Новотарске Кривотворине

Писмо свештеника

Налазим се у свештеничкој служби СПЦ више од три деценије. Такође, у епархији у којој служим новотарије су одавно узеле маха, и мени остаје само да гледам шта се ради, а да не могу ништа да урадим. Извесно време сам студирао и богословски факултет (док су на њему углавном били нормални људи, какав је био покојни прота Лазар Милин), али сам га, због животних околности, напустио.

Ипак, остао сам да читам теолошке књиге и православну штампу, и да гледам шта се од нас чини. Наравно, ово што пишем не смем да потпишем, јер би ме рашчинили (таква је „слобода“ у СПЦ). Али, као у оној народној причи „У цара Тројана козије уши“, и ја неком морам да се исповедим, па то чиним на Вашем сајту.

Стање у Цркви је очајно: новотарци су, углавном, преузели власт, и сад ће почети да праве хаос на архијерејским саборима, постављајући и смењујући кога и како хоће. Садашња свађа око владике Иринеја Буловића (као, он брани српски народ и СПЦ – како и од чега, кад знамо да је најгрлатији заговорник зизјуласовске уније с Римом?) само замагљује суштину ствари. Новотарци, на челу с њим, су све преузели у своје руке, и њихова дрскост сада почиње да вршља по богослужењу, стварајући нове, мутантске форме нечега што је плод њихове гордости и самовоље, а не богослужење. Тако је перјаница свих новотараца, владика у пензији (камо среће да је!) Атанасије Јевтић дигао руке на Велики Требник светог оца Јустина Поповића, и прошле године га објавио као „Велики Молитвослов“, и то у издању манастира Ћелије код Ваљева (отац Јустин се преврће у гробу, а игуманија ћелијска Гликерија је стара и болесна да се овом скрнављењу супротстави.) Докле иде безобразлук овог протестанта у православној мантији и са панагијом, покушаћу да изнесем вашим читаоцима – да олакшам своју савест и помогнем млађим колегама да виде шта се ради.

Прво, Атанасије не би био Атанасије да није променио наслов који никад ником у словенским Црквама није сметао – требник. Он каже да та реч потиче од старе словенске речи „треба“, која значи жртву идолу, па да то треба да се зове „молитвослов“. Јесте, „треба“ некад јесте значила „идолску жртву“, али од када су Срби примили православну веру, она то уопште не значи. „Треба“ је човекова духовна потреба – од крштења до опела и парастоса, и „требник“ је ПОТРЕБНИК, књига свештеничких молитава за људске духовне потребе и ништа друго. Зашто је отац Јустин оставио реч „требник“? Зар он није знао што зна учена недоучка Атанасије? Наравно да је знао, али он није био новотарац, него се држао освештане српске праксе.

Каже Атанасије да је он (а ко би други?) узео да поправља оно што отац Јустин није уредио како треба, јер, наводно, он није имао довољно времена да прегледа и поправља своје несавршене преводе – сада ће „популарни“ фудбалер Таса, који је псалтир цара Давида избогаљио до непрепознавања, да их „усаврши“ . И онда иде Тасина тешка артиљерија: он је из Јустиновог Требника избацио касније „наслаге“ које потичу од кијевског митрополита Петра Могиле, дежурног кривца за све што протестанти у мантији у СПЦ избацују из догматике и богослужења, а није у складу са идејама зизјуласовских лажних учења. И онда иде провидни и сто пута виђени Тасин трик: он је своје преводе радио из старих грчких, рукописних требника, које су опет преузели стари словенски требници, а који никакве везе немају са званичним црквенословенским преводима заједничким Русима, Бугарима и нама. Штета што је  умро владика шумадијски Сава, кога Таса очима није могао да гледа, јер он не би дозволио да овај лупета шта му пада на памет тврдећи да то пише у некаквим, само њему познатим, рукописима – које је, очито у 3. веку, писао Зизјулас, а сликао Тасин духовни син, Стаматис Склирис, сликар пијаних халуцинација за које тврди да су иконе. Таса каже да је избацивао молитве „новијег менталитета“ и „рубрике“ које су му сметале – а рубрике су упуства свештенику како да обавља Свете Тајне. Зашто је он избацивао молитве које нису у складу с његовим менталитетом? Да би направио нове свештенике, који имају Тасин, протестантско – свађалачки – хулигански ментални склоп, и којима Свети Оци нису ни до колена. Зато је избацивао вековна упутства? Зато да би свако могао да служи како му се ћефне и да прича јадном и смућеном народу да је то „древна пракса“ (а то је само Тасина измишљотина).

Докле иде новотарска дрскост? Она је, као и глупост, бескрајна. Довољно је видети како протођакон Радош Младеновић, уредник „Жичког благовесника“ (октобар – децембар 2011. ), објаснио како отац Јустин није умео да преводи Требник: “…Он је свој превод започео у првим годинама комунистичке диктатуре, када му је кретање било ограничено па није могао да користи рукописе и боља издања грчких и словенских молитвослова па се ослонио на оно што је у својој личној библиотеци имао. И поред тога успео је да на српски преведе у неизмењеном виду древне светоотачке молитве које чине костур свих чинова – поредака Светих служби. Редакције овог преводилачког двига – подвига Аве Јустина, у овом времену подухватио се његов ученик Владика Атанасије, који је интервенисао САМО ДОНЕКЛЕ ГДЕ ПРЕВОД НИЈЕ БИО ВЕРАН, И ГДЕ СУ ПРИДОДАВАНЕ МОЛИТВЕ НОВИЈЕГ МЕНТАЛИТЕТА, као и нови распоред поредака служби у односу на раније издање Великог Требника штампаног у Призрену“. Пази, пази: отац Јустин није имао рукописе потребне за превођење, које Атанасије Јевтић има, па из њих узима шта му се и како му се ћефне, и не бави се преводима. Јер он то не уме -он је у Псалтиру „Потерпјех Тја, Господи“, што значи „Сачеках Те, Господе“, превео као „Потрпех Те, Господе“, као да човек трпи Бога – док је владика бивши херцеговачки, звани Таса, очито пример како Бог трпи човека: и нека, нека га трпи, еда би се покајао за хаос који је у нашој Цркви направио .

Отац Јустин је преводио само КОСТУР молитава (дочим је „месо“ додао Таса, познат као љубитељ чварака: сви знају колико овај подвижник воли чварке, док је отац Јустин рекао да у српском монаштву неће бити боље док год се у нашим манастирима буде јело месо). Таса је бољи преводилац од оца Јустина, чији превод понегде није био „веран“ – а Таса, кривотворитељ, правилно не преводи многа места, него их препричава у складу са својом накарадном теологијом. Свети Јустин је додавао молитве „новијег менталитета“, попут оних за освештање икона, које је Атанасије Јевтић ИЗБАЦИО из Требника – избацио је МОЛИТВЕ ЗА ОСВЕШТАЊЕ ИКОНА НАШ ВЕЛЕУМ ТАСА, ЈЕР СУ МУ СТРАНОГ МЕНТАЛИТЕТА; ДАКЛЕ, ТАСИН МЕНТАЛНИ СКЛОП, А ПО РЕЧНИКУ КОЈИ КОРИСТИ ЗНАМО КАКАВ ЈЕ, СЛУЖИ КАО КРИТЕРИЈУМ ШТА ОСТАЈЕ У ТРЕБНИКУ, А ШТА СЕ ИЗБАЦУЈЕ. Дрскост Тасе и његовог идолослужитеља, Радоша, заиста све превазилази.

Томе треба додати и похвалу митрополита Амфилохија, кога је Таса назвао већим у богословљу од светог Петра Цетињског и Његоша, који каже да је Атанасије највећи наш литургичар, кога групица „незнавених буквоједа“ оптужује за новотарије (о овоме митрополит црногорско- приморско – ђукановићевски пише у „Светигори“ за Успење 2011. године, на странама 51 и 52). Очито, и Таса и његов најбољи друг, „митрополит јужни“ су се препали озбиљних критика, па оне који су их ухватили у преправљању богослужења оптужују да су „буквоједи“ (дочим су они, који су толике људске животе урнисали својим прогонима, закључно са Епархијом рашко – призренском, „људоједи“). Амфилохије митрополит црногорско-приморски и архиепископ мало српски, мало ђукановићевски оправдава оно што је Таса избацивао из наших чинопоследовања: рецимо, кад свештеник уздиже славски колач, и каже да Господ прими ту жртву у „свој наднебески жртвеник“, то је замењено „и у част Светога (име), чијим молитвама, помилуј нас, Боже“. А чиме то правда? Тиме што молитве Требника никад нису „саборски потврђиване“. Занимљиво! А који васељенски сабор је потврдио да се треба крстити са три прста, или носити крстић о врату? Ниједан једини. ТО ЈЕ СВЕТО ПРЕДАЊЕ, А ЊЕГА ТРЕБА ЧУВАТИ КАО ОЧИ У ГЛАВИ, ИНАЧЕ ЋЕМО ДА ЗАВРШИМО КАО ПРОТЕСТАНТИ, ЧИЈЕГ ЈЕ ТАСА МЕНТАЛИТЕТА, АЛИ УМЕСТО ДА СЕ КУНЕ У БИБЛИЈУ, КАО ОНИ, ОН СЕ КУНЕ У ЗИЗЈУЛАСА И СЛИЧНЕ ЊЕМУ СУМАШЕДШЕ ПАПОЉУПЦЕ У ПРАВОСЛАВНИМ МАНТИЈАМА. Тако је митрополит јужни, како га Таса од миља зваше док су ратовали по Херцеговини кад је то било популарно, као што сад ратују за америчко – европски поредак, да не би, неким случајем, завршили у Хагу, који се за њих годинама распитивао, оправдао све новотарије. И, наравно, ту је и позивање на Атинску архиепископију и „древне источне патријаршије“, што значи, на Грке – новотарце, Тасине и „митрополита јужног“ пријатеље и учитеље, који немају молитве за освештање икона, крста, одежди и сасуда, за разлику од нас, “незнавених“ православних Словена, Румуна и Грузина, који те молитве имамо, а не волимо Зизјуласа и Склириса, њихове идоле. Грци само унесу у олтар, употребе на Литургији – и већ је освештано. Тако је то, тако – они нас хоће да погрче, а онда и полатине, јер су они Грци с којима се они друже и од којих су учили теологију највећи латинољубитељи у свету.

Највећа лаж и превара се састоји у томе што ово НИЈЕ ПРАВОСЛАВНИ ТРЕБНИК ОЦА ЈУСТИНА ПОПОВИЋА, НЕГО НОВОТАРСКИ ТРЕБНИК ТАСЕ И ДРУГАРА. И његове намере су, и то да кажемо, иконоборачке: он је све молитве осим једне за освештање крста и икона из требника избацио, тобож позивајући се неку полемику Отаца Седмог сабора са иконоборцима, као да од тада није прошло 1200 година, и као да толики свеци и угодници Божји те молитве нису користили, и још своје кукавичје јаје подмеће као дело Светог оца Јустина – чијим молитвама обуздај га, и дај му покајање, Боже. Да је Јустин Ћелијски светац ове молитве сматрао најлепшим изразом православног учења о иконама, види се по томе што их је уврстио у трећи том своје Догматике, писане пред смрт (препоручујем да објавите текст о иконама из Јустинове Догматике, коју је Таса са својим духовим сином, Игњатијем, избацио с теолошког факултета). Ваљда је Јустин Светитељ знао шта је православно, а шта није. Али, заклела се земља рају да се сваке тајне знају, па смо и ову Тасину подметачину сазнали, а сад о њој нека зна цела Српска црква, коју је он са својим компањонима унаказио и опустошио, под видом „обнове“.

Старији сам човек, и већ сам пред пензијом, али молим своје млађе колеге и браћу саслужитеље – сачувајте оно што су нам оставили наши свеци. Нађите стари требник у преводу оца Јустина, или црквенословенски, а овај нови нипошто не користите. Таса сад спрема и новотарски служебник – има већину у сабору, па ће и то да прогура, мада чујем да му се Григорије ученик одметнуо, па не слуша ни  њега, ни „митрополита јужног“. Чувајте старе цквенословенске молитвенике, служебнике, требнике, часослове – Таса је свој превод часослова урнисао, избацујући помен „бесмртне душе“ из тропара преподобнима и правећи сличне глупости. Чувајте и старе антиминсе, са ушивеним моштима светаца. Чувајте све нормално, право и исправно, и не верујте у будалаштине како је ово што Таса ради било у првом, другом, трећем и петом веку. Он и његови, ако желе да се врате у прошлост, нека се одрекну авиона, џипова и скупих кола, па нека узјашу на магаре и крену у Београд на сабор, а не да дирају оно што се не сме дирати. Даће Бог да се покају, али јавно, и да кажу – праштајте, браћо, што одступисмо од Светог Саве, Николаја и Јустина, и поклонисмо се Зизјуласу и њему сличним преварантима. Да све нас Бог помилује и сачува, јер нам се иначе црно пише.

СВЕШТЕНИК – „НЕЗНАВЕНИ БУКВОЈЕД“,

АЛИ НЕ И ЗНАЛАЧКИ ЉУДОЈЕД