Како бити већи Немац од Немца

Самозаваравање као судбина

Виталиј Кличко непрестано путује на релацији Кијев-Берлин, док Кијев и пола Украјине гори захваљујући његовом „политичком“  ангажману. Ваљда славни украјински боксер мора сваког дана да тркне до Немачке како би добио инструкције за свој даљи „државотворни“ рад.

Кажу да се Кличко недавно одрекао немачког држављанства, како би могао да се кандидује за место председника Украјине на следећим изборима. Ипак, без обзира на такав „отклон“, канцеларка Меркел је  пре два дана поново примила Виталија као једног од њених “најдражих пријатеља”. Тамо су и Хојзген и Мозер, да пораде на Виталијевом имиџу. То су они исти експерти за „масовне коминукације“, који су Александру Вучићу утрапили Макса Вебера и немачку ибер-културу, заједно с Лабницовим монадама.

Ипак, Виталиј има једну предност над Вучићем, због које му овај силно завиди. Виталиј говори немачки језик, онако одваљујући га по боксерски, док српски „вођа“ никако не успева (ни боксерски) да проговори језиком Хегела и Гетеа. Наиме, прошло је готово годину дана откад је ППВ обећао да ће сваке године да научи по један страни језик, а први на листи (види чуда) био му је немачки. Ипак, изгледа, једини страни језик који је „најмоћнији“ међу најнемоћнијима успео да до данас савлада, јесте хрватски. Показало се да ни то није лоше, а можда је то и пун погодак, јер ће на том језику, као будући премијер Србије, моћи да затражи помоћ од Хрвата за улазак тамо где Србија никада неће ући.

Оно што је заједничко и Вучићу и Кличку, свакако је жеље да себе и свој народ „понемче“. Хоће да виде Србију, односно, Украјину, као земље које ће сасвим наличити на Немачку. Или још боље, они желе да њихове земље буду Немачка; у сваком смислу, а посебно оном културно-финансијско-бевустзајновском.

Кличко се, баш као и Вучић, одушевио чињеницом колико добро је канцеларка информисана о политичким кретањима унутар Украјине. Изненађен је и зачуђен спознајом да Меркелова боље разуме шта се догађа у његовој земљи од њега самога.

Хоћу да ми Србија буде Немачка! – виче Александар набреклим жилама из којих само што не шикне крвца. Исто то виче и Виталиј Кличко, само што њему крвне жиле пуцају, а крв већ лије на све стране. Но, добро, он је на крв навикао; у боксу то није никаква посебна новост. Док дели крошее, аперкате и директе, Кличко радосно констатује да је увек добро када имате „искрене пријатеље“, онакве каква је Меркелова Немачка, која је спремна да помогне Украјини на њеном путу у „демократију“.

Наравно, осим вербалне подршке, Виталиј није ништа друго добио, баш као ни Александар. Али, и шта ће му/им било шта више од „пријатељске речи“ и од оног „другарског“ тапшања по рамену? Сличну „пријатељску подршку“, не тако давно, добио је и Михаил Сакашвили (Грузијски), када је кренуо у рат против Русије. Добро се зна како је на крају прошао и он и његова земља, али, вероватно би без таквог „пријатељског нагуравања“ прошао много горе. Наиме, да није било „одлучних“ Амера и „доследне“ ЕУ, Русија би, веле, „спржила“ Грузију. Овако, ето, од таквог рушилачког чина морала је да се уздржи. На крају испаде: САД и ЕУ су ипак успеле да спасе Грузију!

Нажалост, Кличко ништа није научио из Сакашвилијевог „ратног похода“, а можда за такав Михаилов „хероизам“ никада није ни чуо (у то време је боксовао „намештаљке“ по Немачкој). Ни Украјина ни Србија никако да схвате да је Европска унија безуба и да више ни сама себи не може да помогне. Што је видљивија пропаст пројекта „уједињена Европа“, то се политичари Србије и Украјине чвршће држе за „европске“ све одрпаније ЕУ скуте.

У Србији нико не помишља да удара на ратна звона и позива народ било где. Овде су се и позиција и опозиција коначно ујединили око „кључних“ питања. Сви су за „безалтернативни пут“ у већ пропалу, а никада оформљену ЕУ империју. И сви политичари у Србији пружају молећив поглед ка онима који њиховој земљи никако не могу помоћи. Не могу, чак и да хоће, а сваком нормалном јасно је да такви Србији не би помогли ни када би могли. Србија јесте Европа, али Србија није део оног дела Европе којег зовемо Западна Европа. Илузија је да неко тамо жели Србију у свом друштву, исто онако како нико тамо не сматра да је и Украјина део њиховог економског и цивилизацијског простора.

За www.koreni.rs

П. Петровић