Eкономске последице одумирања становништва Србије

Претходна година ће у историјским аналима остати забележена као година у којој је дошло до догађаја који могу имати тешке политичке, националне и економске последице по српски народ и Цркву. Када се буду истраживали догађаји из ове године анализираће се њихови политички, социјални и економски узроци и последице.

Историчари ће покушати да утврде последице вођења политике «Европа нема алтернативу», капитулантског става према Косову и Метохији, неискреног односа према Русији и Кини, великим и утицајним земљама које бране наше националне интересе, додатног задуживања и примене неуспешних економских модела. Све ове значајне теме ће засенити један од можда најбитнијих догађаја у овој години, спровођење детаљног пописа становништва и домаћинстава. Попис је одржан у октобру 2011. на територији Србије без Косова и Метохије. Изговор за не реализацију пописа на територији Косова и Метохије био је нестабилна политичка и безбедносна ситуација на територији «Севера Косова». Резултати пописа су разголитили оно што смо сви знали, Србија полако али сигурно одумире. Наредном табелом су приказани резултати пописа у Србији и упоредни подаци са пописом 2002. године.

Табела 1. Резултати пописа 2011. године у Србији

Извор: Републички завод за статистику http://media.popis2011.stat.rs/2011/prvi_rezultati.pdf (09.01.2012.).

Резултати пописа показују да је број становника на нивоу Србије опао за преко 377 хиљада, што представља смањење од преко 5%у односу на 2002. годину. Поред пада броја становника у периоду од 2002. до 2011. године значајно је приметити да је у овом периоду дошло до снажне географске прерасподеле становништва. Наиме, регион јужне и источне Србије је остао без скоро 202 хиљаде становника, Шумадије и западне Србије без 123 хиљаде становника, регион Војводине без 115 хиљада становника, док је само у Београдском региону забележен пораст становништва од скоро 63 хиљаде. Подаци указују да се Србија демографски «сакупља» ка центру, односно Београду. Озбиљна последица овакве географске расподеле становништва је «пражњење» периферних области које су уједно и граничне. Пражњење граничних области у будућности може да доведе до раста претензија суседних држава ка овим областима.

Узроци драстичног пада броја становника у Србији су вишеструки. Изузимајући морални пад становништва и одрицање од Бога, «овоземаљски» узроци одумирања народа Србије се могу класификовати на политичке, социо- културне и економске.

Претходне две деценије обележили су ратни сукоби на територији бивше СФРЈ. Једна од последица ратних сукоба је велики број изгубљених младих живота, нарочито мушких, који би у будућности били носиоци раста природног прираштаја. У овој анализи не треба сметнути са ума велики број људи који су из ратних дешавања изашли са тешким физичким и менталним последицама, што их је омело у формирању породице. Прогнозе говоре да од 66 хиљада инвалида у Србији око 80% представљају становници који су инвалидитет стекли услед ратних дејстава². Ратни сукоби су условили и висок степен емиграције становништва ка земљама ЕУ, САД , Аустралије и Новог Зеланда. Статистички подаци говоре да је у периоду од 1991. до 2002. године око 154 хиљада људи напустило Србију. Овакав тренд је, узрокован другим факторима, настављен и у наредном периоду, а процене говоре да је у периоду од 2002. до 2011. године нето одлив становништва (број отишлих умањен за број повратника) износио око 72 становника³. Као последица економских и политичких дешавања током 90 – их година дошло је до урушавања до тада важећег система вредности, формираног на комунистичким основама. Новонастали систем вредности код становништва се базира на промовисању потрошачког друштва, егоизма и значаја материјалних добара. «Затровани» оваквим вредносним ставовима млади људи нису спремни да се одрекну материјалних добара и «жртвују» своје слободно време и средства да би одгајали децу. Као последица социјалних и културних тенденција у току 2010. године 24% рођене деце је потицало из ванбрачних заједница (овде се посматра само грађански брак), што је раст у односу на 1999. годину када је тај удео износио 20%⁴. У оваквим случајевима мајке најчешће касније не формирају породицу тако да остану на броју деце коју су добиле у ванбрачној заједници, уобичајено једном детету. Раст броја ванбрачне деце је последица «лабављења» моралних норми и пораста нежељених трудноћа. Упоредо са растом броја нежељених трудноћа расте и број родитеља, како мајки тако и очева, који се одлучују за страшан грех утробног чедоморства. Иако нема тачних података о броју абортуса, који говоре о моралном паду становништва, прогнозе се крећу од 120 до 200 хиљада абортуса на годишњем нивоу. Овај податак има још већу тежину ако се има у виду да је током 2010. године у Србији рођено нешто преко 68 хиљада деце⁵. Истовремено одлука о заснивању породице се константно одлаже, што је проузроковало раст просечне старости невесте и младожење приликом склапања првог брака. Просечна старост невесте је са 24.8 година у 1999. години порасла на 27.1 годину у 2010. години, док је просечна старост младожење порасла са 28.1 на 30.2 године⁶. Касно формирање породице поред подизања ризика за жену и дете током трудноће смањује време у коме је могуће изродити већи број деце.

Коначно реални пад стандарда становништва у последње две деценије обесхрабрује многе породице да имају више деце. Многи родитељи своју одлуку да имају једно или двоје деце бране ставом да не желе да праве «социјалне случајеве». Ипак економске чињенице показују да на овом ступњу економског развоја и са оваквом демографском структуром у Србији ограничавајући број деце на једно или двоје родитељи дугорочно стварају претпоставке да њихова деца и они буду «социјални случајеви». Бринући о томе шта ће материјално обезбедити својој деци у будућности, не полажући веру у Бога, ови родитељи још једном доказују да важи пословица «Често је пут до пакла поплочан добрим намерама». У наставку текста ће бити доказана дугорочна економска корист рађања већег броја деце, како за родитеље тако и за децу.

Услед константног смањивања природног прираштаја и продужења просечног живота људи у последњој деценији у Србији се ствара тзв. «обрнута демографска пирамида». У нашем друштву константно расте број становника изнад 65 година, издржавано становништво, док се смањује становништво млађе од 14 година, издржавано становништво које представља основу будућег економског раста. Наредном табелом су приказане демографске структуре становништва за Србију и неколико упоредивих земаља региона у периоду од 2001. до 2010. године. Нарочито су интересантни упоредиви подаци за Србију и Албанију.

Табела 2. Демографска структура земаља региона за период 2001. – 2010.

Извор: База података Светске Банке http://databank.worldbank.org/ddp/home.do (09.01.2012.).

Подаци из горње табеле указују на радикалну промену демографске структуре у свим анализираним земљама. Наиме, све анализиране земље су у претходној деценији осетно умањиле удео најмлађег у укупном становништву. Пад удела најмлађег становништва је нарочито изражен код Албаније, са преко 29.2% на 22.6%. Пад удела најмлађег у укупном броју становника у Албанији је последица два паралелна процеса. Један је постепен уплив «Западне» културе, чак и у овако затворена друштва, чиме се умањује природни прираштај. Истраживања Савета Европе су показала да многе породице које не желе да имају више деце врше циљано утробно чедоморство девојчица, тако да је однос броја новорођених девојчица и дечака нарастао на 100:112, док је нормалан однос 100:104 у корист дечака⁷. Коначно велики број, нарочито млађих Албанаца, емигрира у земље Западне Европе чиме се смањује природни прираштај у матичној земљи. Ипак и поред пада овог удела у Албанији она има највећу вредност код свих анализираних земаља. Веома је битно нагласити да се удео становништва преко 65 година у Албанији налази на релативно ниском нивоу, што у неком дужем периоду неће представљати узрок економских проблема. У Србији се удео најмлађег становништва за претходних десет година смањио за скоро 2 процентна поена, са 19.6% на 17.6%. Истовремено је дошло и до благог, неправилног пораста, становништва старијег од 65 година. Код осталих анализираних земаља старосна структура је још неповољнија што ће у блиској будућност бити узрок многих економских проблема, о чему ће бити више речи у наставку текста.

Константни пад броја младих људи у Србији доводи до смањивања тражње за производима и услугама које су намењене овој популацији. Ако имамо у виду да су деца најбољи потрошачи, односно да ће се родитељи одрећи многих ствари како би их обезбедили деци, јасно је да на овај начин долази, не само до линеарног већ и прогресивног пада тражње за робом и услугама. Многи домаћи произвођачи и продавци дечије робе наћи ће се у економским проблемима што ће последично довести до смањења броја радних места. Мало је вероватно да ће домаћи произвођачи, који нису довољно конкурентни на светском тржишту, успети да пад тражње на домаћем тржишту замене извозом на растућа инострана тржишта. Још тежа ситуација ће бити у сектору услуга које су уско фокусиране на дечију тражњу. Код многих од њих није могуће извршити замену домаће тражње иностраном. На средњи рок ће се смањити потреба за услугама образовања, услед смањења корисника, што ће гломазни просветни апарат натерати да изврши рационализацију путем отпуштања вишка наставног особља. Слична ситуација ће бити у здравству где ће се под притиском «гашења» наћи услуге здравствене заштите усмерене ка деци (неонатологија, породилишта, педијатрија и сл.). За велику већину ових људи (професор философије, географије, жена вероучитељ, лекар педијатар и сл.). не постоји алтернативно занимање или их је веома мало. Иако у овом случају негативни ефекти не морају настати за друштво као целину, мањи државни трошкови, због чега се средства могу преусмерити на неке профитабилније активности, последице ће осетити велики број појединаца. Ограничавајући број рођене деце родитељи несвесно себи и својој деци ограничавају број радних места, радећи директно против сопствених економских интереса.

Још теже последице осетиће се на пензионим и здравственим фондовима. Већ сада су пензиони и здравствени фондови под огромним притиском и питање је до када ће моћи да измирују своје обавезе. Приходе здравствених и пензионих фондова представљају доприноси које уплаћују данас радно способни и запослени становници Србије. Са друге стране корисник пензионих фондова је, доминанто, најстарије издржавано становништво, док је код здравствених фондова то целокупна популација. Услед продужавања просечног животног века становништва, у Србији са 72.19 на 73.74 године од 2001. до 2010. године⁸ , константно ће расти број пензионера и период у коме примају пензију. Овим ће се константно повећавати пензиони издаци. Реакција државе на овај поремећај је реформа пензионог система, која подразумева пооштравање услова за одлазак у инвалидске пензије, укидање бенефицираног радног стажа у појединим делатностима и подизање старосне границе за одлазак у пензију (након целокупне реформе граница за жене је 60 и мушкарце 65 година старости). Држава се налази под притиском ММФ да се граница за одлазак у старосну пензију додатно подигне, нарочито за жене, али се од тога за сада одустало. Да би смо имали у виду глобални карактер овог проблема довољно је да знамо да је Шведска, уз подршку земаља Балтика и Велике Британије, предложила да се граница за одлазак у пензију подигне на 75 година. Предлози у остатку Европе су нешто блажи и предвиђају старосну границу од 70 година⁹.

Ове мере имају своје ограничене домете и не дотичу срж проблема, односно не стављају у први план последицу већ узрок. Са друге стране недовољан број ново рођених ће на средњи рок довести до смањења радно способног становништва, које је генератор прихода пензионог фонда. Двоструки притисак на пензионе фондове, смањивање прихода и раст трошкова, ће на средњи рок довести до проблема његовог финансирања. Једно од решења је реално смањивање, ионако ниских пензија, што може угрозити животни стандард најсиромашнијих пензионера. Ограничавање броја деце, која ће у будућности финансирати пензиони фонд, ће родитеље довести у ситуацију да себи укину приходе под старост, као и својој деци када дођу у то доба, а своју децу оптерете обавезом да родитеље финансијски помажу када буду били у статусу пензионера.

Слична тенденција постоји и код фонда здравствене заштите, где ће се смањивање броја радно способног становништва одразити на смањивање прихода. Промена старосне структуре ће допринети смањивању трошкова по једном основу и знатно вишем повећању трошкова по другом основу. Услед пада броја новорођених смањиће се број порођаја и здравствених интервенција над децом, које обично нису толико бројне и најчешће су мање компликоване, тако да ће доћи до одређене уштеде. Међутим, раст броја најстаријег становништва и продужење животног века ће осетно повећати трошкове здравствене заштите. Наиме, старије становништво се много чешће подвргава медицинским интервенцијама и те интервенције су обично веће сложености него код деце. Нето ефекат ће бити раст трошкова здравствене заштите. Укупна издавања за трошкове здравствених услуга су нарасла са 140 милијарди динара, на скоро 182.5 милијарди динара. Осетан раста вредности здравствених трошкова се једним делом дугује и расту интервенција на старијим особама. Ефекти негативног природног прираштаја на фонд здравствене заштите су већ релативно велики, а држава је на овај проблем реаговала увођењем различитог степена партиципације корисника у здравственим услугама и ограничавањем листе лекова и помагала који се финансирају из фонда.

Наравно има економиста који сматрају да је овај проблем преувеличан. Као аргументацију они наводе да се већ годинама уназад развијене земље Европе налазе у сличној ситуацији, али да су и поред тога достигле изузетно висок ниво развоја. Овакви ставови пренебрегавају чињеницу да се у овим земљама недостатак радне снаге надомешћује имигрантима из мање развијених земаља Европе, Азије и Африке. На садашњем ступњу економског развоја Србија није привлачна дестинација за имигранте из сиромашних земаља. О томе сведочи свега неколико десетина захтева за азил на годишњем нивоу. Поред тога прилив имиграната у периоду просперитета може бити окидач, као што смо видели у Великој Британији и Француској, за националне и верске сукобе у периоду кризе. Имигранти се осећају дискриминисаним у новој средини, а староседеоци их доживљавају као узрок економских проблема и губитка сопствених радних места, због чега ова мера на дуги можда решава један али креира други већи проблем.

Економске последице одумирања становништва се већ сада осећају, али се очекује да ће се пуни ефекти осетити за десет до петнаест година. На жалост последице настају поступно, тако да их становништво не осећа од једном, што их «уљуљкава» у мишљењу да је овакво стање одрживо. Међутим, уколико се наведене тенденције наставе економски ефекти по Србију ће бити страшни. Последњи су тренутци, ако није и касно, да државни органи, Црква али и сваки појединац дају свој допринос решавању овог егзистенцијалног проблема Србије.

Аутор текста: Д.М.

¹У 2011. години држава се додатно задужила емитовањем обвезница у вредности од милијарду ЕУР на међународним финансијским тржиштима по каматној стопи од 7% на годишњем нивоу. Интересантно је приметити да наш премијер Цветковић то истиче као успех, док међународни еминентни стручњаци истичу да када каматна стопа по којој високо задужене земље ЕУ позајмљују средства на финансијским тржиштима достигне 7%, то представља сигуран знак да ће морати да прогласе делимичан или потпуни банкрот.

² http://www.veterani.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=8&Itemid=14

³ Часопис Макроекономија, http://www.makroekonomija.org/0-miroslav-zdravkovic/rast-srpske-emigracije-od-2002-do-2011-godine/

⁴ Републички завод за статистику, http://webrzs.stat.gov.rs

⁵ Републички завод за статистику, http://webrzs.stat.gov.rs

⁶ Исто

⁷ http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/11/Region/991936/Albanija+-+zemlja+muškaraca.html

⁸ База података Светске Банке http://databank.worldbank.org/ddp/home.do (09.01.2012.).

⁹ http://rs.seebiz.eu/starosna-granica-za-odlazak-u-penziju-na-70-75-godina/ar-27056/