Где је коме Косово – питање је сад

Косово је грдно судилиште. То је било кроз векове, то је и данас. А то ће бити и сутра за свакога Србина. Оно је наш српски идентитет по коме се познајемо и препознајемо међу осталим народима. Вредност нас као народа, али и сваког појединца мери се према нашем ставу у односу на Косово, према томе где се коме Косово налази на вредносној скали.

Многима је дуго времена Косово било само на језику: говорили су о Косову, хвалили се Косовом, али су животом били далеко од Косова. Једно време, пре неких пет-шест година, неки од нас, не само на политичком фону, него и у самој Српској православној цркви, учинили су један корак напред: престали су и да говоре о Косову. И да мисле о њему. Или су чак на Косово заборавили. Или су проценили да није више опортуно о њему зборити.

Шта је у питању, открило се у своје време, као што и каже Реч Божја:”Ништа нема тајно што неће бити јавно”. Све се открило и показало.Беше то време када је црквени (и црвени) Београд игнорисао Косово и Метохију кроз игнорисање Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске. Довољно је било и летимично погледати званични сајт Инфо службе СПЦ за јули и август 2006. године, с једне стране, и сајт Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, с друге стране у истом временском периоду. А Ми смо то у оно време учинили и упоредили. И шта смо открили? Тај летимични поглед открио је и показао истину и само истину.

Инфо служба Српске православне цркве доносила је вести из живота појединих Епархија, из неких чак и свакодневна збивања, на српском и енглеском језику. Број таквих вести и информација током јула и августа (да их не набрајамо по темама) било је на српском језику укупно 96 на броју, и 14 на енглеском језику. И ни једна од њих није помињала нити се дотицала Косова и Метохије. Истовремено Информативна служба Епархије рашко-призренске објавила је на своме сајту 127 информација на српском језику и 59 на енглеском језику, о животу и збивањима на Косову и Метохији.

Од оволико догађаја и вести са Косова и о Косову у току два месеца, Информативна служба СПЦ није преузела нити објавила ни једну једину вест. Ништа није завредило пажње шире црквене и народне јавности да би се нашло на страницама званичне Инфо службе СПЦ. А било је вредно пажње објавити 9. августа (чак и на енглеском језику) да је ”Епископ бачки Иринеј служио вечерње у Младенову”, да је прослављена храмовна слава Свети пророк Илија у Бачкој Тополи и тд. Закључак се намеће сам од себе: Епархија рашко-призренска је (још тада била) под ембаргом Инфо службе СПЦ. За ту службу и оне који су њоме тада руководили, Косово и Метохија као да нису постојали.

Како тада, тако и данас. Поново смо сведоци истих односа. Последњих дана новембра текуће године напетост се јако повећала на северу Косова. Протичу судбоносни дани за Србе на Косову и Метохији, посебно у овом северном делу. КФОР настоји да снагом оружја скрши последњу одбрану Срба (и Србије), да уклони барикаде. Одлучни бој бије се на Јагњеници. Опет пуцање на Србе, рањавања. Водени топови (на мразу), шок бомбе, сузавац… Срби истрајавају. Подижу нове барикаде, отварају нове алтернативне путеве како живот не би стао. А власт у Београду? Ради ли нешто да заштити свој народ?

Како да не! Председник Србије Борис Тадић позива Србе да сами уклоне барикаде, да иду кућама. Па и прети, ако не послушају. Подсећа их на деведесете године прошлог века. На Србе из Српске Крајине, из Хрватске, Босне и Херцеговине како су прошли што нису слушали. Тиме даје зелено светло КФОР-у да настави акцију. Могу они Србе тамо побити, могу их све протерати. Ако, сами ће бити криви. Нису слушали.

А Српска православна црква? Где се она данас налази? Где је њој Косово? Да ли је у њеном видокругу? Да ли прати тамошња збивања? Да ли се оглашава? Не, и не. Патријарх је у Америци. Амфилохије у Аргентини. Викарни Епископ Јован Ћулибрк у Јерусалиму. Други Викар – у Бечу. Јесењег Светог архијерејског сабора нема. Веле, нема потребе, нема  проблема. Благо нама. А Срби? Сами. Остављени и препуштени сами себи. У суштини нема Сабора, јер је плански избегнут, да СПЦ не би морала да заузима став и да се изјашњава по питању најновијих збивања на Косову и Метохији. Да је било Сабора, морао би неки став заузети. А онда би се замерио: или жутима, или своме народу. А оваквом својом ”бригом” СПЦ се замерила и Богу и народу само да би угодила ”власт имајушчим”.

А српски народ у преосталом делу Србије саосећа, као и онај у дијаспори, састрадава са својом браћом на Косову и Метохији. Труде се многи Срби да им помогну материјално и морално. Неки одлазе на барикаде. Проводе ноћи тамо. Дежурају. Да охрабре, да посведоче да они тамо нису остављени и заборављени. Носе помоћ. Ко шта има, и како ко може.  А Бог све посматра и свакоме уздарје спрема. Нека је благословено Име Господње.

+Епископ АРТЕМИЈЕ