РАТ У УКРАЈИНИ: ШТА СЕ КРИЈЕ ИЗА ЊЕГА

Док пишемо ове редове на улицама Кијева и у западним регијама Украјине се води прави рат. Ако неко каже: такав развој догађаја је био очекиван, он није рекао ништа, јер:  такав развој догађаја је био неизбежан!

Пушке на зиду

Да парафразирамо класика: ако се у првом чину позоришног комада  на Мајдану налази „Десни сектор“ – он  ће пуцати у трећем! Од тренутка када је у Украјини дошло до државног преврата 2004.године паравојне организације које су себе прогласиле за идејне наследнике украјинских фашиста из времена Другог светског рата добиле су карт-бланш за идеолошку и војну припрему младих.

У томе им је помагала и званична власт, дижући у небеса вођу ОУН-УПА С.Бандеру и његову „устаничку армију“ која се борила на страни Хитлерове Немачке. Националистичка организација „Просвита“ све до данас финансира се из државног буџета Украјине   који њене борце снабдева „идеолошким производима“. То представља невероватан пример како Партија региона игнорише опасности од пораста фашизма у земљи. Као  резултат:  радикалне групације десног усмерења су билдовале своје мишиће, снабделе се резервама оружја и припремиле хиљаде бораца.

Последице попуштања од стране власти су се брзо појавиле. Покушаји да се масовне акције „евромајдана“  претворе у државни преврат почеле су нападом неонацистичких бораца на милицију у близини Кабинета министара Украјине и батинањем војника-резервиста у улици Банковој поред Администрације Председника. Истовремено користећи рецепте „револуција у боји“,   парламентарна опозиција је успела да протест држи релативно мирно.

До нове ескалације насиља у Кијеву је дошло 19.јануара када су наоружани побуњеници „Десног сектора“ предузели покушај јуриша на део града у коме су владине зграде. Догађаји 18. – 19.фебруара   представљају наставак „ватреног крштења“, како   медији називају догађаје у улици  Грушевског.

Односи парламентарне опозиције са „Десним сектором“  у коме је и цео низ милитантних неофашистичких група,  постали су конфликтни од првог дана масовних акција протеста у Кијеву. Истовремено се парламентарци и десни радикали понашају  као да су сијамски близанци – једни без других не могу ни да дишу. Ови први имају међународни, материјални, медијски и многобројан људски ресурс  који не постоји код побуњеника, као и власт, а други – војну снагу која је врло потребна званичној опозицији. Та „љубав из рачуна“ је и условила трагично финале „евромајдана“.

„Десни сектор“ никада није крио да је, пошто је пришао акцијама протеста против прекида   потписивања споразума о придруживању Европској унији себи поставио другачији задатак: да изврши „националну револуцију“. „Троглава“ опозиција  ни  до данас не прекида покушаје да буде на челу протеста за свргавање легално изабраног председника.

Мањак успеха док су протести текли мирно и маргинализација Мајдана су довели до наглог пада ауторитета Анатолија Кличка, А.Јацењука и О. Тјагнибока у очима радикала и незадовољене „масе“ који су одлучили да почну да играју по својим правилима. Пошто је у томе видела известан резултат, парламентарна опозиција је поново пожурила да протест оседла тако што је у време преговора са влашћу покушавала да  уличне борбе  претвори у политичке дивиденде за себе. А радикали, пошто су добили политичку подршку и обећања да ће злочинци бити амнестирани, појурили су да сакупљају оружје. Мајдан је морао да запуца једноставно зато  што више није могао   да без престанка држи прст на орозу.

Уз такве „голубове“ „јастреби“ нису потребни

И украјинска власт се потрудила да   масовне демонстрације које  су себе исцрпеле   неуспехом  самита „Источног партнерства“ у Виљнусу, прерасту  у огромне антивладине оружане протесте. По уставу било које земље  обавезу сваке државне власти представља гаранција да ће помоћу свих законских средстава бити поштовани законитост, заштита друштвеног  поретка и   безбедност  становника. Украјинска власт не само да је игнорисала свој уставни дуг, већ је створила и комфорне услове за организовање пуча.

Са сцене „евромајдана“ без прекида су се чули позиви и за насилно свргавање уставног уређења и за страну интервенцију. Као одговор СБУ је започела кривични поступак због покушаја да се изврши државни преврат, али је већ следећег дана извршен јуриш на просторије партије „Баткившчина“ (тј. „Отаџбина“).  Утврђено је да су радикалне групације и опозиција од амбасаде САД у Кијеву добијали недељно по 20 милиона  долара за финансирање побуњеника и снабдевање Мајдана различитим потребама, као и средства од западних „проукрајинских организација“ које су формирале тајне службе земаља НАТО-а  још у време постојања СССР-а. Те  организације су још од почетка формирале на „евромајдану“ затворени координациони центар у коме су радили западни стручњаци са  искуством, стеченим  по читавом свету  преко „револуција  у боји“ …

Без обзира на то, кривични поступак по знаним чињеницама је већ у фебруару 2014.године, после немира у улици  Грушевског, обустављен, јер – ето – „нису пронађена лица која су извршила злочин“. И то без обзира што  је буквално цео интернет био преплављен видео-снимцима са Мајдана, а социјалне мреже препуњене позивима десних радикала на оружје.

Власт се, уместо казне за оне који су задржани због учествовања у масовним нередима побуњеника, одлучила за њихову амнестију  тако што су    ослобођене освојене административне зграде  и деблокирани  аутомобилски  путеви. Укинути су и закони који штите правобраниоце и судије, а којима се ограничавају рад иностраних агената и забрањују организације које врше пропаганду идеологије фашизма.

Природно да су пучисти који су у почетку одбацивали било какав компромис искористили двонедељну паузу за концентрацију снага, припрему оружја и прављење планова за оружани устанак.

„Жив или мртав“…

Развој украјинског унутарполитичког конфликта, у коме свака страна чини све што је могуће да би дошло до војног конфликта, долази у условима отвореног мешања Европске уније и САД, чији емисари и дипломатски представници  стално  иступају са позивима за свргавање легалне власти и претњама да треба увести санкције председнику Украјине и најважнијим фигурама владе.  Лицемерје Запада изазива само  одвратност: сваки насилни поступак оних који протестују, укључујући  и отимања и мучења људи, Запад обавезно тумачи као „мирне акције“,  а најмањи покушај власти да се војници који горе због  „молотовљевих коктела“  заштите за собом повлаче претње увођења санкција.

Нагла ескалација конфликта 18.фебруара, која је за собом повукла многобројне људске жртве, освајање војних складишта са оружјем и уличне борбе уопште нису зауставиле западне „јастребе“. Пошто су се опоравили од првог страха они су се одмах  одрекли сопствених теза о употреби санкција према обема супротстављеним странама, које су се  чуле 18.фебруара, и вратили   на претње   влади уколико се одлучи да примени силу.

Амбасадор САД у Украјини Џефри  Пјат  је 18.фебруара констатовао: „Сматрамо да криза у Украјини може да се реши преко дијалога, али да против оних који распаљују насиље са обе стране могу да се примене и санкције“. Али већ следећег дана амерички амбасадор је изјавио да право људи да мирно протестују мора да буде заштићено и саопштио да се укидају визе за неке представнике власти. О одговорности опозиције за насиље представник Вашингтона је ето тако –  „заборавио“.

У току ноћног телефонског разговора, док су на улицама Кијева грмели пуцњи, а у Западној Украјини „људи који су мирно протестовали“ јуришали на војне јединице и одељења милиције, потпредседник САД Џо Бајден је захтевао од председника Украјине Виктора Јануковича да са улица украјинског главног града уклони јединице специјалаца. Јасно – како не би „људе који мирно протестују“ ометале  да јуришају на станове кијевљана, да пљачкају апотеке и у просторијама партија да убијају политичке опоненте.

Притиску на украјинског председника се придружила и „тешка артиљерија“  Европске уније. Председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо  је упозорио  В.Јануковича да Савет ЕУ за иностране послове намерава да 20.фебруара уведе санкције украјинским функционерима који су криви за погибију људи. Министри иностраних послова Шведске, Латвије, Пољске, Литваније и Немачке су предложили да се  размотри питање увођења миротворног контингента на територију Украјине.

Чињеницу да ће  то миротворство представљати „операцију ради принудног пристанка на придруживање“ објавио је бивши министар иностраних послова Немачке Дитмар Штудеман који је рекао да је „циљ увлачења ЕУ  –  завршавање преговора о споразуму о придруживању и зони слободне трговине“.

Не дај се никоме!

Садашњи  украјински отпор се разликује од државног преврата 2004.године сменом периода затишја и заоштравања ситуације, када се протест који се смирује  на природан начин  галванизује било каквим  провокативним догађајем. Разлог за то је чињеница  да операција „принуде за придруживање“ још није завршена.

Запад би направио било какав исход – било  „компромис“ опозиције са влашћу који ће довести до потписивања колонијалног споразума, било  оставку В.Јануковича, што ће у ствари значити да је власт преузела прозападна опозиција. Али тромесечни успорени  преврат није заинтересованој страни донео очекивани успех, што је означило да је неминовна реализација „плана  Б“  чија је суштина да се заподене грађански рат и да се држава Украјина као таква потпуно уништи.

Прави циљ америчких геостратега  који су типовали на дестабилизацију Украјине, уопште није у томе да се  земља натера на придруживање Европској унији (што би економију Украјине за само неколико месеци потпуно уништило)  већ у томе да се блокира и најмања могућност да се украјинска економија интегрише у Евроазијски економски савез. Американци су убеђени да уколико успеју да то остваре, да ће то аутоматски осудити на пропаст све интеграционе напоре Москве на постсовјетском простору.

Нема сумње да се у геополитичким играма на том нивоу вашингтонски  „јастреби“ неће зауставити ни пред каквим  жртвама, а њих би у грађанском рату у Украјини  било заиста  много.

Александар БОЈЦОВ / ФСК