„УДАР“ на Дејтонски споразум према политичким инструкцијама

Пре десетак дана када је Тузлак Алдин Ширановић своје незадовољство артикулисао позивом преко друштвених мрежа на протест против корупције, неправде и (све)општег сиромаштва, чинило се да је „сиротиња раја“ одлучила да се „обрачуна“ са неутољивом похлепом политичких „елита“ али углавном оних из Федерације. Иако је позив брачног пара Ширановић (који није успео да се запосли) оправдан и разумљив, деструкција која је у наредних десет дана запалила кантоналне институције бошњачко-муслиманских ентитета била је најблаже речено неразумљива. (Не)потребна нејсноћа која је од оправданих социо-економских протеста који су изражавали побуњени а обесправљени, учинила политички покрет који је, сада већ недвосмислено, одскочио широм Федерације на темељу ревидирања устројства БиХ. Горели су Тузла, Зеница, Сарајево, Мостар и још двадесетак градова по истом сценарију: гладан народ тражи правду једино где је још (пре)остало-на улицама, а онда упадају младићи с фантомкама и капуљачама на главама и пале. Међутим, не шта стигну већ само кантоналне институције. И онда, као према „даљинском управљачу“ нестају с радара. Појављују се „друштвене групе“ и сазнајемо за бошњачки „Удар“. Све остало је мање више познато, али се и даље с успехом прикрива у чијим је рукама „даљинска контрола“?

После затечености призорима који су подсећали на ратне, аналитичари су покушали да рационализују „дешавања“. У почетку, већина је била одлучна у томе да су корупција, све већи социјални јаз и неправда толико кулминирали да је овакав епилог био очекиван; други су, пак, руковођени простом логиком увидели врло јасан политички сценарио који је иза мноштва „димних бомби“ отварао питање промене Устава и враћање на предратни врховни законодавни акт-(врло)поједностављено на унитарну Босну. Више него очигледно је да су сукоби настали у муслиманском делу становништва Федерације а да хрватски део популације и Република Српска нису били (иако су социоекономски проблеми слични) додирнути немирима. Дакле, није се више могло говорити о п(р)обуђеном социјалном бунту, већ о режији која је тако подсећала на већ виђена „пролећа“. Режији која је (како то иначе бива) искористила сиротињу спремну да се бори до краја за свој живот достојан човека, али на миран начин грађанским протестима. Иако свесни спремности да се и ова теза сврста у тезе „теоретичара завере“, морамо ствари и догађаје разјаснити до краја.

Прво, организација је постојала и то се видело по увођењу „радикалних“ професионалаца који су своје идентитете скривали балаклавама. По начину њиховог „дивљања“ читали смо поруке. Шта су они девастирали? Локалне институције. Ниједна међународна није била чак ни поменута. А управо је међународна заједница „велики везир“ који прати, надгледа и конструише све у БиХ. Она је та која је одговорна за имплементацију мира и демократије-дакле, институција које ће омогућити свима, бар приближно подједнаке шансе на цивилизовани живот. Она је у БиХ, не од јуче-она је тамо већ  ДЕВЕТНАЕСТ година. Ни мање, ни више.

Друго, та иста међународна заједница за изградњу Дејтонске БиХ уложила је, у историји доделе међународне помоћи, рекордан износ-преко четрнаест милијарди долара. Од тог кумулативног износа који је добила БиХ у послератном периоду, према анализи сајта Макроекономија, Република Српска је добила мање од 10 посто: „Из перспективе броја становништва, или потреба за економском помоћи становништву, оваква дистрибуција међународне помоћи је потпуно нелогична“,[i] тврде аналитичари. Они даље, покушавајући да објасне разлоге социјалног бунта у БиХ, узимају међународну помоћ као фактор који је требало да утиче на бруто домаћи производ (БДП) као и економски раст. Поредећи и укрштајући доступне податке, истраживачи су утврдили несразмеру у инпуту помоћи и БДП-у као и економском расту: „чак у шест годишњих инстанци постоје бизарне ситуације да је вредност годишњег економског раста била мања од количине интернационалне помоћи коју је Федерација примила у истој години“[ii] тврде аналитичари Макроекономије упућујући на енормну корупцију у Федерацији. Опет, за свакога ко зна како функционише „међународна помоћ“ исувише је натегнуто да се корупције гледа само с једне стране: примаоца помоћи. Више него је познато да „бесплатне“ помоћи нема а гдегод да се донира постоје врло ригорозни системи контроле. Дакле, где је кривица? Или, како је бес локализован само на локалне политичаре, када они који су супервизори „живота и смрти“ у БиХ припадају категорији: међународна заједница.

Треће, премда је могло да буде и прво, дан уочи „немира“ у БиХ, Европска унија усвојила је посебну Резолуцију о БиХ, у којој је између осталог изражена неопходност промене Устава који би водио трансформацији ка „ефикасној и потпуно функционалној“[iii] држави. Иако је кренула са, како то иначе Брисел уме пред епилог, широком формулацијом довољном да се (ре)интерпретира према разним нахођењима Европска унија недвосмислено потписује промене које се назиру: „Ако пратите развој ситуације у Украјини, видећете за коју седмицу или две како ми поступамо према неодговорној политичкој елити. То ће бити поруке и за вашу политичку елиту“, рекао је високи известилац ЕУ, Јелко Кацин у „Интервјуу 20“ државној телевизији БХТ1.[iv] На питање да ли то значи „да се власти припреме“’? Кацин је рекао: „Не ради нас, од Тузле па надаље они то знају“.[v] Даље, неколико дана пре овог интервјуа, у мосту радија Слободна Европа у разговору на тему односа Европске Уније и САД према кризи у БиХ, учествовао је Бодо Вебер, аналитичар Већа за демократизацију политике из Берлина. Поредећи, решење „косовског проблема“ са проналажењем решења за кризу у БиХ, Вебер је рекао:

„Ја бих вас подсјетио да смо сличну ситуацију имали након проглашења независности Косова (…)неко унутар Европске уније морао је да преузме вођство, у овом случају то је била Њемачка, уз подршку и сарадњу Велике Британије. Те двије земље, које су највише заинтересиране за Западни Балкан, поставиле су јасан оквир за односе Косова и Србије (…) мислим да је једини спас да Њемачка преузме вођство. То не значи да она сама треба да одлучује, него да води Европску унију у креирању нове политике према Босни и Херцеговони и Македонији“, рекао је Вебер.[vi] Без имало околишања он је детектовао Америку и ЕУ да су својим (не)чињењем довеле до ситуације каква је у БиХ, и да ће Немачка следећи иступе званичника на Минхенској безбедоносној конференцији заузети (про)активну спољну и безбедоносну политику. Овде би такође требало подсетити и на говор немачког министра спољних послова Штајнмајера у Минхену у којем је позвао на европску јединствену безбедоносну политику у којој Немачка која је „превелика, да би посматрала са стране“[vii] треба да има активну улогу. Активну колико и у објашњавању младим генерацијама Немаца, бенефите партнерства с Америком: „Многи су Немци изгубили веру у наше партнерство с Сједињеним државама“[viii], рекао је Штајнмајер на педесетој безбедоносној конференцији у Минхену која ће верујемо бити (пре)позната као свејеврсно раскршће. Као и сваки пут кад Немачка одлучи да буде лидер.

Четврто, предстојећи самит НАТО у Јужном Велсу према очекивањима портпарола НАТО штаба у БиХ, биће и прилика да ова земља „стане у ред“ оних који би у чланство. У случају БиХ, питање војне имовине које је нерешено уколико дође на дневни ред „решавања“ спорних питања отклања сваку недоумицу хоће ли БиХ у НАТО: „Биће обављене сталне консултације БиХ са НАТО, односно са одговоарајућим органима у вези с тим да ли ће доћи до рјешења. То ће бити основни фактор који ће пресудити да ли ће се говорити о активирању Акционог плана за чланство (МАП) на самиту у Велсу“,[ix] рекла је портпарол НАТО штаба. Само неколико месеци пре свега овога, тачније 2. децембра прошле године на редовном састанку Круга 99 на тему „ Или БиХ у НАТО, или потенцијално,  НАТО трупе у БиХ“ сазнали смо да НАТО процењује да ситуација у БиХ према резолуцији Савета безбедности УН, представља претњу међународном миру и безбедности и да „свет“, према речима заменика команданта НАТО штаба Сарајево Оле Фауске-а, „не би требало да седи мирно“[x] и да посматра-али, исто тако, да је НАТО присутан и да развија институције које би БиХ кандидовале за чланство у овој војној и (све више политичкој) војној организацији.

Када се све претходно узме у обзир, оквир је јасан и следеће што можемо да очекујемо, јер криза је ту, то је „решење“.Јасно је да је Република Српска са Милорадом Додиком препрека на путу ове евроатлантистичке визије која предвиђа унитарну Босну. Стога, даљи политички притисци ићи ће у смеру сламања тог отпора. Претпостављамо долазак високе немачке делегације (као у случају Србије) која ће председнику Српске рећи да „само унитарна Босна може у Европску унију“ а после тога…зна се. Свака влада у Србији падала је управо на том питању: колико је кооперативна једино и само вољи западних центара моћи. Оних истих који су починили злочин против мира, донели братоубилачке ратове на тло некадашње Југославије-а сада би опет да праве нову али под НАТО управом. Хоће ли Република Српска у потпуно (про)западном политичком окружењу имати довољно снаге да се одупре нимало лаким искушењима? Истини за вољу и неће и не треба да зависи само од братске нам РС. Напротив! Судбина Републике Српске, па тако и целог Западног Балкана не сме да се решава само на једној страни уколико се хоће трајно решење. Оно мора доћи сагласно интересима свих релеватних фактора како на унутрашњем тако и на плану међународне заједнице која више не конвергира само једном центру моћи. А западна хемисфера, која је скоро две деценије била одговорна за оживљавање посрнуле привреде и успостављање мира и деморатије је пала баш на пољу БиХ-зар не? Како онда било каква решења могу доћи с те стране?

Марина Рагуш / ФСК

[x] http://bihnato.com/2013/12/02/situacija-u-bih-moze-predstavljati-prijetnju-medunarodnom-miru/