Примирје уочи Дана жалости прекинуто снајперском ватром: У току државни удар или….

Према извештајима RT(RussiaToday) „демонстранти“ су се, упркос проглашеном примирју уочи националног Дана жалости због погинулих дведесетосморо људи (20. фебруар), сукобили са безбедносним снагама.Полицијски извештаји говоре о двадесеторо повређених полицајаца из снајперске ватре: „Демонстранти су стигли до зграде Раде (зграда парламента), и полиција је потиснута у оближњи парк Марински. Проглашена је узбуна и чланови парламента као и запослени напустили су зграду“[1], јавља РТ. Министар унутрашњих послова Украјине саопштио је да је у снајперској ватри повређено најмање двадесеттроје полицајаца и да побуњеници „отворено користе оружје против Беркут-а (специјална јединица).[2] Полиција даље наводи да је снајперска ватра дошла с крова кијевске Конзерваторије и да су на нишану били њени припадници. Украјинска опозиција тврди да су и они били „мета“ пуцњаве. Примирје проглашено уочи националног Дана жалости потрајало је, тек, неколико сати. Догађаји су вртоглаво и брутално почели да се смењују уочи доласка европских емисара у Кијев. Сирене амбулантних кола одзвањале су Кијевом, а са опозиционе „сцене“ чули су се позиви да се „ојачају“ барикаде; „демонстранти“ су заузели хотел Украјина, који се налази у близини Мајдана (Трга независности) а где борави већина посланика украјинског парламента. Фоторепортер агенције Ројтерс јавио је да је видео тела прекривена ћебадима на Мајдану и да су сви из редова опозиције; у хотелу Украјина чули су се пуцњи у току су били окршаји између снага безбедности и „протестаната“.

Неколико минута касније дошло је до обрачуна између полиције и опозиционих демонстраната у близини председничке палате како би се, према речима пољског министра иностраних послова (Радослав Сикорски), спречило одржавање састанка између европских „емисара“ и председника Украјине Виктора Јануковича.Један полицајац је погинуо, дведесетдеветоро је повређено како извештава РТ.[3] Бруталне сцене насиља обилазе све светске медије изазивајући потпуно опречне реакције: западни званичници, од САД до ЕУ, осуђују власти у Украјини персонификујући их кроз председника Јануковича за насиље, претећи „одговарајућим мерама“; док руски званичници украјинску опозицију сматрају одговорном за најкрвавије сукобе који су се „десили“ од проглашења независности 1991. године.

„То је у основи настојање да се власт узме на силу. Нечувено је одсуство било какве реакције лидера украјинске опозиције-који се крију иза демагошких слогана о привржености демократији и европским вредностима-на акцију радикалних елемената. Уместо тога они повлађују „браон“ (фашистичкој) револуцији. Такође, до сада је изостала било каква реакција европских политичара који одбијају да признају да потпуну одговорност за деловање радикалних елемената сноси украјинска опозиција“, рекао је портпарол Министарства иностраних послова Александар Лукашевић.[4] Председници Руске Федерације и Украјине, Владимир Путин и Виктор Јанукович разговарали су телефоном у ноћи (између уторка и среде) када су се одвијали жестоки сукоби демонстраната и полиције и према речима портпарола руског председника, Димитрија Пескова: „Руски председник никад није давао и неће давати савет свом украјинском колеги о томе шта треба или не треба урадити и нема намеру да даје такве савете у будућности“.[5]

Европска тројка Украјини доноси све дужи и јачи штап, и све мању шаргарепу: Закључак је немачког утицајног гласила Der Spiegel. Иако, је немачка канцеларка Ангела Меркел (уочи састанка европске тројке (министара спољних послова Пољске (Сикорски), Немачке (Штајнмајер) и Француске (Фабијус)) са председником Украјине у Кијеву и ванредног састанка министара спољних послова ЕУ у Бриселу), договорила телефоном „да ће учинисти све“ да се насиље обустави с председником Русије Владимиром Путином, немири су се наставили у украјинској престоници с потпуно неизвесним исходом. Шпигл пратећи догађаје у Бриселу, јавно се пита: Шта ЕУ заиста може да уради? Најављене санкције, према овом утицајном листу, а на основу извора међу неким званичницима Брисела, неће постићи много. С том констатацијом сложио се и и Герхард Шредер некадашњи немачки канцелар. Заправо, талас оних ЕУ дипломата који сматрају да се индивидулане санкције могу лако заобићи и да неће дати резултата није занемарљив. Међутим, чини се да је Брисел окован извесним притисцима „преко океана“ како разумемо наговештаје Шпигла и да је Викторија Нуланд „добила оно што је тражила“.[6] Њена, како је окарактерисала немачка канцеларка „неприхватљива“ изјава која је била „хит“ на друштвеним мрежама била би комична и део многих сатира да се нису десили крвави обрачуни у Кијеву и да се коначно није испоставило да је Нуланд добила оно што је тражила-санкције ЕУ према председнику Украјине и његовим сарадницима.[7]

Протестанти иза којих је стала ЕУ огрнути заставама Уније, према писању Шпигла, својим акцијама и „захтевима“ ставили су Брисел у ситуацију да мора да „делује“ или да објави „декларацију импотенције“.[8] Министарска тројка која се упутила у Кијев, за Шпигл доноси исту шаргарепу у смислу ЕУ помоћи и партнерства, само овај пут с обзиром на догађаје морали би да понесу и „штап“[9], како закључује утицајни немачки недељник. Тај исти „штап и шаргарепа“, да се подсетимо, били су и разлог окретања Јануковича Русији за неопходну помоћ како би грађани Украјине преживели. Суочен са дуговима поводом испоруке гаса и чињеницом да до јула 2015 Украјина треба да на име дугова исплати трећину БДП, с једне стране; и, захтева ММФ да повећа цене гаса и предузме врло рестриктивне буџетске резове Јанукович није имао дилеме. Потражио је и добио решење које је гарантовало снабдевање гасом и довољно средстава за принадлежности које грађанима Украјине гарантују живот. Од кога? Не од те „демократске“ ЕУропе, тако окренуте људским правима и стандардима. Русија је притекла у помоћ. Још један важан подсетник, председник европском парламента МАртин Шулц, тада је изјавио:

„Мислим да смо подценили драму домаће политичке ситуације у Украјини (…) Украјина је у дубокој економској и финансијској кризи“. Шулц је у интервјуу за немачки радио Дојчландфанк (Deutschlandfunk) тада ишао и даље: „Уколико погледате московски предлог, они нуде Украјини краткорочну помоћ коју ми Европљани не можемо и не желимо да приуштимо“,[10] изричит је био Шулц схватајући да је Украјинцима „очајнички потребан новац и сигурно снабдевање гасом“.[11] Све после тога, изражавање је „америчке посебности“ која је по целом свету посејала терор у име највиших цивилизацијских вредности. Та „посебност“, запалила је само у последњих неколико година Либију, Египат, Сирију, Украјину, део западног Балкана (БиХ) и колико видимо неће стати сама од себе. Порази поводом сиријске кризе, случај Сноуден, разне афере прислушкивања сада се спинују изливањем чистог беса какав се може видети код тешко рањених предатора у природи. Украјина, је лице и наличје тога. Грађански сукоби често на ивици рата и масакра подсећају на многа „пролећа“ и „јесени“ у арапском свету, као да се ради о давно написаним упутствима о свргавању (не)лојалних елита. Разлике између, рецимо Либије и Украјине леже тек у културолошким разликама, али је принцип увек исти: казнити нелојалне. То „посебност“ тражи и претпоставља.

Да ли то значи да и Јануковича у перспективи а с обзиром на ток догађаја који интезитетом већ личе на државни удар и насилно преузимање власти, чека слична судбина као и Гадафија? Све је могуће. „Посебност“ има свој живот, то смо већ видели пред и у току Другог светског рата, и она тражи жртве на олтару своје (сада већ) прецењене моћи. Наравно, колико се број жртава повећава толико моћ и слаби-али, не треба сметнути с ума, да је свака „посебност“ одлазила уз катастрофалне последице. Погледајмо само како живе грађани Сирије, Либије, Египта, Ирака-да ли им је боље? Како живе у увезеним „демократијама“? Данас сви пратимо догађаје у Украјини с осећањем ужаса и бележимо да су лидери Старог континента пружили логистику америчкој „посебности“ и учествовали у насилном свргавању демократски изабране власти само зато што је покушала да у „забрањеној зони“ потражи опстанак за своје грађане. И то не треба заборавити када дође време…а доћи ће. У четвртак, 20. фебруара на Дан националне жалости Украјина је осванула у још бруталнијим сценама „књишки“ дефинисаног државног удара: Професионални радикални „елементи“ своју обуку доказивали су снајперским хицима са кровова зграда у украјинској престоници док су људске жртве падале као снопље на Мајдану.

Да ли је ово крај украјинске „кризе“? Напротив! Иако се мало медијске пажње посвећивало томе, сада је време подсетити и на чињеницу да: Руси чине 17, 3 одсто укупног становништва Украјине и имају аутономну републику Крим. Тешко је и замислити како се грађани Крима осећају у тренутним околностима.Знамо само да док на Мајдану гледамо (про)западне демонстранте окићене заставама ЕУ, на Криму пале заставе САД и ЕУ и све гласније позивају на „заједницу с Русијом“[12]. Неко мора да заштити и интересе, не мале популације чији су животи са свим вредностима које их чине у перспективи угрожени. А каква ће, заиста бити перспектива: то нико са сигурношћу не може ни да замисли. Како сада ствари стоје а до закључења текста, према извештају министарства здравља 20. фебруара на Дан националне жалости погинуло је 35 људи, 505 повређено, 292 хоспитализовано.[13] Србија која је пролазила и пролази разне „посебности“ у новијој политичкој историји (и ко зна шта је још све чека на путу „посебности) била је сведок најаве епилога у Украјини: „ Ако пратите развој ситуације у Украјини, видећете за коју седмицу или две како ми поступамо према неодговорној политичкој елити,“[14] десетог фебруара изјавио је у емисији „Интервју 20“ за БХТ1 Јелко Кацин, високи представник ЕУ. (На)шта год мислио Кацин, десет дана касније с тугом и жалошћу сведочимо још једну жртву у „Колосеуму посебности“-Украјину.

Марина Рагуш – ФСК