а да он тако нешто никада није изрекао, али тешко да ће икога убедити да ствари око њега, српске владе и министара не стоје баш тако – екстремно уцењивачки!

Документована Кацинова позадина

Министар правде Никола Селаковић није се изјашњавао о истинитости навода Наших новина и најављене тужбе Саше Радуловића, али, зато се озбиљно „бацио“ на посао у вези једне друге тврдње. Наиме, спреман је да озбиљно размотри све доказе о позадини убиства Зорана Ђинђића, о којима је у стилу митолошке сфинге говорио Јелко Кацин, известилац Европског парламента. Да се подсетимо, Кацин је казао да се документација у вези с убиством Ђинђића налази чак и у неким „суседним земљама“. Где? У којим суседним земљама? У Хрватској, можда?

И уопште је небитно да ли се негде уистину налазе некакви нови докази о позадини Ђинђићевог убиства, јер убиство српског премијера никоме на западу није само по себи занимљиво. Пре би се рекло да је далеко важније да се таквим „рекла-казала“ вестима српски политичари држе у потпуној покорности. Велики број политичара, како из редова позиције тако и из редова опозиције, сада живи у страху: једни зато што добро знају да су на известан начин били упетљани у Кацинову „документовану позадину“ премијеровог убиства, а други, јер знају да би их неко други у такву „политичку позадину“ могао – ни криве ни дужне – да упетља.

Криминална шареница

Онај који има најмање разлога да стрепи од оних политичких радњи које су припремане иза кулиса, а које су се окончале убиством премијера, свакако је и поменути министар правде Никола Селаковић. Отуда он без оптерећења каже:

„Уверен сам да смо апсолутно спремни за то (откривање политичке позадине Ђинђићевог убиства; прим. аут.). Када смо били у стању да откријемо ко су убице, не верујем да ће бити проблем да се открије ко су налогодавци.“

Истина, такве Селаковићеве речи звуче прилично наивно, јер је добро знано да је проналазак директног убице једно, а проналажење (политичких или неполитичких) налогодаваца је нешто сасвим друго. Поготово ако се налогодавци налазе у оним „структурама“ које се здушно „труде“ да пронађу налогодавце.

Можда би се налогодавци најлакше пронашли када би се правди привели српски мафијашки босови – знани и незнани. На пример, можда би се много тога могло дознати од Дарка Шарића, човека којег све српске „службе“ даноноћно јуре, молећи бога да га никада не стигну. Или од „патриотског“ Родољуба, званог Миша Банана, са којим се премијер, по властитом признању,“породично дружио“.

А можда нам ту нешто ново саопшти и Бранко Лазаревић, бивши шеф Дачићевог кабинета, па и сам Ивица Дачић – једног лепог дана. А о рушитељима виле Душана Спасојевића, да и не говоримо. Можда касете са снимцима из Шилерове однекуд напрасно изађу на видело.

За www.koreni.rs

Т. Рајић